Компликован и нејасан концепт идентитета игра средишњу улогу у текућој дебати на пољу друштвених али и природних наука. Навикнути смо да мислимо како нам идентитет обезбеђује држава, друштво или идеологија. Међутим, ако нам лични идентитет дарује Бог који нас воли, тада иако патимо од деменције или Алцхајмера, не престајемо да имамо и личну историју. А уколико немамо ближњег који нас воли, увек имамо Бога који нам даје и прошлост и идентитет, који је повезан са коначним исходом нашег постојања и који ће нас васкрснути у Последњи дан као личности.
У томе што је муж глава жени, за жену нема ничег увредљивог. Муж је глава, а жена је срце. Шта је главније и важније? Може ли човек живети без срца или без главе?
Напуштање свештеничке службе, као и излазак монаха из манастира и напуштање монашког живота, одувек су деловали саблажњиво на чланове Цркве. Иако је ова појава учесталија у наше време, она није била никаква новина ни у неким “бољим” временима. Најновији пример објаве изласка из свештеничке службе архимандрита Анедеја Конаноса, ипак је оставила дубок траг и изазвала буру реакција у православном свету.
Све што постоји у свету, видљиво и невидљиво, држи, одржава и управља непрекидним дејством промисла Божјег, док зло само предвиђа и допушта, али га не подржава, јер га Он није створио. Бог надгледа, чува и одржава биће и силе својих створова, упућује их крајњем циљу, помаже свакоме добру, а обуздава или исправља зло не спутавајући слободу твари.
Да не би пао у немар који зауставља напредовање савршенству и предаје те у руке непријатеља, мораш избегавати све врсте празне радозналости, свако везивање за ма шта земаљско и сваки посао који радиш само зато што ти се он свиђа, иако ти не одговара.
Највећу улогу у геноциду над српским народом у НДХ имали су штокавски Хрвати, тј. Срби који су напустили Православље. Човек који напушта Православље може себе да оправда само лажју да је изнад Православља. Свако подсећање на издају код њих је будило мржњу, јер, напуштање Православља – води у злочин.
Уздржаност у речима је признак човека сабраног, који постојано контролише себе и бори се са својим страстима. Али, ако не може да уздржава свој језик, то показује у каквом се нереду налази његов ум. Само што му неко упути неку реч, одмах из њега нешто искаче. Ко контролише своје помисли – тим више контролише и своје речи. И обрнуто: ко строго надзире своју реч, убрзо ће научити да уздржава и своје помисли. Чување уста је једно од најјачих оружја у борби са страстима.
Веома често ћемо и међу нашим православним пастирима наићи на оне врло слободоумног настројења који, сматрајући да је љубав сасвим довољна, у потпуности пренебрегавају било каква правила. Они се углавном руководе паролом: Љуби и чини што ти се прохте! Ова превара која у наш црквени живот долази из римокатоличких и протестанстских заједница, широм су отворена врата у сатанизам који почива на демокатији осећања и својевољи.
Настојатељ Богојављенског храма Грузијске Православне Цркве у граду Тбилисију, отац Давид Квиливидзе, позвао је православне вернике на уједињење како би се спасиле Грузија, Србија, Црна Гора и друге хришћанске земље од судбине Содома и Гоморе! Посебно чврст став Цркве по питању недопустивости параде хомосексуалаца и лезбијки у земљи – постао је узрок да ЛГБТ активисти ставе име Патријарха Илије II на списак лица која наводно крше људска права...
Како схватити да ли је ваше дете припремљено за то да свесно, дубоко и за цео живот “с мајчиним млеком” прими веру у Бога? Тек када се увере у то да су душевне снаге детета нахрањене родитељском љубављу, родитељи могу очекивати да ће оно прихватити од њих благодатну и спасоносну веру у Господа нашега Исуса Христа.
Једна од грешака у нашем односу према Богу је лажна представа о томе да ћемо, ако будемо с њим, имати срећан живот и све ће бити у реду. Велика је грешка мислити да, ако смо с Богом, нећемо осећати никакав бол. Христос нам није обећао да ће живот с њим бити безболан. Напротив, јасно је рекао: било да смо близу или далеко од Њега, бол ће се јављати у нашем животу, али ће с Христом бити лакши за подношење и неће бити тако силан као без Христа.
Једно од најопаснијих осећања која могу обузети душу човека јесте осећање страха. Страх везује све силе у човеку и чини да оне замиру. Из страха, који истовремено означава и уплашеност за егзистенцију, човек је кадар да учини много тога лошег. Но, нису ни сви страхови из истог извора и не воде истом циљу.
Наш пролазни живот, колико год да је дуг, диван, леп, пун дела, подвига и победа – свеједно траје један трен. Људи ће заборавити сваког човека, колико год да је диван и изванредан и колико год да је учинио у свом животу, зато што је све то пролази врло брзо, као трен. Али, шта чинити да бисмо били упамћени у Вечности?
Много шта се последњих деценија прихватило у нашем народу а да је у потпуној супротности са духом вере православне којој, макар формално, припадамо крштењем у Цркви православној. Једно од таквих помодарстава које последњих година узима све више мана јесте и – кремирање упокојених сродника.
Осењивање крсним знаком као гест идентификације православних хришћана, ни из далека није тако небитан покрет. Иако делује за неке као потпуно неважна радња од тог покрета беже демонске силе и то није никаква измишљотина, још мање магијска радња. Зато све оно што има органску везу са Часним Крстом дејствује као истеривач демона. То важи и за споменик Стефану Немањи, Светом Симеону Мироточивом, који ће ускоро бити постављен у Београду.
