Визуелни симбол вере: Зашто православне жене носе мараме?
Покривање главе код жена током молитве и богослужења је пракса која има дубоке корене у Хришћанству, а њени извори сежу до апостолских времена. И иконе нам такође служе као визуелни подсетник на ову традицију, приказујући свете жене са покривеним главама. Али зашто је ова пракса, која је толико дубоко укорењена у традицији, и даље релевантна у Православној Цркви?
Отворите врата!
У заглушујућој буци свакодневице, Бог неуморно шаље Свој тихи, али свепрожимајући позив - да напокон отворимо своја срца и примимо у њих Његово неугасиво светло Љубави. И мада често осећамо као да смо чврсто затворени у тамници личних страхова, Његово куцање никада не престаје да одјекује кроз тишину наше душе, а Његов позив остаје јасан и непоколебљив - позив на повратак, на искрено покајање, на нови живот у Његовој божанској Светлости. Хоћемо ли коначно смоћи снаге да Га пустимо да уђе?
Христос је љубав наша
Христос је радост, светлост истинита, срећа. Христос је нада наша. Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Jер, љубав према Христу, јесте љубав која се не може одузети. Из ње извире радост која траје вечно.
Од хране до молитве: Како правилно провести Велики пост
Једни се односе према Великом посту са поштовањем, али сами не посте. Други мисле да је то тежак терет, а има и оних који сматрају да је то чисто назадњаштво за верске фанатике. "Ако Бог постоји, шта Њега брига шта ја једем: шницлу или кувани кромпир?" Међутим, све се то дешава због неразумевања смисла Великог поста.
Црквени пост: зашто, када и како постимо
Велики пост није само дијета. То је пре свега духовна борба, време да се ухватимо у коштац са сопственим слабостима и страстима. Али, зашто нам је такав подвиг уопште потребан у овом брзом, бучном и потрошачком свету? Зашто се одрицати од комфора и задовољстава, и како то може да исцели нашу душу и тело? У чему је дубљи смисао поста и како да савладамо све препреке које се појављују на том путу?
Зашто је Богу битно шта ја једем? Пост као пракса богопознања
Онај који почне да проучава грешне страсти, откриће да је по светим оцима прождрљивост на првом месту: „Ко контролише апетит, сузбија страсти; ко је њиме обузет, подстиче похоту“. Зато, чин самоспознаје почиње управо способношћу да се одређеним намирницама каже: „не“.
За оне који никад нису постили
Када неко почне да пости због Христа, креће на четрдесетодневни маратон. Сваки дан постављени су изазови и, одговарајући на њих, сазнајемо ко смо: јадна, сладострасна звер или хришћанин? Не говоримо о томе да не једемо апсолутно ништа или стојимо на камену, већ о сталној будности у нашим срцима. А ако ни у Великом посту не можемо да живимо као хришћани, како онда да живимо у обично време?! Ако не можемо пажљиво да се молимо ни у Великом посту, да будемо уздржани и будни, како се онда молимо и о чему размишљамо у обичне дане?
Не тугујте као они који немају наде
Не заборавимо да је човек на овој земљи само кратковремени путник. Нико од нас, ма колико да се труди, неће се задржати овде ни за тренутак више него што му је одређено. У одређеном тренутку нашег живота, кад нас Господ призове, све ћемо моћи да погледамо кроз духовну призму вечности и тада ћемо јасно и у потпуности моћи да видимо какав добитак за Царство Небеско је било трпљење искушења и тешкоћа у овом животу.
Повратак из туђине
Опростити другоме и примити опроштај од другога, то је прави повратак од отуђености ка јединству, од мржње ка љубави, од раздељености ка сједињењу. Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само онај ко је свим својим срцем осетио и схватио сав ужас одсуства љубави у свету.
Молитва Оче Наш - oд пропасти до спасења
Требало би да се молимо за оне који су нас повредили, јер само жртва има право да истински опрости. Зато, када искрено узвикнемо, онако како је Христос узвикнуо на Крсту: „Оче! Опрости им јер не знају шта чине“, можемо и ми са радошћу да говоримо: „да се свети име Твоје, да буде воља Твоја, да дође Царство Твоје“ - и да Бога назовемо Оцем својим.
