"Мужеви, волите своје жене као што и Христос заволе Цркву и Себе предаде за њу." (Еф. 5, 25) "Ма колико страсти, ма колико слабости да има жена, муж је дужан да је воли. И ако буде потребно да безброј пута будеш рањен за њу, или ако треба живот да даш, дај га. Све треба да даш! Све да претрпиш.” (Свети Јован Златоуст)
Отворимо ли новине зло је ту. Упалимо ли телевизор, пред нама ће само током једне вечери продефиловати незамисливо велики и болесно маштовити број призора зла. Зло је очаравајуће, болесно привлачно, застрашујуће и у исто време интригантно. Ђавоља поворка изгледа моћно, наметљиво и непобедиво.
Данас је у моди самоусавршавање. За особе које желе да постану боље, здравије, богатије организују се тренинзи раста личности, курсеви самообнављања организма, бизнис-тренинзи полова. Реклама ових тренинга обећава „позитивне промене у свим животним областима“. Али, какве су последице свих ових “интервенција” без оне кључне – покајања?
Не будимо крдо него породица, заједница, народ Божији, Црква, која даје Христов народ, боголике људе који све мењају и преображавају.
Чиме могу бити изазване туга и депресија? Теретом грешног живота често неисповеђених и неокајаних греха. Тешко је ходити с таквим теретом. Јер савест, тај глас Божији, говори из сваког човека.
Живимо у претешким временима, временима туге и очајања, бесмисла и несрећа. Граница између добра и зла у срцу многих људи је ишчезла, па се све више ближњих окреће злу као лакшем начину да се постигне циљ у животу: почев од материјалног богаћења до политичке власти.
Либерални хришћани се старају да из свог погледа на свет искључе представе о паклу и демонима, да ту област обиђу ћутањем, или да представе сатану просто као метафору, оличењем људских грехова, како би и даље спокојно грешили, не осећајући страх пред вечним последицама греха и пред оним који стоји иза тамне сенке греха, као режисер иза сцене.
"Познајем високо моралне људе који су напрасити, ћудљиви, свадљиви и стално малтретирају своје колеге и вољене својим хировима, иако се често причешћују. Познајем и оне који нису тако високо морални, али који саосећају, дају милостињу и ни о коме не говоре лоше. Духовни живот много је виши и шири од сваког морала; не уклапа се у схеме и формуле. Не одређује се дубином пада, већ дубином покајања, не дужином сукње, већ милошћу према људима." - Архимандрит Павел Пападопулос говори где нас понос води својом „чистотом“.
Светитељи нису пацифисти у оном јефтином смислу које намеће говор „политичке коректности“. Они нису „ваздушни анђели“ који деле слаткише. Светитељи су другачији, као што се Бог разликује од свега што људски ум може разумети. Они могу притећи незаштићеном у помоћ; могу да смире грубу и горду силу оних који се наслађују насиљем и свесном подлошћу. Све се то дешавало стотине пута, ако и не и хиљаде пута, у историји. Зато, нема никакве основе мислити да је свето учешће небесних помоћника постало немогуће у наше данашње дане.
Заволети Бога и заволети децу - на тим двема заповестима почивају закон и пророци, породица и Црква, земља и држава, царство земаљско и Царство Божије. Велики педагог Ушински је рекао: Љубав је једино средство да се душа детета потчини. Ко слуша другога из љубави, тај се потчињава већ по закону сопствене душе и од туђег посла прави свој.
Гордост је атентат на све врлине. Она је смрт свакога добра. И пуноћа свакога зла. Гордост је, на првом месту, гроб љубави. Онде где има гордости нема љубави. Љубав значи потпуно и свеопште спајање. Гордост значи потпуно и свеопште раздвајање. А нама је љубав заповеђена. И то не нека споредна, узгредна, мала или половична љубав, него цела, свецела и свеобухватна љубав, љубав без компромиса и без граница.
Господ је рекао: “За сваку празну реч коју рекну људи ће дати одговор” (Мт 12, 36), то јест за сваку сувишну и празну реч, а колико тек је злих и лажљивих речи! Зато ће као тужилац човеков на Страшном суду постати његове сопствене речи. Зато мудар човек размишља о речима, а причалица их сипа као песак из вреће...
„Енглески за две недеље,“ „Чишћење целог организма за десет дана,“ „Тајне свих древних цивилизација у два тома.“ Ово су рекламе које показују духовно стање савременог човека. Сви хоће све и сад. Али, општа јагма за успехом и коришћу ''на брзину'' доноси прегорке плодове. Ако брзина у свакодневном животу доноси понекад и трагичне последице, замислимо какве су тек оне у духовном животу?!
У свету влада права помама критизерства на рачун Хришћанства и његових вредности које су, суштински гледано, заокружиле цивилизацијски идентитет човечанства дајући му етичке димензије које оно никада не би имало без Христа. Све данашње флоскуле које се односе на питања права и слобода људи само је демонска рика празнине која прети да пороби човека и претвори га у бесловесну гомилу жеља и потрошње.
Два греха, гледајући споља, супротни један другоме - засмејавање и псовање - имају много заједничког. Свети Јован Златоуст, говорећи о погубности ових грехова које оскрвњавају душу човека, упоређује језик лакрдијаша и псовача када почињу да се боре, са руком намазаном ђубретом, којом човек хоће да додирне хитон Господњи.
Када чујемо реч подвиг, већина нас у мислима види слику необичних дела несвакидашњих личности, које красе изузетне одлике. Међутим, ми смо обични људи и неки велики подвизи нису за нас. Пред нама је само подвиг свакодневног живота: казати нешто у правом тренутку, потом у право време нешто прећутати, нешто не приметити у прави час, или пак приметити. Свако је у могућности то да постигне, а то је управо оно што се захтева од једног хришћанина.
Они који су дубоко уронули у дух покајања, њима су страдања нормална ствар, и не доживљавају их као нешто негативно, већ их са дубоком захвалношћу Богу прихватају, осећајући се увек као кривци и дужници Божији. И увек гледају да неку поуку из страдања извуку, доживљавајући их као васпитање и као лекцију у школи спасења.
Страх – то је агонија човечанства… Тешко га је до краја разумети и немогуће га је сасвим излечити. Могуће је само исцелити га Небом или заглушити га земљом, прикрити бригама. Од ове се муке може само на неко време одвући пажња – различитим плановима, надама, кратким земаљским радостима. Јер како излечити страх човека који се боји дубине свог бесмртног “ја”, бездана свог злочина, или крајњег предавања себе Богу?
Ако се људски греси распореде по одређеној хијерархијској лествици, онда се може сачинити лествица грехова која воде у ад.
Уочи Свог Вазнесења Господ Исус Христос је Својим ученицима рекао: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заовједио“ (Мт. 28:19-20); „Идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље сваком створењу. Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен.“ (Мк. 16:15-16).