Ми нисмо створени да бисмо живели бесмислене и бесциљне животе, али неки пут сами узрокујемо да осећамо како је наш живот промашен. То је стога што живимо свој живот као да Бог не постоји и што смо у сталној побуни против Њега.
Многи хришћани погрешно тумаче Христово обећање о животу у изобиљу: „Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу“ (Јн: 10,10) очекујући да хришћански живот буде лак. Такав став према Христовим заповестима представља прихватање Бога као духа из лампе, који је ту само да би испуњавао многобројне себичне жеље. Реалност је, заправо, сасвим супротна...
Наши греси јесу наша душевна узетост. Она је била и остала узрок и телесној узетости. Јер, све болести и смрт имају свој почетак у греховној узетости душе људске. И ето, већ много хиљада година грех рађа све болести душе и тела. А лек је само један – у праштању Христовом! Но, до њега треба доћи.
Уласком у Цркву многи људи помисле да су решили све своје унутрашње проблеме и недоумице и променили карактер. Али, то је једна велика заблуда. Старе страсти остају да живе и никаква промена се није десила. Карактер се не може изменити само зато што је човек дошао у конкретно место, па макар оно било и свето.
На Духовдан, на дан Свете Тројице, ми славимо највеће чудо овога света. Славимо рођендан Цркве Божије, Силазак Духа Светога на Свете Апостоле, на Цркву Христову, и вођство Цркве од стране Духа Светога кроз овај свет. Овај Свети Празник показује каква је сила и моћ Господа Христа и да је наша вера у Сили и у Духу Светоме.
Читајући Свете Оце схватамо да је самосажаљење врло опасна, разарајућа особина. Човек чак може постати завистан од самосажаљења и мазохистички уживати у тој опасној емоцији. Тада се дешава да сваки пут кад се појави нека животна тешкоћа, или се ствари не одигравају онако како бисмо желели, по навици упадамо у самосажаљење и мазохистички плачемо и тугујемо над самима собом.
Историје многих хришћанских народа сведоче да су, кад год је долазило до великих криза и слабљења духа вере, из народа исклијавала клица новог религијског покрета који је обнављао духовни живот. Тако је било и у нашем, српском, народу истрошеном у ратовима и разочараном немаром свештенства и интелигенције.
Хришћанство је имало и има само један одговор на сваки битнији и егзистенцијални вапај људски: Литургију са Евхаристијом као њеним срцем и садржајем. Литургија је историјско откривење тајне живота као тајне сусрета и општења са вечно Присутним, радосног гледања лицем к лицу.
Често слушамо, а и сами говоримо, да живимо у тешком и смутном времену. Тај став је израз наше неодговорности, јер време у коме живимо је онакво каквим га ми учинимо. Дакле, од нашег чињења или нечињења зависи много тога, што ми у свом пасивизму превиђамо чекајући да се нешто догоди за нас, а без нас.
С времена на време на страницама наше штампе појављују се белешке о такозваним паранормалним појавама које се догађају у становима људи. Чују се ударци, шумови, разлежу се чудни гласови, ствари саме од себе лете по ваздуху, из зидова и таванице куће сама од себе цури вода, понекад и домаћини добијају ударце од невидљивих руку. Шта је то? - нагађају научници атеисти - продор ванземаљске цивилизације у наш свет? Или просто природне појаве које наука још увек није открила?
Сасвим је извесно да нема хришћанина који макар једном није причитао Јевађеље и у њему заповест Христову да будемо савршени као што је савршен Отац наш небески. Управо то можемо схватити и као Његов призив на светост. Заправо, заједница и јединство са Христом, која и јесте циљ свакога хришћанина, истовремено значи и бити свет као што је Свет Христос.
Ратови у ове наше дане нису нека спорадична појава, они су стање. Од завршетка Другог светског рата до данас ратује се без престанка. С обзиром на политичку ситуацију, сва је прилика да ће се ратовати и у будућности, и то много жешће и са неупоредиво страшнијим последицама. Зато је од огромног значаја да имамо јасно сагледавање духовне суштине рата и нашег опхођења у случају да нам стигне на кућни праг. Шта треба да чини Црква?
Познати руски свештеник и писац Андреј Ткачов, отворио је тему на коју се мрште и негодују чак и неке од верних жена, које долазе у његову цркву. Шта их је толико узбудило?! Изјаве попут ових: „Мушкарац свуда треба да буде испред. Тако је Бог наредио“.
Ево шта веома помаже да би у породици били мир и склад: муж треба да воли своју жену више од своје мајке и више од било кога од ближњих и рођака. Љубав мужа према родитељима требало би да излива кроз његову жену. Наравно и жена треба да се понаша исто тако.
Наша вера је страдално Православље. Оно је такво од самог почетка. Први следбеници Распетог Бога су били подвргнути гоњењима и мучењима. Скоро сви Апостоли су примили мученичку смрт. Хришћани прва три века трпели су немилосрдна страдања. Православне службе, које ми и данас служимо скоро исте, створене су тада, у катакомбама, у амтосфери непрестаног очекивања смрти.
Свакодневно се сусрећемо са вестима о ратовима и убиствима људи, жена и деце на свим просторима данашњег света. Бруталност којом се одузимају животи људи је неописива. Ипак, у сенци ових одвијају се још бруталнија убиства, склоњена од погледа јавности. То су убиства нерођених људи у утробама мајки. Статистика је поражавајућа. Пример руског друштва који се овде помиње само је један од многобројних сличних из других националних средина.
Премудри Соломон у једној од својих прича рекао је: „У многим ријечима не бива без гријеха“ (Приче, 10, 19). Овдје је ствар не само у томе што неконтролисани језик обавезно допушта грешке и лапсусе, већ још и у другом: брбљање је рађање гордости и незнања.
Постоји много начина да човек заштити свој интегритет, достојанство, право… Ипак, сви ти начини и средства су ништа пред силом којом непријатељ људски слама човека. Постоји, међутим, једно оружје које ни врата ада не могу надвладати, оружје пред којјим се слама сва сила вражија. То оружје јесте – дуготрпељивост!
Подвиг покајања никад није окончан, јер до краја грешимо делима, речима, мислима, осећањима. Све је на земљи подложно променама, па и наш духовни живот, зато само покајање васкрсава душу из смртних грехова, оно је лек за душу и природна побуна савести против злог непријатеља у нама и око нас.
Што човек има у данашње време више (материјалних) добара, то има више проблема. Нити благодари Богу за његова доброчинства, нити се осврће на несрећу својих ближњих, па да понекад удели милостињу. Одаје се сладострашћу и не мисли на другога који нема шта да једе. Како да га после посети благодат Божија?