Обожење: Пут ка Богу или храна за его?
Има људи који одлично знају теологију, цитирају Оце, говоре о обожењу – и управо због тога постају горди, хладни, безобзирни. Њихово знање о Богу их не приближава Њему, него их учвршћује у уверењу да су изнад других. Обожење схваћено као циљ може постати најопаснија духовна замка: оно што би требало да убије его, постаје његова круна. А онај ко заиста иде тим путем никада неће рећи „једва чекам да постанем бог" – јер ће знати да је и оно што већ прима превише за њега.
Моћ коју нам Христос даје
У модерном свету, лако је бити преплављен стресом, анксиозношћу и осећајем беспомоћности. Тежина живота понекад може да буде неподношљива и да се чини као да смо заробљени у бескрајној ноћи. Падамо у депресију и у очају се повлачимо, напуштени и од оних који су нам најмилији. Али, ипак, не остајемо сами. Христос нам нуди ослобођење од свих терета и позива нас: "Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити." (Мт. 11:28)
Зашто да опраштамо онима који не заслужују опроштај
Неко вас је дубоко повредио. И тај бол носите као камен у грудима. Мислите да вас то чини јаким, а заправо вас чини заробљеним. Опроштај није капитулација. Опроштај је препуштање коначног суда Праведном Судији. Када Апостол Павле каже: „Не освећујте се сами, него оставите место гневу Божијем", он не поручује да зло не заслужује казну, него да људска освета траје тренутак, док је Божија правда – вечна. Опроштај је једини пут до слободе. Не зато што је лако, већ зато што заслужујете мир.
Између две звезде
Божић није идилична прича за децу коју прослављамо једном годишње, већ први ударац у темеље света који је погрешно разумео шта се те ноћи догодило на небу. Витлејемска звезда није била украс, већ најава доласка Цара Који је први пут ушао као жртва, а други пут се враћа као Суд Који пали лаж и чисти стварност. Између те две звезде одвија се драма човечанства – време милости које неумитно истиче и небо које се спрема да проговори, али овај пут без – симбола.
Размишљања о рождеству Христовом
Спаситељ се рађа у слами и тиме хоће да покаже силнима и богатима овога света, који се величају над ближњим силом и богатством, да он неће правити разлике у рођењу људи, да ће пред Њим бити сви једнаки: они из палата и они из пећина.
700 година раније: Зашто данас славимо Богородицу
Шта да је Марија рекла „не“? Није реторичко питање. Вековима пре Рођења, пророчанства су прецизно назначила све: место – Витлејем, Мајка – Дева. Све је било спремно. Али Бог није ушао у свет силом. Стао је пред једну девојку из Назарета и чекао њен одговор. Јер без њеног „ДА“, све те припреме, сва та пророчанства, остала би само речи на папиру. Не би било ни Витлејема, ни јасала, ни Божића. Зато 8. јануара не славимо случајност – него слободу.
Божићна беседа владике Николаја
Амин, Господе! Буди с нама, јер тонемо. Јављај се што чешће и у што више срца људских. Осветли нас умом Твојим и загреј нас љубављу Твојом. Осветли и загреј тамне и хладне пештере срца људских, као што си негда осветлио и загрејао пештеру Витлејемску присуством Својим. Да би опет оживело славље Бога, да би се установио мир међу народима, и зацарила добра воља међу људима.
Рођен у тами: драма спасења у Божићној икони
У самом средишту Божићне иконе зјапи црна пећина, а у њој лежи Дете – не изнад људске беде, већ унутар ње, у срцу света који тоне. Она је концентрација нашег бола, нашег очаја, наших ратова и издаја. И највеће чудо се дешава управо овде: светлост не обасјава ову пећину споља, него улази унутра. Добровољно. И управо из тог мрака почиње спасење.
Светлост која је запаљена у камену
За Њега није било места у свратишту, али је камен отворио своја врата. Живот је ушао у свет не кроз домове људи, већ кроз пећину – у тишини, хладноћи и одбачености. Од витлејемске колевке до гроба усеченог у стену, сведочимо истом парадоксу: тамо где човек затвара врата за Бога, Бог започиње спасење за човека. Светлост је запаљена управо тамо где се од таме више ништа није очекивало.
Хришћанство се не може измислити
Хришћанство се не може измислити. Ово није филозофија, није измишљен култ. Ово је чињеница, сјајна као блиц. Назив ове чињенице звучи необично, чудно, изненађујуће: Бог је постао човек. По речима Светог писма: „Реч постаде тело и настани се међу нама, пуна благодати и истине“ (Јован 1:14).
Кога Јеванђељска реч не може да утеши?
