Препуни су наши градови и села маторих нежења, људи који ни у позним годинама нису остварили брак. То је постало општа појава. Али, то нису испосници који су дали завет безбрачности. Напротив. Слободни од брака, зрели мушкарци ни не мисле да на земљи живе благочестиво. Ни за кога не одговарају, ни о ком се не брину, само задовољавају своје страсти по избору.
Христос жели да Га видимо као пријатеља и брата. Ово можемо да постигнемо ако се покајемо и уместо света греха, свим срцем заволимо Господа. Како говори авва Исак, "покајање је брод који води у Царство, страх Божији је крманош брода, а божанска лука којој пловимо јесте Љубав. А када стигнемо до Љубави, стигли смо до Бога и наше путовање се заврши. Стигосмо тамо где су Отац, Син и Свети Дух".
„Да буде воља Твоја и на земљи као на небу“ – речи су из молитве Господње коју сваки верујући православни хришћанин треба да чита сваки дан. Често су то за нас само речи које сваки дан механички изговарамо. Али постоје и тренуци када оне престају да буду само речи - већ постају смисао нашег живота.
Несреће и невоље које сналазе свет мало утичу на људе да постану истински верујући. Када су на Београд падале бомбе, крстили су се и молили и Богу завете чинили и они који то никада раније нису радили. Али то су чинили само док је бомбардовање трајало...
Навикли смо да желимо Царство Небеско само за оне који су умрли. Али Царство Небеско уопште није нека специфична стварност загробног живота. Пронаћи Царство Небеско значи вратити везу са Богом, ући у простор Духа Светога. То је задатак сваког хришћанина и решава се већ овде на земљи. Ономе ко га нађе, више није важно да ли је богат или сиромашан, здрав или болестан, млад или стар и више му ништа од овога не може одузети радост.
Смисао људског живота и његова вредност се одређују циљем који човек себи поставља. Ако ће земља изгорети и ако је све на њој пролазно, човеков живот се обезвређује, постаје таштина, „мучење духа“. Треба да се одвојимо од земље, да видимо Небо и да своје земаљске путеве управљамо ка Храму, где не постоји ни данас, ни сутра, ни јуче, већ постоји Вечни Бог, Који воли.
Све физичко у овом свету постоји као последица онога што се дешава у духовном свету. Постоје одређена правила по којима све постоји и креће се. Без обзира да ли су вам познати или не, верујете ли у њих или не, ови закони ипак постоје, делују и стално утичу на нас. Ако упознате неке од ових правила и примените их, бићете запањени њиховим ефектом.
Као што је време почело своје постојање Христом, тако ће га и завршити Њиме: последњи дан биће у исто време и дан другог доласка Христовог. Кроз све данe и све ноћи сви људи, а са њима и за њима и сва твар, хитају последњем дану, у који ће се свршити тајна овога света и историје људске...
Помилуј нас, Исусе, Сине Божији, јер само нас милост Твоја може спасти. Не остави нас саме себи, јер без Тебе не можемо учинити ништа, не одступи од нас, да не постанемо плен адских сила. Но брзо нам притеци у помоћ и спаси нас.
Не тако давно пажњу филмофила неодољиво је привлачио филм ''Егзорциста''. Тема филам била је истеривање демона из човека а сами филм жанровски је сврстан у – хорор. И не без разлога. О изгону демона из људи читамо у Јеванђелским текстовима али у животу Цркве Христове ти ужасавајући призори су, безмало, свакодневица.
Човек је господар неизговорене, али и роб изговорене речи, гласи једна мудра изрека. Зато је од животне важности да имамо контролу над изговореном речју, без обзира што у свакодневном животу много тога што се дешава мами из нас реч више. А наше речи, оне су дијагноза наша душе.
Данас је постало неупоредиво лакше развести се него склопити брак. Особито је то лако учинити у нашој земљи јер правне основе за развод брака у нашем законодавству спадају међу најлибералније у свету. Довољно је рећи да је дошло до неслагања нарави супружника и Закон постаје – немоћан. Али, ко је онда моћан да сачува брачну заједницу мушкарца и жене и дометне јој снаге да одоли сваком искушењу?
Религија страха; религија лажне понизности; религија кривице: све су то искушења и замке – врло снажне и то не само у свету, већ и у Цркви. “Религиозни“ људи гаје неку сумњичавост према радости. Људи непрестано долазе и питају за савет. Исповедам их и причам, причам, причам; а нека ме слабост и лажни стид спречавају да им кажем: „Немам никакав савет за вас. Ја имам само слабу, климаву, али, за мене непрекидну радост. Желите ли то?“ Не, не желе!!!
Сваки рибар, када оде у риболов, жели да ухвати још рибе, тако да има довољно и за храну за породицу и за продају. Али једног дана, пре двије хиљаде година, на обалама Галилејског језера догодила се чудна прича: искусни рибари нису били задовољни богатим уловом, већ су га се уплашили. Шта се уствари догогодило?
Нема живота ван давања, ван Љубави, ван свакодневне жртве за своје ближње, своју породицу, своју школу, свој град, своју земљу и Савину децу, ван борбе за очување светосавске културе. Чувајмо нашу културу, нашу писменост и ћирилицу јер је она једно миленијумско културно сведочанство о нама, нашег бивствовања и нашег идентитета.
Ако је човек изнутра сабран, занет молитвом, испуњавањем заповести, тражењем Христа, онда се он не љути на ближње. Уопште, сваком човеку склоном увредљивости може се посаветовати да више помаже ближњима. Човек који се вређа узалуд троши своје време и не расте духовно. Он је сав погружен у међусобне односе са људима уместо да општи са Господом и испуњава заповести.
Ми много причамо о души, зар не? Када одемо на парастос или помен, молимо се за спасење душе слуге Божјег. Ако отворимо Стари завет видећемо да се на пуно места говори о души, али не толико и о телу. А човек је, признаћемо, и тело.
Пораст броја психичких обољења се, пре свега, може објаснити тиме што су многи људи изгубили истински смисао живота. Духовни. Главни узрок неурозе нису стресови и непријатности, већ човекова личност. Филозофија хедонизма “једи, пиј, забављај се” исисава задовољство из таквог живота. Пре или касније, човек постаје свестан лажности овог пута.
Истина је да је човек је религиозно биће, али, са друге стране, истина је и то да премноги немају нити веру у Бога нити било какав однос са Њим. Зато им и појам Суда Божијег не оставља скоро никакав утисак осим, можда, по нека духом магизма изнуђена маштарија. Међутим, сусрет са Богом на Суду биће за све њих огромно изненађење.
Ми, православни хришћани смо врло незгодни људи за свет. Зато што не говоримо о некаквим земаљским променама и законима, него о љубави која би све учинила једнакима. Зато што је наш Цар – Христос. Зато што је Он увек исти – и јуче, и данас, и сутра. И зато што идемо за Њим. И зато немојмо се уморити да подижемо крст насупрот свим непријатељима. Подижимо га својим срцима, својом молитвом, својом љубављу према Господу.