Када је дететов мозак превише изложен утицају телевизије, компјутера, видеа и других врста дигиталне стимулације, то може узроковати хиперактивност, раздражљивост и поремећај дефицита пажње (в. четврто поглавље). Америчка академија педијатара заправо препоручује да деца млађа од две године уопште не гледају телевизију нити видео.
Остала ми је у сећању реченица, за мене по свој прилици судбоносна, коју је изговорио професор на једном часу филозофије, у осмом разреду гимназије. Шетајући учионицом, рекао је: “Сада, када сте пред пунолетством, треба да одаберете једну филозофију која ће вам бити водиља током живота”. За мене је та реченица била упечатљива до те мере да сам је схватила као заповест. Била сам подстакнута да трајно размишљам која би филозофија могла бити толико значајна у мом животу. Питање - како је настао свет и ми у њему - врзмало ми се и иначе по глави. Пошто сам увек била склона размишљању и филозофирању, почела сам да упоређујем научно тумачење о постанку света, Кант-Лапласову теорију, са библијским тумачењем да је Бог створио свет за шест дана. На моје задовољство, после детаљног анализирања, открила сам додирне тачке, имала сам утисак да су се Кант и Лаплас чак и руководили библијским редоследом догађаја у Божијем стварању. Тек што сам дошла до таквог закључка, већ се наметнуло ново питање: Ко да ми потврди истинитост једног таквог тумачења? Морала сам са разочарењем да прихватим - нико, нигде, никад. Резигнирано сам себи признала да нико без доказа не би могао да ме задовољи одговором. Коју филозофију одабрати као водиљу? Желела сам да следим неки добар пут у животу. Али како? Потребна су ми правила неког моралног закона. Сетих се да ми је прабака помињала заповести Божије. На шта ми филозофија ако ми не помогне да постанем добар човек, или ако чиним добро само да би други видели? Уосталом, шта уопште значи бити добар или добро васпитан човек? Најзад сам пронашла 10 заповести Божијих! Задивила ме је мудрост изречена у само десет тачака. Пет последњих тачака сажетих у - што не желиш да теби неко учини, немој ни ти другом - принцип је коме треба стремити - донела сам свечану одлуку. После моје искључиво рационалне одлуке, прошло је неколико месеци. Ни сама не знам тачно када, постала сам свесна неке промене која се догодила у мени. Почела сам другачије да посматрам свет око себе. У наоко обичним, свакодневним стварима, проналазила сам фасцинантно: како семе спуштено у земљу непогрешиво зна да једну кличицу пружи у корен, другу у стабло које ће у одређено време донети увек истоветну врсту листа, цвета и плода, како птица својом малом главом непогрешиво препознаје сазвежђа којима се оријентише у лету преко мора или чак океана, како лептир “Парижанин” прелеће сваке године Средоземно море из Африке, полаже јаја у Паризу, да би се тек излежени лептир поново вратио у Африку, где остаје до путовања у Париз следеће године, како животиња у дивљини доноси на свет своје грациозно младунче и отхрани га са љубављу, иако нема ни руку, ни прстију, ни разума, како живот врви у мајушној ћелији, савршено складан и осмишњен... Постало ми је кристално јасно да космос и ми у њему не можемо бити дело силе коју називамо природом, него да је и она само део целокупне творевине Бога Створитеља, чију величину и стваралачку моћ прослављају сама дела Његова. Каква се то промена догодила у мени? Неко ново чуло, нова димензија, испунила је искључиво рационалну празнину мога интелекта - то је била вера да је БОГ створио свет видљиви и невидљиви. Све што је мој поглед могао да обухвати, сливало се у једногласну оду Божијем стваралаштву. Као што је давање живота једино Божија привилегија, тако је и вера дар Божији, којим Бог награђује оне који Га траже. Што сам више упознавала и дубље сагледавала величину Божију, све сам Му се више дивила - најзад до те мере да сам живот свој ставила у службу Божију. Игуманија м. Магдалина (Мркшић) Извор: saborna-crkva.com
Љубав надвисује прописе. Прописи су ту само да би усмерили ка љубави, ка Богу. Не замењујмо Бога прописима. Најтеже је ту нашу браћу и сестре извести из те „прочишћујуће“ теологије којом живе. Често се исповедају свака два-три дана, за сваку лошу помисао, немар или чак обични лапсус. Грех је за њих удаљавање од идеје „савршеног хришћанина“, који уистину и не постоји, јер сваки човек има свој, јединствен однос са Богом и у тој разноликости, а Црквом сједињени, ми Богу прилазимо.
Имајућу пуно поверење у светоотачку поуку да слово умртвљује а да је Дух тај који оживљује, можемо рећи да теологија не исцељује од греха, смрти и ђавола, и не порађа Светитеље. Одвојена од светопредањског чокота логосности, од подвига и покајања, теологија у себи нема Оваплоћеног Христа Васкрситеља. Теолози имају изглед побожности и баштине фикцијску, фарисејску мистику вере која острашћује. Стога идолослужитељи теологије желе да отворе пут из Вавилона у Царство Небеско, мимоилазећи Голготу.
Промена статуса највеће православне и уопште хришћанске светиње, царградске Аја Софије, изазувало је велику бру у хришћанском свету. Протест су изразиле православне Цркве али и друге хришћанске заједнице, међународне организације, органи и сервиси Уједињених нација, организацје за културу. Ипак, остаје питање да ли ће ова одлука турских власти оставити битније последице на ову више него значајну планетарну и цивилзацијску вредност.