Још од пада првог човека па до данашњих дана људи не престају да вире иза завесе стварности не би ли видели од чега је она саздана. Чак ни божанско откривање истине није било довољно да утеши човека гладног разумевања. Данас, мас-медији све више постају пропагандна трибина свакојаких лажних пророка и пророчица дневне људске судбине, који лове у своје погубне мреже верне, неосетно их удаљујући од спасоносног окриља Цркве.
У последње време примећују се, поготову на друштвеним мрежама, садржаји који величају словенске "богове", који су захтевали да им се људи приносе на жртву и којој би ми Срби требало да се вратимо као нашој изворној вери, са аргуменатом да "мој бог мене робом не назива!" Заборављају да су наши преци ипак изабрали Истинитог Бога, Који је Самог Себе принео на жртву и још рекао Својим следбеницима: „Више вас не називам слугама… него сам вас назвао пријатељима“.
Није богатство само по себи зло, него је зла људска привезаност за богатство, за имање, за ствари; и зле су и погубне страсти и пороци, које богатство омогућава и изазива, као: блуд, прождрљивост, пијанство, тврдичлук, разметање собом, самохвалисање, сујета, гордост, презирање и понидаштавање сиромашних људи, богозаборав... Мало је оних који имају снаге да се одупру искушењима богатства и који могу да господаре својим богатством, а да не постану слуге и робови богатства.
Чудо не значи нешто нечувено, неприродно, супротно природи ствари, већ напротив, то је тренутак када Бог улази у Своју творевину и када се успоставља склад створеног света са својим Творцем. За хришћанина, дакле, чудо није само далека историја, већ цео његов живот. На крају крајева, и молитва је вера да Бог може показати чудо за онога који се моли, како велико, када му спашава живот, тако и мало, за њега потпуно неприметно...
Иако је став Цркве о браку и његовом разводу, потпуно јасан, кризе хришћанских бракова данас представљају реалност. Ако је суштина брака у љубави између супружника, шта бива када се та љубав угаси, било на једној, било на обе стране? Није ли такав живот мучење? Не страдају ли у том случају, поред супружника, и њихова деца, и њихови ближњи? Шта дакле да се ради када до неслагања у браку дође?
Ако желимо да сачувамо децу од погубних утицаја, потребно је да их на време научимо методама духовне борбе. Ипак, да не сметнемо са ума и ово: да бисмо друге научили и сами морамо бити научени.
Појму „пасивни” најбоље одговара израз суштинска незаинтересованост за веру и стварна отуђеност верног народа од саборног, подвижничко-литургијског начина живљења у Цркви. Можемо скоро са сигурношћу рећи да управо такав дух и влада у нашем народу.
Често се и данас чује да је Бог некога "бацио" у болест, да би постао свестан својих грехова. Или, чујемо да Бог искушава људе кроз невоље, ради њиховог духовног буђења. Говоримо, дакле, о Божијем "уразумљавању" или "допуштењу", који за крајњи циљ имају човеков повратак на пут живота и врлине, са којег је скренуо.
Наш век је посебан, трагичан. Осећај је такав као да присуствујемо последњем акту историјске трагедије. Човечанство је у свом постојању увек представљало болестан организам који грех разједа као чир. Међутим, сад изгледа да је болест достигла свој последњи стадијум и прелази у агонију. Нашу планету непрекидно потресају ратови, природне непогоде и катаклизме, стиче се утисак да се земља уморила од људи и жели да их збаци као инсекте са свог тела. Не само хришћани, већ и људи других религија, и неверујући осећају знаке краја који се ближи.
Грех је, говори свети Златоусти, највећа трагедија за човека, а од ове већа је само трагедија немања свести о греху. Управо живимо у времену умртвљавања осећаја човека за грех, његово не само релативизовање и умањивање значаја, него и превођење у “врлину”.
У размаку од недељу дана гледао сам филм "Тома" о животу чувеног певача и филм "Божији човек" о животу чувеног светитеља Нектарија Егинског. Кроз сагледавање реакција које су изазвали код публике и порука које носе, можемо сазнати доста тога о свом колективном душевном стању.
Не треба приносити духовнику списак грехова, него покајни осећај, не детаљно обрађену дисертацију, него скрушено срце... “Не бој се“, говорио је Јован Лествичник, „ако падаш и сваки дан, али не оставиш путеве Божије; стој храбро, и Анђео, који те чува, уважиће твоје трпљење“.
Људи више не уживају у животу, у тренуцима који пролазе, но намећу себи одговорност да буду звезде риалити програма који мисле да сами режирају, очајнички желећи да се другима свиде и да их други прихвате. Зар морамо сваки од наших великих тренутака да профанишемо тиме што их постављамо да неки жири на друштвеној мрежи бодује наша искуства, па на основу тога да их и ми вреднујемо?
Људи су створени са слободном вољом. Зато у животу могу да изаберу пут који им се свиђа: или пут истине и страдања за њу, пут милосрђа и љубави, или пут служења својим похотама и страстима – греховни пут. Даровавши нам слободну вољу Христос не жели да утиче на нас принудом.
Живот данашњих људи постао је несносан и компликован. Сва технолошка решења, уместо да олакшају, само су отежала животне прилике човеку који би да се не мучи. И тако, уместо обећаног земљског "раја" свакога јутра будимо се у "паклу".
Сечемо своје душе гресима, сејемо зло и мржњу у свету, живимо у жару страсти, заборављајући да нас Бог чека баш као што је и отац из јеванђелске приче чекао изгубљеног сина. Бог је из љубави према нама постао човек, поднео мучења, патње, умро, сишао у најтамније дубине пакла како би спасао сваку душу. Нисмо се још ни родили, а Христос је већ поднео муке за грехе које ћемо починити. И до дан данас, Он и даље пати за нас.
Као последња оаза благочешћа, Света Гора Атонска данас представља непромашиву и приоритетну мету планера Новог светског поретка. Већ више од деценију уназад Европом одјекује вриска женских лобија и невладиних организација да Европска Унија преко грчких власти издејствује опозив забране ступања жена на Свету Гору. Не знају ове јуришнице на “људска права” да забрана женске стопе на Светој Гори није од овога света. Нити је акт грчке државе, нити Европске Уније, Савета Европе или Европског Парламента. Забрану за жене на Светој Гори изрекла је сама Мајка Божија, Владичица и власница ове, како је Светогорци кроз векове називају, Богородичине баште.
Човечанство се све више удаљава од Бога. Некад се свет могао поделити на хришћански и пагански. Данас хришћански свет више личи на огромну пустињу у којој су само понегде неким чудом преживеле малобројне оазе па се местимично испод камења и песка пробија закржљала трава. Молитва је једина сила која се може супротставити живом песку те пустиње која све пред собом гута.
Постоји велико мноштво разних секти и непријатеља Православља који непрестано насрћу на православне вернике и покушавају да код њих на разне лукаве начине унесу забуну и погрешно учење. Да не би били обманути, свети оци су нам оставили Симбол вере, кратко али прецизно исказано православно исповедање вере. Зато је добро научити Симбол вере напамет и када се год молимо Богу прочитати и Симбол вере тј. правилно исказати (исповедити) нашу веру.
У савременом друштву многе професије постављају и озбиљне моралне дилеме. Свака млада особа пре него што одабере свој животни пут, треба да размисли да ли ће овај избор служити спасењу душе или не, и како да пронађе такву професију, у којој неће доминирати само материјално, већ и духовно задовољство од рада.