Лакше је камили проћи кроз иглене уши него богатому ући у вечност. Богатство које смирује и умирује, често је највећа замка – мир који човека чини невидљивим за Бога. Један тренутак тишине, један дубок дах, и све што је скупљено, већ је изгубљено. Страшно није имати много, већ не осетити ништа.
Бог увек помаже
Старац Јосиф Исихаста: "Бог вас чује чим Му се обратите. Али, Он не размишља као ви. У великим искушењима Господ вас љуби, Богородица вас љуби, сви Свети вас хвале, а Анђели вам се диве. Дакле, ако желите да окусите љубав Христову, издржите све што дође, сваки тест који Господ стави на вас. Али, када све прође, испунићете се радошћу. То је, уистину, пут и ја, који вам ово пишем, сведочим истину из сопственог искуства."
Живот иза Крста
Постоји тренутак у ком вера престаје да буде угодна и постаје избор који боли. Свака одлука, сваки страх и сваки ситни изговор одређују да ли живот пролази кроз контролу или кроз храброст. Хришћанство се открива као пут који разоружава, који руши егео и навике, и показује да истинска слобода долази тек кад се прихвати оно што заиста кошта. У том парадоксу – губитак удобности постаје почетак истинског живота.
Вакцина против зла
Постоји закон: духовни живот не трпи празнину. Ако се не бавимо духовним васпитањем детета, његову душу заузима другачија духовност. Ђаво није бајка, то је реалност. Он неће седети скрштених руку, гледајући како се човек спасава. Али ради тога нам се и даје велико оружје: крштење и крст Господњи. На њему је написано: "Спаси и сачувај", и не сме се скидати, јер тиме себе лишавамо одбране и заштите.
Поглед који је Бог запамтио
Разбојник навикнут да отима и убија, у пустињи одједном остаје без оружја – пред лицем Мајке и Детета. Уместо плена, угледа светлост која га разобличава и приморава да учини једино добро дело свог живота. Тридесет година касније, тај исти човек, распет поред Христа, стоји без оправдања и моли за милост. А Бог одговара памћењем: ниједно зрно добра, једном дотакнуто милошћу, није заборављено.
Усамљеност мравињака
Живимо у свету који је испуњен брзинама. Не ради се само о брзим возовима, авионима и аутомобилима, већ и о протоку информација, навали вести и догађаја, свакодневној журби, сталној вреви, жељи да се уради неколико ствари одједном и као резултат, и неизбежном огорчењу, јер не иде све увек како је планирано... Све ово поставља нам такав темпо, да свако ко живи у оваквом свету заборавља чак и на себе, а да не спомињемо сећање на то да у близини има и других људи. Ближњих. Оних, које нам је Господ заповедио да волимо, јер ће нашом љубављу према њима знати колико и Њега волимо.
Глас из вечности на кревету бола: Сведочанство монаха Софронија
Док машина дише уместо њега, а тело већ деценију лежи потпуно непомично, један монах са Крита успео је да постане глас који теши хиљаде људи широм планете. Он не користи гласне жице већ поглед, а његова тастатура су његове очи којима куца поруке наде из самог средишта медицински безнадежног стања. Ово је сведочанство о невероватном тријумфу духа над тешком болешћу, које показује зашто је живот без покрета понекад слободнији од живота у којем имамо све – осим Бога.
Зашто је вера без чуда тежа?
Многи кораци ка Богу почињу блиставим светлом чуда – неочекиваним исцељењем, знаком који стиже у прави тренутак или сузама које саме потеку пред иконом. Та светлост је дивна, али једног дана она неминовно избледи, а Божија тишина постане гласнија од свих некадашњих гласова. Управо тада, када престаје свака „трговина” са небом и када више нема ветра у леђима, вера престаје да буде само осећање и преображава се у нешто неупоредиво снажније.
Грч у стомаку или вера у срцу? Живети данашњи дан, а не сутрашњи страх
Брига је постала модерна улазница у свет одраслих, и иако је често поистовећујемо са љубављу и одговорношћу, ниједан грч у стомаку никада није решио проблем, нити је иједна несаница платила дуг. Тајна истинског мира лежи у умећу да човек уради све што је до њега, а затим спусти терет који ионако никада није био његов. Тек тада, када „сутра“ препусти сигурнијим рукама, човек заправо почиње да живи сада и овде.
Више од правила: Када вера постане однос, а не списак
Често верујемо да је довољно да будемо „добри људи“ и да уредно испунимо списак правила како бисмо били мирни пред Богом и собом. И иако се трудимо да будемо коректни, ипак унутра нешто остаје празно. Јер суштина вере није у томе шта све не радимо, већ у томе кога и како волимо. Да ли је могуће да смо толико пазили на форму да смо изгубили срце?