Божји мир се нуди сваком од нас. Црква је увек говорила са апсолутним поверењем и ауторитетом, јер има искуство у својим рукама. Бог је спасао човека, и велика је грешка мислити да постоји случај у коме Бог није у стању да нас спасе или да је могуће да злоба, лукавство и моћ моћних осрамоте Њега или да осујете Његово дело и провиђење. Победа припада Богу: „Ово је победа која је победила свет, наша вера“. Христос је победио свет, страх и стрепњу и предат нам је као наш једини и прави мир.
Ако немамо литургијски однос према Цркви и не читамо Свето Јеванђеље, знајте да је демон у нама, то знајте и тако провјеравајте себе. Нека Јеванђеље буде мало чешће испред ваших очију, као што узимамо топломјер да бисмо измјерили своју тјелесну температуру; питајте се кад сте задњи пут читали Јеванђеље, колико га често читате и са каквом пажњом. То ће показати температуру вашег духовног живота, то је ваш однос према Христу и запамтите да се демон боји ријечи Божје и труди се да је што је брже истисне из ваше свијести.
Смирење, послушање и пост рађају страх Божији, а страх Божији представља почетак истинске мудрости. Све што радиш, ради са смирењем како не би пострадао од својих добрих дела. Не мисли да већу награду добија онај ко се више труди. Онај ко поседује добру вољу, а уз то и смирење, чак онда када нема могућности да се много труди и када није искусан у нечему, спасиће се.
Ако нисмо пажљиви према свом духовном животу, ако се свакодневно не хранимо - молитвом, духовним читањем, свесним напором да живимо животом љубави, милосрђа и саосећања кроз редовно испуњавање себе Божијим присуством и Благодаћу Божијом кроз Свете Тајне Причешћа и Исповести - ако, дакле, тако не хранимо свој духовни живот, он ће полако венути. Господ кроз светог Јована Богослова упозорава Цркву у Ефесу да је оставила „своју прву љубав“, а затим и ону у Лаодикији да ће је „избљувати из уста својих“ будући да је постала „млака“... Будимо зато и ми на опрезу, будни и пажљиви!
Свако од нас понекад поставља питања Богу у молитви и тражи објашњење за неке несрећне догађаје у свом животу или у животима својих ближњих. Понекад можда у томе и претерујемо, јер, живимо у палом свету, свету бола и патње, а бити хруишћанин не значи бити имун на свет. Ја не могу да дам значење још једној патњи. Ја чак не могу ни да гарантујем да ће моја сопствена патња имати смисао. Једино што могу да урадим је да то препустим Богу кроз молитву имајући на уму ове три ствари у тешким временима:
Замислите да нам неко сад каже: Умрећеш за минут! Ако верујем да ћу сад угледати Христа Којег сам бар мало, по својим могућностима, заволео у свом животу, тражио Га и тежио ка Њему, онда ћу се заиста осећати мирно и то ће ми помоћи да савладам овај проблем. Али ако желимо друго, наше срце ће осетити тугу и имаћемо проблема.
Велика је сила речи, јер реч има силу и вечност у самом Богу који јесте Реч, који јесте Вечност и Смисао, Логос и сам Бог, који је Јединородни Син Божији, Господ Исус Христос.
Православни хришћани који доследно чувају наше свето православно Предање никада себи не постављају ово питање. Другим речима, они чврсто верују да је Православље Црква Христова и Његових Апостола од почетка и непоколебљиво корачају ка остварењу највишег циља, а то је њихово духовно спасење. Јединственост Православља данас вам откривамо и кроз чудесне, а по мало и шокантне догађаје из живота Цркве у Африци.
Понекад нас, православне хришћане, оптужују да смо идолопоклоници јер се поклањамо дрвету, како називају иконе. Зашто се у православљу утврдило иконопоштовање и шта за нас представља икона? Зар у Библији није забрањено поклањање идолима?
Постоји закон: духовни живот не трпи празнину. Ако се не бавимо духовним васпитањем детета, његову душу заузима другачија духовност. Ђаво није бајка, то је реалност. Он неће седети скрштених руку, гледајући како се човек спасава. Али ради тога нам се и даје велико оружје: крштење и крст Господњи. На њему је написано: "Спаси и сачувај", и не сме се скидати, јер тиме себе лишавамо одбране и заштите.
