Људско самољубље се најчешће испољава управо у свакодневном животу, у гостима, у хотелу, у ресторану док је скромност тежи облик испољавања добра. Човек који болесно размишља како да себе постави изнад другог, није способан за стваралачки рад. Такав човек показује не само морално него и умно заостајање.
Рај постоји јер постоји Бог. Тамо где је Љубав, нема злобе и мржње. Тамо где је Бог, тамо су блаженство и срећа, тамо је пуноћа свега што је добро и предивно. Он нам је припремио Рај из Своје огромне љубави према нама, али како ћемо доспети у Рај ако нам је љубав страна? Како ћемо бити уз Љубав, ако смо сами постали – мржња, злоба, негодовање?
Очовечењем Бога и Његовим уласаком у свакодневни живот људи у личности Исуса Христа, дошло је до занемаривања разлика и посебности људи и народа и њиховог сједињавања на темељу онтолошке једнакости. Сједињењем у Христу сви постају Народ Божији, “… род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен…”, један нови израз припадности који омогућује пуноћу обећане будућности у Царству Божијем.
Корист од лекарских савета показује се после извршења истих. Исто бива и са духовним поукама. Мудрост и корист њихова за исправку живота и усавршавање верних слушалаца показује се после њихових практичног извршења.
Понекад добра дела тражимо са стране, испољавамо срдачност и саосећање према онима које видимо први пут. Али лакмус папир по коме се истог трена може одредити квалитет наших добрих дела јесте наш однос према укућанима. Колико је тешко стално чинити добро онима који живе с нама раме уз раме?
Читаве армије противника Христових насрћу данас на јавност у намери да створе став о надводној угрожености и понижености жене у хришћанском свету. Заправо, врх тог идеолошког бодежа има за циљ да се зарије у груди мајчинства, у срце најсупериорније Богом дариване мисије жене.
Често људи записују превише у своје белешке. Улазе претерано у детаље о нечему или о нечем другом, што није сасвим исправно. Постоји још једна, такође непримерена, крајност, у којој неко једноставно изговара своје грехе кроз неки јединствен образац.
На такозваном психо-тржшту, или тржишту у области саветодавних услуга о томе како боље живети, постоји велики број организација и пружалаца услуга. Њихове делатности обухватају: курсеве и семинаре за развој личности, саветодавне услуге о вођењу предузећа, непосредну продају, системе продаје по вишестепеном маркетингу (енгл. "multi-level marketing", у даљем тексту: МЛМ), па, чак, и пирамидалне системе продаје. Такве организације обухватају такође групе које корисницима нуде мешавину "сна о великим парама", идеологије и езотерије.
Технички прогрес представља неповратан процес: он се не може зауставити по нашој жељи као што се ток реке не може окренути уназад од ушћа ка извору. Тако ни хришћанин не може да побегне од процеса који се одигравају у свету, али, може да живи на тај начин да ови процеси не захвате његову душу, да не допру као пипци хоботнице до оне области душе која треба да припада само Богу.
Од речи зависи то да ли ћемо некога охрабрити и потврдити његово биће и постојање, или ћемо то исто биће разорити, не остављајући камен на камену у његовој души. Речи често знају да заболе јаче од ударца бичем, и баш као након ударца бичем, неопрезним и неодговорним разметањем ријечима, ружним и увредљивим тоном, изговарањем неистина и клевета, на души другог човјека пуца кожа и срце његово пушта крв.
Није свако добро које учинимо – добро. У то се можемо уверити на сваком кораку, а примера је безброј. Да бисмо имали тачно поимање и разликовали истинско од лажног добра потребно је потрудити се и бити крајње искрен. Како према другима, тако још и више према себи.
Један од кључних задатака свештеника је да учини болесника пријемчивим за Свету тајну. Света тајна није нешто што ће на магијски начин исцелити или очистити човека. Света тајна поседује објективну силу, објективну стварност, али човек може да је прими или да је закопа. Тако и болесник не мора увек бити отворен. Често се и затвара из страха да ће, ако му предложиш да се причести, то разумети да ће умрети.
Човек тражи срећу, али је нигде не налази. Философија не даје ни срећу, ни истину - то је лавиринт: отворивши једна врата човек види десет других затворених, притом не зна да ли се приближава излазу или не. Једини бљесак светлости у људском животу је осећај близине Бога, то су капљице духовне радости које је човек осетио у молитви. Оне личе на капљице воде за онога ко у пустињи умире од жеђи...
Први и најнеопходнији услов да би човек могао постати уд Цркве и живети духовним животом у заједници са Христом и осталим члановима Цркве користећи се Светим Тајнама, јесте да буде крштен. Некрштени не припада Цркви те тако не може учествовати у Њеном животу.
Милостиви и према свима благи Бог пројављује Своје дуготрпљење према нама, премда види многобројна саплитања свакога, Он ћути, очекујући да се, временом, отрезнимо и променимо, те да престанемо да га жалостимо. Он са великом љубављу и радошћу прима онога који се окреће од греха, јер говори: „Радост бива пред анђелима Божијим због једног грешника који се каје“.
У нашем народу одомаћени назив за ванбрачну заједницу јесте – дивљи брак. Овакву, слободну везу, неки називају и пробним браком. У ванбрачним заједницама, додуше, особине правог брака постоје, али одговорности нема никакве. У оваквим заједницама се млади људи „проверавају” јесу ли за брачну заједницу или не. Међутим, да ли је то исправно и добро?
Живећи у породици, дете расте усвајајући искуства старијих. Оно како-тако уме да решава животне проблеме. Али, најважније је да га породични живот учи како да превазилази проблеме, препреке које одрастао човек среће на сваком кораку, да у неким случајевима иде на компромис, а у другима - да буде принципијелан. Зато, породично васпитање детета нема алтернативу.
Свест о греху и страх од почињеног греха представља меру духовног склопа човека. Са друге стране, врлина и витештво духа огледају се у храбрости која се не мери одсуством страха од смрти већ спремношћу да се прихвати страдање и смрт имајући за меру Христа и Царство вечних вредности. Данас те свести која је била константа средњевековног Србина више нема. На њено мето стасала је једна нова свест вођена интересом и у том интересу препозната реалност живота.
Свако мора да схвати: оно што тражимо у Цркви и што Она може да нам пружи јесу лични односи са Христом. Призвани смо да успоставимо односе не са учењем Цркве, већ са Исусом Христом, конкретном, живом Личношћу, Која постоји и са Којом човек може и треба да има односе љубави.
Понос, егоизам и сујета – чему можемо додати бахатост, ароганцију и уображеност – све су то различите врсте основне појаве: окретања према себи. Из свих ових речи две имају најконкретније значење: сујета (таштина) и понос. Они су као младић и човек, семе и хлеб, почетак и крај. Симптоми сујете, овог почетног гријеха, су: неподношење критике, жеђ за похвалом, потрага за лакшим путем и стална усмјереност према другима. Шта ће други рећи? Како ће то изгледати? Шта ће други мислити?