За православне вернике данас почиње Госпојински пост. Од четири велика годишња поста, овај пост је најкраћи и траје 15 дана, од 1/14. августа до 28/15. августа, али је строжији од Божићног и Апостолског, те православни хришћани због великог поштовања према Пресветој Богородици овај пост посте као и Велики пост.
Христос нас позива речима: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде“, унапред упозоравајући куда води такав пут. И сваки краљ или генерал може позвати своје верне слуге или војнике да умру за њега, али то овде није случај: Исус је био први на крсту. Он не само да шаље ученике, већ и Сам одлази у смрт ради победе над смрћу. Зато, ко год жели да заиста за Њим крене, не може само да прође поред Голготе, него мора и да је - искуси.
Безбожници кажу да су попови измислили религију. Али зар би они могли да измисле било шта што личи на јеванђељску радосну вест? Зар је људском уму могла да падне на памет мисао о томе да ће Бог доћи у телу, да ће бити рођен од Дјеве и да ће у пеленама лежати у јаслама за стоку; да ће умрети мучном и срамном смрћу на Голготском Крсту? По људским представама Бог, Искупитељ света и Спаситељ, требало је да буде моћан, славан и највећи Цар. А Бога, Који је примио обличје слуге и спасио свет Својом Крвљу људски ум никад не би могао да измисли.
Почетак и основа и извор твоје мислености, твоје речи и твоје делатности треба да буде смирење, сазнање своје ништавности и пуноће Божанства. Све молитве подразумевају велику беду и сиромаштво наше пале природе; оне подразумевају такође да је Господ непрестано текући Извор сваког савршенства, свакога добра, да је Он наша неисцрпна Ризница.
Свет је пун декларативних верника. Црква – такође. “У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци” казује наша пословица. Тако је и са вером која кроз љубав дела и твори велика дела. И, особито када наиђе мука и бол, страдање и болест. Кo ту сачува веру у Христа, тај је на добром путу ка крајњој победи.
Питање „шта значи помирити се са свима“ је увек актуелно. Откуда узети снагу и пре свега разумевање, да би се могло опростити онима који чине геноцид над народом, насиље над нашом децом, морално и физичко убијање младежи, издајство? Зар је могуће икакво помирење са непријатељима Божијим и непријатељима Отачаства?
Јеванђелски текстови на много мeста сведоче о људима за које бисмо данашњим речником рекли да су душевно болесни или, напросто, луди. Али, истовремено, ту су и свeдoчанства о исцељењу тих људи које је чинио Христос. У то време такви људи су назвали ђавоимани. Та казивања нас стављају пред питање: да ли и у наше време има ђавоиманих?
Свака рана, свака кап крви, свака црта измученог Лица гласно сведочи да је добровољна жртва принета из љубави, из милосрђа, и сваки наш грех је опран невином крвљу Божијом. Ако, дакле, желите да схватите и осетите срцем шта је милост, погледајте на страдања и муке Спаситеља свога. Веће љубави од ове, веће милости, не само да никада нећете видети, већ нећете ни осетити...
Међу празницима у част Светих славних и свехвалних старозаветних пророкâ посебно и значајно место заузима празник Светог славног пророка Илије, који је у нашем народу особито поштован. Свети славни пророк Илија васцелим својим животом послужио је тајни спасења. О томе сведочи и Јеванђеље из којег се види како је због великих и знаменитих чуда која је Свети пророк Илија чинио, народ сматрао Христа за Илију.
Људи често мешају појам вере и сујеверја или просто наивног поверења. Заправо, вера нема ништа заједничко са сујеверјем и има веома мало заједничког с наивношћу. Вера увек почиње од конкретног религиозног искуства. С човеком се дешава нешто што у њега усељава непоколебљиву увереност у то да невидљиви свет постоји и да је Бог жив и делатан.
Често кривимо Бога за све што се дешава у нашем животу што је болно, за све што је у њему горко, за све што у њему недостаје. И сваки од апостола претрпео је муке на свом путу на који их је Бог позвао. Ипак, да ли је могуће упоредити наше невоље са трагедијама које су се догађале апостолима? Или првим генерацијама хришћана? И онима који су у наше време постали светитељи? Али они ни тренутка нису оклевали да, упркос невољама, певају и објављују своју захвалност Богу.
Свака креативност која је Богочежњива, истиночежњива, Христочежњива, човекољубива, емпатољубива је итекако благословена, што и видимо у историји човечанства где је свака таква уметност и преживела, док су уметности које су биле богоборне, човекорушилачке, у оном онтолошком смислу, пропале или доживеле дебакл заједно са носиоцима тих уметности.
Колико год да нам је тешко, не смемо се предавати безглавом многобрижју. Наша је обавеза да сав наш живот и све наше бриге мисли и осећања предамо нашем Творцу, који има власт и силу да брине о томе. Господ нам је, поред своје Мајке и свих Светих, дао и његове „Елове", божанска светлосна бића, Анђеле, да бдију над нама, и који су неприметно увек око нас.
Ако постанемо свесни да је свет око нас, као никада раније у историји Хришћанства, постао наш свестан непријатељ - могуће је за нас да живимо православно. Многи верници сматрају да треба ићи у корак са временом; прилагодити се савременој музици, моди, укусима и целокупном ритму бучног, неотесаног модерног живота. Само особа која има истинско православно схватање света, може да води трезвени и благочестиви живот.
Свакоме човеку је дато да бира пут којим ће у животу ходити. А тих путева није много. Само два. Један је широк и без препрека и њиме се путује брзо; други је тесан и прoблематичан, на моменте трновит и стрм, у сваком случају тежак и болан. Не може се истовремено и једним и дугим. Избор се мора направити.
Хтели ми то или не, дани земаљског живота прохујаће врло брзо. Када будемо умирали, једино за чиме ћемо зажалити је што смо мало волели, што у милости нисмо били дарежљиви како нам је савест налагала. Стога, драги моји, ми једноставно немамо времена и не треба да размишљамо о великим делима, већ о најмањим и на први поглед безначајним. Један једини осмех, добар, љубазан поглед, мала реч охрабрења и утехе - већ је дело пред Господом!
Апостол Павле у својој првој посланици Солуњанима каже: „Радујте се свагда. Молите се без престанка. На свему захваљујте, јер је ово о вама воља Божија у Христу Исусу“). То је оно што Господ жели од нас – да живимо радосно, уз молитву и захвалност свима. И из једног долази друго. Све је међусобно повезано: радост, молитва, благодарење.
Приликом природних катастрофа, олуја, земљотреса, поплава, вулканских ерупција, разних епидемија, страдају подједнако праведни и грешни. Kако и може ли се то објаснити?
Тек када постанемо ревносни у испуњавању Христових заповести, посегнемо с љубављу према Господу свим својим срцем, душом и умом, у свако доба и сваког часа, са дубоком свешћу о нашој слабости - тада ће нам свако молитвено правило, чак и најједноставније и најкраће, Божјом милошћу, несумњиво донети духовну корист.
Када дођу невоље и погоде те као бесне олује, падни на колена и отвори своје срце свом Оцу. Молитва је извор снаге за тешке борбе које водимо сваки дан. После ње видећеш колико ћеш се променити! Видећеш плаво небо и море ће се смирити. Зато ти је веома потребна благодат Божија, коју можеш заслужити само на један начин - молитвом.