Старац Порфирије: Тајна васпитања деце
„Све се постиже молитвом, ћутањем и љубављу.“ Ове речи су срж хришћанског живота, али и кључ за васпитање деце. У светлу ове истине, поставља се питање: Како да наша љубав буде истински хришћанска? Како да говоримо Богу о деци, а не само деци о Богу? Како да молитва постане мост између нас и наше деце, а наше васпитавање не буде притисак који их удаљава?
Шта је Завет Богу и како га одржати?
Завет Богу није само формалност или тренутак емотивног заноса. То је свесна и добровољна одлука да се нешто учини у Његово Име – било да је реч о ходочашћу, уздржавању од греха или добром делу. Међутим, завети су озбиљна ствар која захтева одговорност и духовну зрелост. Шта завети заправо значе, како их давати и како се носити са њима ако се осетимо да нисмо у стању да их испунимо?
Лагање с љубављу
Лажи су свеприсутне. Истина, значајан део лажи изражава добре намере - да не вређају осећања других људи. Још горе, живот нас стално суочава са тешким изборима: рећи „љубазно“ или „онако како ја мислим да је истина“. Лагање je велика негативна сила са којом се људи тешко носе и лако се заплићу у њене мреже. Лаж заиста помаже да се брзо, лако и пријатно реше многи проблеми, да се сачува мир, избегну сукоби и казне. Али не без губитака...
Рај - чежња свих изгнаника
Рај постоји јер постоји Бог. Тамо где је Љубав, нема злобе и мржње. Тамо где је Бог, тамо су блаженство и срећа, тамо је пуноћа свега што је добро и предивно. Он нам је припремио Рај из Своје огромне љубави према нама, али како ћемо доспети у Рај ако нам је љубав страна? Како ћемо бити уз Љубав, ако смо сами постали - мржња, злоба, негодовање?
„Не могу да волим непријатеље“ - како испунити ову заповест?
Христос заповеда: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне...“ Ако је ово немогућа заповест, зашто нам је онда Господ дао? А ако је то изводљиво, зашто онда то не можемо учинити, иако то желимо? Зашто се сви покушаји да волимо оне који нам изазивају бес и гађење завршавају неуспехом?
Како да помогнемо душама упокојених?
Задушнице су време да се присетимо оних који више нису са нама. Наша вера нас учи да смрт није крај, већ прелазак у вечни живот. Ипак, бол због губитка вољених је и даље присутан. Како можемо да им помогнемо? Шта можемо учинити осим да их се сећамо? Одговор на ово важно питање проналазимо у поучним речима оца Михаила Валаамског.
Првих 40 дана после смрти
Према различитим откривењима, постоји 20 митарстава, на коjима се испитују греси. Само након успешног пролажења кроз сва митарства, душа може наставити свој пут без тренутног бацања у огањ паклени. О страхоти и озбиљности ових демонских митарстава сведочи и пример Пресвете Богородице. Када ју је архангел Гаврило обавестио о њеном скором упокојењу, на њену усрдну молитву, Сам Господ Исус Христос сишао је са Небеса да прихвати душу Своје Пречисте Мајке и одведе је у Своје Царство.
Највећа тајна хришћанске вере
Уколико свим срцем будемо веровали да се у Светој Тајни Евхаристије хлеб и вино заиста претварају у Тело и Крв Христову, оствариће се и на нама драгоцена реч Христова: "Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв пребива у Мени и Ја у њему". С Телом и Крвљу Својим улази у нас цео Христос и постаје једно са нама, и ми пребивамо у Њему. Јер се најситније честице, молекули Тела и Крви Његове сједињују са нашом крвљу и долазе до нашег срца, дајући нам вечни живот.
Посланица о правом пријатељству
Много је званих али мало одабраних. Ову Христову поруку могли бисмо сасвим сигурно применити и на пријатељство. Јер, неретко, склони смо да много људи називамо своји пријатељима не правећи разлику међу онима који то заиста јесу и оних које само тако називамо.
Захвалност и у тузи: хришћански одговор на невоље
У тренуцима када нас захвате тешке невоље, људска природа често подлеже малодушности и очајању. Међутим, хришћанска вера заснива се на непоколебљивом поверењу у Божју промисао и Његову љубав. Чак и у најтежим временима Бог не напушта оне који се у Њега уздају. Историја светог Јевтимија и његовог манастира служи као снажан пример захвалности и поверења у Божји план, чак и када се чини да су околности безнадежне.