Једна од најтеже схватљивих и прихватљивих вредности хришћанског живљења је, свакако, мучеништво. Историјски оптерећен велим страдањем наш народ, иако православан, није у стању да до краја схвати и прихвати васкрсну димензију страдања. А у страдању и мучеништву налази се, заправо, најузвишенији смисао припадања Христу васкрслом.
Вера најдрагоценији дар. Она нам даје исправан поглед на свет, открива смисао живота, охрабрује нас у тешким данима, весели срца наша, снажи нашу молитву, и чини доступном Божију бескрајну милост. Вера ће нам донети мир душе, радост и предукус већ постигнуте победе над злом која је Апостолима пружила толику утеху: „Јер све што је рођено од Бога побјеђује свијет; и ово је побједа која побиједи свијет - вјера наша“ (1. Јн. 5, 4).
Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може се означити као Молитва Поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота св. Јефрему Сирину. Ово је молитва против духова лењости, чамотиње, пожуде и празнословља, то јест “четири јахача апокалипсе” који галопирају ка души православног хришћанина, погубљујући је за вечни живот.
Данас је постало неупоредиво лакше развести се него склопити брак. Особито је то лако учинити у нашој земљи јер правне основе за развод брака у нашем законодавству спадају међу најлибералније у свету. Довољно је рећи да је дошло до неслагања нарави супружника и Закон постаје – немоћан. Али, ко је онда моћан да сачува брачну заједницу мушкарца и жене и дометне јој снаге да одоли сваком искушењу?
Љубавна зависност представља опасно стање душе човека који под видом љубави развија, може се слободно рећи, вампирски однос према “објекту” своје љубави. Корен ове патологије психолози налазе у недовољно артикулисаној љубави родитеља према детету при чему дете остаје закинуто за истинску љубав, ону која не укида слободу онога кога волимо.
Није довољно назвати се само именом Христовим а даље живети онако како том светом имену не доликује. Ко не твори правду, није од Бога, вели свети апостол Јован Богослов. Ми, Хришћани, деца смо Божија ако смо браћа, по љубави, међу собом, без обзира којима нас преградама одвајали једне од других. Ето, какву нам је љубав дао Отац, да се деца Божија назовемо.
Када човек гледа на Цркву као на идеологију, он не може да разуме да се живот верних заснива на искуству. За њега је то безумље. За њега је Црква безумље. И Светитељи су за њега безумни, јер су чинили апсурдне ствари. Величина Цркве је када се силом љубави Божије савлађује људска природа и човек чини натприродне ствари, које људи који су ван Цркве не могу да схвате сматрајући то немогућим. Међутим, у Цркви је то могуће јер постоји вера која представља животно искуство - највеће искуство које човек може да стекне.
Постоји међу нама хришћанима једна велика заблуда која се односи на то да врло често бркамо појмове духовног и душевног. И не само бркања појмова него и у свакодневном животу склони смо да не препознајемо ова два стања, мислећи да су она једно и исто. А у чему је, заправо, разлика? Шта је то духовно, а шта душевно?
Апостоли су слушали Христа како говори; Марија Га је научила да говори. Апостоли су јели храну коју им је Христос дао; Марија Га је хранила млеком из свог тела. Апостоли су видели Христа како спава на лађи; Марија Га је љуљала да спава на свом крилу. Апостоли су ходали са Христом три године; Марија је ходала са Њим 33 године. а распећу су скоро сви апостоли побегли; Марија је стајала у подножју крста. Зато и ми, попут арханђела Гаврила, говоримо: „Богородице дјево, радуј се благодатна Маријо, Господ је с тобом. Благословена си Ти међу женама, и благословен је Плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душа наших.“
Волиш ли ме, савремени човече? За одговор на питање Господње нису потребне научне анализе већ да се наше срце овог трена и момента преда љубави Господњој да нас благодаћу Духа Светог носи кроз бурно море овог живота да би се са Њиме вечно радовали у заједници Светотројичне љубави једног истинитог Бога, Оца, Сина и Духа Светога.