Величина Цркве је када сила љубави Божије победи људску природу и човек чини натприродне ствари, које људи који су ван Цркве, не разумеју, не прихватају, сматрају их немогућим, смешним, болним, лажним. Али у Цркви то постаје могуће јер постоји вера - „супротност“ разума, која није теоретска и интелектуална, већ представља животно искуство - највеће искуство које човек може да добије.
Много пута ће нам се учинити да је живот попут паукове мреже у коју смо уловљени неким случајем, и из које нам нема спаса. Притешњени нужношћу живота, скоро да и не помишљамо на Творца и ослободиоца. Има тренутака када се човек пред лицем своје савести пита: а да ли ја, заправо, верујем?
Рај и пакао не представљају добар и лош смештај. Рај представља живот са Богом и за оне који Га љубе, живот са Њим ће бити вечна радост. За атеисте то није тако. Наведимо пример: ако будете загрлили особу који вас воли и жели ваше загрљаје, за њу ће то бити тренутак среће. А ако загрлите човека који вас не воли и не жели да га грлите, то ће за њега бити мука.
На шта нас позива Крст Христов? Да се сетимо Крста као избора. Избора од кога зависи све у свету и без кога је све у свету - тријумф зла и тмине. “На суд сам дошао у свет овај” - говори Христос. На том суду - суду распете Љубави, Истине и Добра - стоји свако од нас. Зато, не заборавимо: крст је у нашим рукама!
Бог никада никог не оставља и не напушта. Ми смо ти који Њега остављамо. Јер нећемо да трпимо и да носимо Крст свој. А Бог је у животу сваког човека зацртао да пролази кроз искушења у овом свету, као што нам је и Христос показао Својим примером. Зато се радујмо када пролазимо кроз пећ која прочишћује, јер кроз њу не пролазе кукавице, него само они којима је Царство Небеско припремљено.
Ко се узнемирава духом хуле, и ко хоће да га се ослободи, нека зна да за такве помисли није он крив, него нечисти демон који је једном рекао самом Господу: "Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се." Ко презире овог непријатеља избавиће се од ове муке; али ко се на други начин труди да ратује против њега, изгубиће, јер ко настоји да савлада духове речима је као онај који покушава да заустави ветрове... Зато и ми, не прихватајући помисли које нам потура, кажимо: иди од мене, сатано. Само Господу Богу своме поклонићу се, и само Њему ћу се покоравати.
Нисмо се родили да би плакали. Можемо плакати у неким тренуцима, пет минута, пет дана, али не и цео живот. У Кога верујеш? У Онога Ко је жалост? Не, Христос је Радост. Он је решење твојих проблема. Он нас позива да верујемо, чак и када нам се чини да је све изгубљено. Јер, када верујемо, чуда су могућа.
Добротом треба пригрлити свакога, а када се ми потрудимо у овом делу Божијем, учиниће и Бог Своја чудеса. Како бити прозорљив? Ако људима око нас чинимо добро, лако је пророковати да ће од свега тога изићи добро. Да ми, православни хришћани, прозиремо вољу Божију и према њој да деламо. Да чинимо добро свакоме и да проричемо добро свима, па и нама, у Царству Небеском!
У сени све веће глобализације и технолошког напретка, надвија се мрачна претња која би могла заувек променити лице наше планете. Древна пророчанства о доласку Антикриста, дуго сматрана митом, све више попримају облик застрашујуће реалности. Док се свет суочава с невиђеним изазовима, а моралне вредности све више еродирају, све је очигледније да се приближавамо времену када ће се зло открити у свој својој моћи.
И монах и сваки прави хришћанин, ако почне са покајањем, све ће стећи. Ако се онај, ко се труди за спасење спотакне, па чак и ако падне, не треба да се због тога смућује, него нека и даље чврсто држи свој пут; јер без борбе на овом путу се не остаје.
Од времена када је Исус ходао земљом, људи су се питали: „Ко је овај човек?“ Данас, две хиљаде година касније, то питање је и даље актуелно. Док неки виде у Њему само доброг учитеља, други Га повезују са митолошким фигурама или историјским личностима из других култура. Међутим, апостол Петар је јасно изјавио: „Ти си Христос, Син Бога живога.“ Ова исповест је била прекретница у историји хришћанства и постала је темељ наше вере.
Православни хришћански живот се разликује од свих осталих облика хришћанства, иако можемо са сигурношћу рећи да и међу хришћанским јересима и конфесијама има праведних људи који живе хришћански. Чудни су путеви Божији и Његова промисао да све људе обасја Својом мудрошћу, односно, да сваког човека додирне Свети Дух.
“Много је званих али мало одабраних” – говори Господ својим ученицима. Ако повучемо паралелу можемо рећи и овако: “Много нас је у Цркви, али је мало оних који уистину знају шта значи право исповедање вере Православне. Занесени традицијом, ретки су они који се удубљују у срж православног исповедања. Када наиђемо на једног таквог онда можемо чути ове речи…
Иако се брзо живи, иако људи много и напорно раде и умарају се те су због тога нису у могућности да се посвете молитви одвојивши део дана за њу, ипак се може обратити којом молитвеном речју Господу. У вожњи, при физичком раду, пред улазак пацијента у ординацију, пред разговор са претпостављеним или потчињеним, пред стројем војника… У сваком послу могуће је пронаћи тај малени простор за сусрет са Њим. Свако може да нађе своје речи, своје време и свој начин за разумно служење Богу.
Православни Крст је више од једног предмета - он је светиња, молитва и извор утехе за вернике. Иако једноставан на први поглед, он одражава дубоке теолошке истине и служи као визуелни приказ хришћанске вере. Али, поред овог, постоји много других варијација крста познатих у православној традицији. Овде су приказани неки од њих.
Апокалипса се мора испунити. Историја се не може променити, али се зло може зауставити. У свим ситуацијама хришћанин пре свега треба да остане хришћанин и да се потруди да његово срце буде она тачка у којој се небо спаја са земљом. Само хришћанин који је подвижник може да ослаби демонску силу и да разагна метафизичку таму којом је обавијена Земљина кугла.
Ковачи ”новога света”, безбожног и богопротивног, журно иду по слову Библије, али у супротном смеру. И све оно што је Господ наложио да се чини, они се упиру да то наопачке окрену. Господ створи мушко и женско, а они сад измишљају неке нове врсте и категорије људске и тим својим измишљотинама трују дечје душе.
Било је некада време када наши преци нису имали школе, факултете, академије, нису имали новац ни богатство, нису имали скупе куће и аутомобиле. Али друштво је било боље. Није се чула псовка. Развод је био непознаница. Људи имали сиромашне колибе, али у тим колибама, са њима живели су анђели. А сада, у великим кућама, са свим комфором, живе - демони.
Јеромонах Серафим Роуз: Живимо у свету који све више постаје непријатељски настројен према Православном Хришћанству. И многи од нас мисле да ако идемо у цркву, постимо, молимо се, у свему осталом можемо бити као сви други, прихватајући оно што нам свет нуди, све док год не учинимо грех. То је погрешно мишљење. Особа која има истинско православно схватање света живи сваки део свог живота православно. Или си православан стално и сваког дана, у свакој животној ситуацији, или - уопште ниси православан.
Када волимо своју децу несебично, када смо окренути својој породици, заједници, то је Христос у нама. Он нас подстиче да будемо стрпљиви, да опроштамо, да подржавамо једни друге. Сетите се тренутка када сте некоме пружили руку помоћи, када сте утешили некога ко је тужан. У тим тренуцима, ви сте били инструмент - Божје љубави.