У самом темељу Хришћанства лежи чудо: Бог није створио луталице, већ децу коју жели. Свако од нас је позван натраг у Очев загрљај, где прошлост не значи ништа, а љубав све. У томе се крије највећа тајна – и сав смисао речи: „Оче наш.“
Време више није оно што је било – убрзава се, а човек све мање стиже да буде човек. Иако сатови куцају равномерно, душа осећа немир, као да је нешто невидљиво скраћено. У свету који неуморно јури, највећа борба постаје куповина тренутка за тишину, за ближње, за Бога. Можда управо у том убрзању лежи милост – позив да се пробудимо пре него што нас време остави иза себе.
Понекад вера није само реч, већ додир који открива Истину. Свети апостол Тома, кога данас прослављамо, постаје пример човека који сумња, тражи доказе и ипак проналази најдубљу веру. Његова људска жеља да види и осети показује да сумња није слабост, већ пут ка личном сусрету са Живим Христом и најдубљој љубави.
Псалтир сам од себе моли Бога више од свих других књига. Псалми моле за будућност, уздижу садашњост, кају се за прошлост, радују се за добра дела, сећају се радости небеског царства, противе се ђаволским силама, показују светлост истине, стварима су утеха, младима украс, савршено искуство стараца, којима је сам Христос Бог помогао и кроз чија је уста, као пророка научио нас да се пажљиво молимо.
Бог не управља нашим животом као сценаријем који морамо одглумити до краја. Он нам је даровао нешто веће; слободу да би љубав била стварна. А управо у тој слободи, са свим њеним ризицима и падовима, скрива се чудо Божјег присуства које нас никада не напушта.
Неко ко не уме да реши задатак из математике, или не зна стране језике, понекад види дубље него најученији. Његово срце препознаје истину, осећа туђу бол и разуме шта је добро, а шта зло – без иједне анализе. У свету који слави памет, најдубља мудрост често станује управо у људима које свет сматра „глупим“.
Постоји једно благо које не може изгорети, бити украдено или одузето. То непролазно благо није ни злато ни слава, већ ризница која остаје и када све друго изгубимо у часу смрти. Јер само је душа оно што нико не може да нам одузме.
У тренуцима када свет изгледа несигурно, данашњи празник Покрова Пресвете Богородице подсећа нас да над људима постоји невидљиви омофор – мајчински, молитвени, спасоносни. Богородица не стоји на дистанци, већ је увек у срцу историје и сваке личне невоље, као посредница љубави Божије. Њен омофор није само симбол, већ стварност која сведочи да светлост увек тријумфује над мраком.
Од почетка човечанства, на земљи је живело више од 110 милијарди људи, тврде научни прорачуни. Од свих тих људи, само мала шачица оставила је трајни утицај, мењајући свет у коме су живели. А од те шачице, једна особа се драстично издваја – његово име је Исус Христос.
Већина људи носи у себи слику Бога као строгог Судије, а духовни живот доживљава као терет. Али истинско откриће вере није у страху, већ у разумевању да је једина Божија жеља – наша радост и мир. Истинска побожност није у самоосуди, већ у коначном одустајању од терета бриге и препуштању животу у наручје бескрајне Љубави. Јер тајна хришћанства није у страху, већ у највећој слободи: „Не бој се, само веруј!“
„Веру може имати сваки човек, само ако хоће“, каже авва Јустин. Али како је то могуће? Како добра воља може да роди веру, ако се она не може наметнути ни разумом, ни доказима? Зашто једно срце отвара врата Богу, док друго – ма колико жудело – остаје затворено? Одговор не лежи у памети, већ у дубини воље која не тражи доказ, него истину.
Једног дана, човек ће стати пред Бога – и тај сусрет неће бити испит знања, већ огледало срца. Минути милости, уткани у туђи живот, постају вечна дела. А све што је било потребно је срце које уме да чује тихи Божји позив. Јер време не прашта равнодушност. Оно памти само љубав. А ко није препознао Господа у гладном и болесном – неће Га препознати ни у слави.
Љубав и светлост могу променити и најобичнији живот. Свети Јован Богослов, кога данас прослављамо, показује да верност, стрпљење и брига о другима нису само идеали, већ конкретни путеви ка миру и смислу. Чак и најмања дела доброте могу осветлити свет, а његова порука остаје трајан подстицај за све оне који трагају за унутрашњим миром.
Када радост у Цркви нестане, а литургија постане само рутина, поновни сусрет са Христом враћа је корак по корак. Молитва, учешће у Тајнама и заједница верника постепено оживљавају срце. Тај мир који се тако добија расте са сваком новом молитвом и сусретом са Богом.
Као што сунце једнако обасјава здраве и болесне очи, једне уживају у светлости, јер виде лепоту око себе, док друге осећају бол и желе да се сакрију од ње. Тако ће и у дан Последњег Суда Светлост Божија обасјати сва људска срца. Тада ће се видети шта је у тим срцима и да ли могу да поднесу истину, или ће побећи од ње. Не може се, дакле, рећи да је Бог окренуо леђа грешницима, као што се не може рећи да се сунце крије од слепих.
Када све изгледа завршено, Бог тек почиње. У тренутку када нада остари, рађа се чудо које мења историју – не само тела, већ срца. Зачеће Светог Јована Претече није само догађај, већ образац: живот се зачиње у немоћи, а спасење у тишини. То је прича о молитви која није заборављена и о светлости која претходи Сунцу. Ту светлост данас славимо у празнику Зачећа Светог Јована Претече.
За сваку празну реч човек ће дати одговор – толико је велика њена тежина. Ако и најбезазленија реч може довести пред Суд, питање одјекује у души: ко се онда може спасити? Али тамо где људска правда тражи савршенство, јавља се Божија љубав: ако нам је заповеђено да ми опраштамо без мере, колико више опрашта Бог, Извор сваке милости.
У временима када духовна збуњеност и отуђеност преовлађују, постоји један однос који може донети истинску утеху и преображај – пријатељство са духовником. Овај однос није само формалност, већ живи и динамичан простор у којем човек учи послушање, искреност и како се носити са сопственим страстима. Исповест, духовни савет и благослов добијају дубље значење када су засновани на поверењу и љубави. Тај пут није пут савршенства, већ одважне искрености пред Божијим лицем, кроз који се долази до правог спасења.
Постоје тренуци када све људске снаге нестају, а врата се затварају. У тим тренуцима немогуће постаје могуће, јер сила Божја преображава нашу немоћ. Из Крста ниче победа, из смрти живот, а из слабости сила. Тамо где људска моћ престаје, открива се величина Божје љубави.
Да ли је у Рају досадно? Често га замишљамо као мирну празнину, место где нема деловања јер смо навикли да рад видимо као муку, а слободу као хаос. Међутим, Истинско Царство Небеско није лежање на облацима, већ вечна акција и пуноћа живота у непрестаном откривању Бога. Уместо досаде, тамо је рад претворен у љубав – радост која никада не престаје.