Крст Христов представља вечно питање које је упућено самој дубини човековога бића: зашто добро увек изазива не само противљењa, већ и мржњу? Зашто је добро увек било разапињано у овом свету? Ми обично избегавамо да дамо одговор на ово питање пребацујући у себи кривицу увек на неког другог.
Посебно место међу флором и фауном у библијским текстовима, како Старог тако и Новог завета, заузима смоква. Ни један плод нема тако сложено значење и ни један не носи тако суштинске поруке као што је то плод смокве. Иако она символише многе аспекте људске егзистенције, најважнија је, свакако, духовна димензија оличена у овом плоду.
Бог данас поставља оно исто питање које је чуо и свети пророк Исаија у старозавено време: Кога ћу послати? И ко ће нам поћи? Богу данас треба не један човек него један народ. Смеш ли се дакле осмелити ти, најсмелији од свих народа, да се одазовеш и попут великог Исаије рекнеш: Ево мене, пошљи мене Господе?
Наша Света Црква, вера, наша религија, православно хришћанство, хришћанство уопште, учи о Богу Љубави који је превасходно личност, односно, јединосуштна заједница три личности (2). Екстатички Бог који ствара свет из суште несебичне љубави и који не оставља свој свет ни у паду, него се бори за тај свет, унеђрује га, страда за тај свет побеђујући смрт да би човек и свет задобили вечни живот и обожење.
Узрок нашег тешког живота и извор страдања јесте наш грех. У овом, земаљском, животу то се јасно не види. Делује нам да праведници страдају, а грешници напредују и уживају у свим земаљским добрима. Али, не бисмо смели ствари и појаве мерити спољашњим изгледом. Ех, кад бисмо могли да видимо шта се дешава са душама оних који изгледају срећно у овом животу!
Тема последњих времена и Другог доласка Христовог, али и зацарења Антихриста, нису престајала да интересује хришћане кроз сву историју Цркве. Иако се од самог почетка говорило о такозваним знацима времена нису сви то чинили на исти начин и са истим настројењем. Ево неких назнака које садрже суштину онога због чега време у којем живимо називамо – последњим.
Кризе, обојене револуције и ратови или претње ратовима, осим што су наша свакодневица, постали су и извор страха од будућег светског рата за који многи кажу да је сасвим известан. Ради тога свакодневно расте интересовање за пророчанствима које су остали свети Оци на ову тему. Међутим, мало је оних који размишљају о истинским узроцима који доводе до светских ратова.
Један важан моменат хришћанства јесте чињеница да Сам Христос ништа није написао. Јеванђеље које имамо – то је сећање Цркве, сећање Христових најближих ученика везано за оно што су доживели и чему су се научили будући поред Њега; Сам Христос, међутим, није иза Себе оставио књиге, као што су их иза себе остављали многи учитељи. Шта је Он оставио иза Себе?
Једна од највећих грешака које родитељи чине према деци јесте – непрестана прича за коју родитељи мисле да је добар начин васпитавања. Међутим, не треба да будемо досадни: него да се тајно молимо, а потом да са њима разговарамо. Тако ће нам Бог, унутар наше душе, потврдити да ли су други прихватили наше речи или не.
Бог стоји код врата небеских, и гледа на земљу, и Њега виде верне душе и чују како их позива преко Еванђеља: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити“ (Мт. 11, 28). А богоборци и нововерци узвикују: немогуће, немогуће у овом веку!
Иконица на страницама новина или часописа, икона на корицама бележнице или роковника, календар препун приказа икона. Све сте то већ видели, на то сте навикли и уопште вас не чуди. Али намеће се питање: колико је то заиста нормално? Има ли нечега опасног и увредљивог према светињи у читавој тој реци приказа ликова светих на лаком и кратковечном материјалу? Питање може наизглед бити чудновато, али ипак га треба поставити.
Неретко бива да се верници у разговору пожале на људе са којима се сусрећу, наводећи низ критика на њихово понашање, непознавање или неприхватање вере. Но, нико од њихове горчине није имао користи, док је штета коју тиме наносе себи, а и ближњима, очита. Своју душу затрују туђим сагрешењима, иако уверени да чине дело Божије и да се боре за спасење људских душа.
Христос је радост, светлост истинита, срећа. Христос је нада наша. Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Jер, љубав према Христу, јесте љубав која се не може одузети. Из ње извире радост која траје вечно.
Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, када је пошла у смрт за правду српског народа, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег.
Током проучавања и дигитализације рукописа из манастирске библиотеке, монаси манастира преподобног Макарија Великог у Нитријској пустињи (Коптска Црква, Египат), открили су древне текстове написане пре 1630 година на коптском језику. Њихова анализа, коју су спровели стручњаци са Института за коптске студије у Каиру, показала је да представљају последње духовне поуке монаха Макарија Великог, које су забележили његови ученици. Ово дело резимира основе побожног живота хришћанина, задивљује својом једноставношћу, а истовремено и дубоким мислима.
Не очајавај када падаш, него устани и реци: Опрости ми, Христе мој, човек сам и слаб сам. Није те Бог напустио, него пошто је у теби још много гордости и сујете, наш Христос допушта да грешиш и да падаш, да би свакодневно био свестан своје немоћи, да би трпео оне који сагреше, да не би осуђивао своју браћу када погреше, и да би их укрепио.
Ништа тако не уноси недоумицу у човека и не роји толико питања као његов однос према страдању. Како да имамо хришћански однос према несрећама? Зашто светитељи често страдају? Да ли болест може бити казна и шта је, уопште, казна са тачке гледишта вере? Једно је извесно: недовољно духовно сагледавање страдања може човека заувек удаљити од Бога.
Савремени напаћени човек не налази спокоја док не нађе нешто друго, нешто више, а што заиста постоји у нашем животу, дивно и стваралачко. Може ли човек да се сједини са Богом? Може ли да заједничари са Њим? Може ли да постане бог по благодати?
Минотаури, сатири, фауни, кентаури и грифони се често сматрају само фантазијом, ништа више од радозналих производа креативне маште. Али шта ако су такве митске звери остаци колективних сећања из далеке прошлости, када су људска бића заправо гледала животињска лица на анђеоским телима, говорећи језиком људи?
Свакодневно чинимо један грех и не примећујући његову погубност не само по наше спасење него и по наше људско достојанство. То је грех клевете. Њега чинимо сваки пут када некога оговарамо, омаловажавамо, вређамо част или дајемо изјаве иако знамо да су неистините, како бисмо створио негативну слику о другом човеку.