И ако те људи све време буду мрзели, ако ти буду желели зло, Бог те свеједно воли. Воли те Онај Чија је љубав несумњива и истинита. Ако то схватиш, нећеш више бити рањив. Осетићеш Христову љубав у свом срцу и никакво одсуство људске љубави неће моћи да те повреди. И тада ће се десити чудо: почећеш да привлачиш и људску љубав. Зато што си коначно постао слободан човек.
Ниједан порок, ни страст за новцем, ни жеља за задовољствима, чак ни вино, које је упропаститељ многих, тако не упропашћује добар дух породице као љутит и неуздржан човек. Он растројава јавне послове, трује живот деце и породице.
Да ли је могуће волети човека, а немати у њега поверења? Могуће је. Истинита љубав може да примећује недостатке човека исто тако оштро као и злоба. Али се љубав на свој начин нежно односи према човековим недостацима. Љубав чува и спасава људску душу за вечност; злоба је мучи, убија. Љубав воли самог човека, а не његове грехе, не његово безумље, не његово слепило и оштрије него злоба види све несавршенство овога света.
Када дозволите Богу да сања у вама, тада су „мреже” вашег живота испуњене радошћу и благословима. Верујте Христу, слушајте глас у себи који вам говори: „...и ако се чини да је све готово, не веруј, сваки дан почињеш испочетка. Баците мрежу у море живота и Бог ће вас испунити благословом..."
Неке вернике занима: ако су екстрасенси повезани с демонским силама, зашто они сами иду у храм и шаљу некрштене људе да се крсте, а понекад чак и да се причешћују у Православној Цркви?
У Светом Писму пише: Не уводи сваког човека у дом свој! (Сирах. 11:29) А управо је телевизија са нашег дома скинула врата, те нам долазе гомиле, без куцања и питања, и то таквих људи са којима не бисмо желели да имамо ништа заједничко.
Открићем да је наш ближњи – сваки човек, а да љубав припада не само нашим пријатељима него и непријатељима, Господ руши све баријере које раздвајају људе. Све их приводи једне другима и сазнању да смо браћа међу собом јер нам је Бог, на небесима, Oтац наш, заједнички. Што од нас захтијева, Христос је својом страдалном искупитељском жртвом, својим примјером, показао.
Постоји међу хришћанима једна веома раширена али веома лоша појава – да критикујемо људе због њихових злих дела, а не сама та дела. И све то вођени једним себичним ставом да смо само ми достојни љубави Христове убеђујући себе да је наша љубав према Христу сразмерна нашој искључивости и немању љубави према грешним људима.
Христос нам није обећао да ће живот с њим бити безболан. Али нашим трпљењем, постојаношћу, сталним сећањем на Христа, та горка чаша постаје слатка чаша бесмртности. Он, Који је светлост свих распетих људи, рекао нам је: "Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити", не обећавајући да ће бол укинути, него да ће га преобразити из проклетства у - благослов.
„Зашто бих се молио туђим речима? Ове молитве су написане на древном језику на ком не размишљам, не комуницирам са другим људима, па чак стварно и не разумем..." Ово су питања која се намећу сваком почетнику у вери већ на самом почетку његовог молитвеног пута: молитва својим речима или правило из молитвеника?
Покајање је уметност живљења изнад свих познатих и непознатих уметности којима је Творац обдарио човека. Уметност која уистину мења смисао и ток човековог живота. Али, уметност која више него било која друга тражи одрицање човека од свога лажног и старог ја и грађење новог христоликог, истинског и истинитог човека. Иако тешко, не само да је могуће, већ и једино достојно човекове задатости.
Не бежи од Крста јер поништаваш Васкрсење у себи. Не поричи да постоји тама ако желиш да видиш светлост. Нико није истински чезнуо за рајем осим оних који су осетили горчину пакла. Најважније је схватити да после Христа, Крст, бол и смрт нису судбина човека, већ пут ка Васкрсењу.
Зашто Бог ћути? Ово је питање које смо навикли да постављамо свима, не само себи. Ако Бог ћути, постоје одређени разлози за то. Али шта ако није реч о Богу, већ о нама? Можда смо ми ти који нисмо у стању да Га слушамо и чујемо?
У данашњем времену, више него икада до сада у историји, угрожена је породица и темељ на којем она стоји – брак. Зато није претерано ако кажемо да је више него икада потребно сачувати брак. Али, да бисмо га сачували морамо знати шта је то што га руши изнутра.
Уздање у Бога привлачи Његову помоћ. Хришћанин верује и уздаје се у Бога до смрти, а тада јасно види руку Божију која га спасава. Човек може свој живот учинити рајским, ако има уздања у Бога, ако Га слави за све и ако прихвата да Он управља њиме као добар Отац. Тек тада човек може да осети у овом животу и делић рајске радости.
Стојмо смерно, стојмо са страхом! – позив је архангела Михаила, упућен свим верујућима свих времена. Држимо оно што нам је предато, са страхом, побожношћу и љубављу! Данашње време, духа Антихристовог, време је у коме се презире старина, традиција, поредак и на све начине се улаже труд да се сваки континуитет природног, доброг, а поготову Светог прекине. Породица, родитељство, поштовање старијих, чедност, поштење, правда, патриотизам, љубав, Косово… – најсветије речи нашег народа – бачене су данас у блато и по њима се гази.
Један црквени Отац каже да је молитва као – стрела. Стрела је увек способна да полети, да достигне своју мету, да продре кроз отпор вештаства (материје), али само ако је избачена из доброга лука снажном мишицом. Средиште мете погађа само ако је стрелчев нишан непомичан и прецизан. А оно што често недостаје нашој молитви јесте та снага духа, свест о озбиљности наше ситуације.
Веома се дивим оним људима који у овом тешком времену налазе снаге и храбрости у себи да брину о напуштеним животињама, осакаћеним и болесним створењима Божијим. Бог нас гледа очима ових несрећних четвороножних страдалника. Колико има људског у њиховим очима. А колико суровости има у очима људи који су заборавили своје људско достојанство.
Свако од нас зна како размишљамо о особи коју волимо: чим чујемо његово име, задрхти нам срце, чим помислимо на његове потребе или радости, учествујемо и ми у томе. Спаситељ је рекао: „Где је благо ваше, тамо је и срце ваше“. Управо у овом смислу треба да васпитавамо своје срце, и замислимо се над питањем: Шта Бог представља за мене? Шта је за мене Христос? Шта су за мене оне вредности због којих је Христос живео и преузео на Себе страшну смрт?
Истина је, мали смо ми људи, и незнатна су за свет наша дела, али не мери Бог ствари онако како их ми људи меримо. Јер, и за нас незнатне је умро Христос, и нас је он назвао својом малом браћом, и нама је – према нашим моћима – дао савет да Му будемо верни у малом.