Престали смо да се молимо
Грешник није просто онај ко греши у смислу да псује, да лако може нешто да украде, да не држи постове, да се опија без мере. Све је то јасно и праведност се ту не може наћи. Али прави, истински грешник, којег је Библија извукла на светлост дана, а Христос разобличио, јесте онај ко себе воли преко сваке мере и ко се слаже да на свет гледа само као на подножје својих ногу.
Усиљена побожност
Живот је озбиљна ''појава'' и зато је одговорност за своје чињење, али и нечињење, благословена со која га чини смисленим и целисходним. Ипак, и у том озбиљном животу има простора да много тога прокоментришемо кроз хумор и смех, јер у њима лежи макар зрно расудљивости које олакшава пут до спознаје како туђих, тако још и више својих, заблуда, погрешака и странпутица. Ни хришћани нису од овога изузети. Напротив.
Клевета и борба са њом
Изношење неистина са циљем да се окаља нечији углед и погази част, да се о њему створи негативан однос у јавности, назива се кратко – клевета. У позитивном праву она је кривично дело. Али, скоро да пред Богом не постоји гнуснији грех од ње. Од клевете није поштеђен нико па ни Црква и њени свештенослужитељи. У данашње време скоро да је постала пракса ширења лажи и инсинуација на рачун високих црквених личности.
Ближи или ближњи?
Упадљиво је да у данашњој елементарној духовној неписмености још увек постоји једно исто саплитање у одређене библијске појмове, конструкције, контексте а надасве значења. Ни у томе не би било зла ако би се олако коришћење одређених појмова довело временом пред лице дубљег значења. Ниједна реч није направила толико недоумица и разлаза са смислом колико реч – „ближњи“.
Кушање на Гори и Свемудрост Господња
Све што се збивало са Христом за време Његовог земаљског живота међу људима, заправо је садржај, или могући садржај, онога што се збива или би се могло збити са сваким од нас. Кушања кроз која је пролазио Господ излаган провокацијама непријатеља Бога и човека, су свакодневне провокације којима је изложен сваки човек. Али, не одговарамо сви на изазове онако како је то чинио Он.
Ишчекујте Христа а не Антихриста
Универзално чиповање људи постало је само питање времена и техничких појединости. Ако се истински бавимо „знацима времена“ који нам прете и збуњују нас, то би значило уклањање свега што нас спречава да будемо с Христом и будемо на свом путу ка Њему; требало би да Му отворимо своје срце и пустимо Га у његове дубине. И тада ће нас Он сам научити шта да радимо и показаће нам како да прођемо кроз многа тешка искушења без икакве штете по нашу душу.
Хришћанство и прогрес
У времену када човек схвата да може све, наука је постала нови Бог, тако да потребе за оним старим више заиста нема. Вера у науку данас предњачи. Духовни живот човека угушен је морем информација, спољних ефеката, материјалних задовољстава данас доступних већини људи. Ипак, колико год се модерни свет кретао у том правцу, човечији дух није и не може бити убијен…
Мирјанин и послушност
Свако ко је читао у делима светих отаца и у житијима светитеља о мирјанској послушности види да је послушање данас само бледа слика онога што је некада било у Цркви. Ниво духовности у црквеном животу је толико слаб у данашњем времену да је Божја воља да се од мирјанина не тражи ништа до добровољно послушање духовнику.
Самосажаљење
Самосажаљење је начин да оправдамо сопствени кукавичлук јер избегавамо да прихватимо да смо, углавном, ми кривци за сопствено стање, те нам је лакше да окривимо све друге и себе поставимо у улогу жртве. Навику самосажаљења стиче се било због избегавања личне одговорности, или због потребе за задобијањем нездравог облика симпатије и жаљења од стране других људи.
Тријумф Цркве
Како се показује да Христос јесте Бог? У томе да је Христос основао Цркву. Из овога ћемо показати силу и доказати божанство Христово. Видећемо да је немогуће да буде дело човека ширење хришћанства по целој васељени у тако кратком времену.
То не могу да опростим...
Увређеност je дечија навика коју је могуће победити. Ми се сами мучимо од своје увређености и не можемо да опростимо, тешко нам је налазити се поред лако увредљивих људи. Али, ако је увредљивост својство карактера стечено у детињству, значи да је то могуће исправити и олакшати живот себи и другима.
О правој и природној вери
Данас више не треба никога убеђивати да Бог постоји. Међутим, оно главно није у знању, него у нашем односу према Богу. Зато, наше знање да Бога има, не само да не приводи, него нас и удаљује од Њега, усељавајући у нас лажну религију, која нимало није боља од отворене безбожности. Оваква вера има свој израз у флоскули да изнад нас има Неко или Нешто, Кога они називају Богом. Оваква природна или општељудска лаж-религија, у ствари, нема ништа заједничко са хришћанством.
Смех
Постоји колективни оптимизам који намеће званична идеологија. То налазимо у историји. А постоји и масовно глупирање које нам наводно нико не намеће, кад је унаоколо само „хи-хи-хи“ и „ха-ха-ха“ као испољавање свеопште играрије и наводне безбрижности. Можда је то просто колективна неуроза, просто покушај да се сакријемо у стихију смеха као у рупу или да избацимо акумулирани нервни умор. Јер тешко је живети и страшно је размишљати.
Добро и зло
Да питање поимања добра и зла ни из далека није тако једноставно како нам се наизглед чини, сведочи свеукупна историја људског рода. У њој су се добро и зло преплитали пречесто бришући разлике и потирући границе међу собом. Зато је више него потребно знати: одакле је потекло зло, ако је Бог благ и не твори зла. Шта је то заправо зло? И шта је то добро? Да ли је све што се чини добрим и пријатним, заиста тако? Можемо ли убити драгу особу, чинећи јој добро? Може ли добро бити оштро, па чак и сурово…?
"Кад би могло мало брже..."
Највећи Божији благослови и чуда захтевају време. Зато некад мора да се чека, и веома је важно да се чекање учи. Циљ је стећи научити врлину стрпљења, макар се и не остварило то чему тако ужурбано тежимо. Ако смо се научили стрпљењу и трпљењу, тј. ако смо се изнутра, у духу, тако променили да смо се отворили за тај дар Духа Светога, онда смо остварили оно што је много потребније од било чега што ми сматрамо да треба да урадимо током живота. Јер, добили смо једну од пресудних особина за Царство небеско.
Прикривени благослов
Свака трагедија у нашем животу може да се развије врло повољно и благословено за ствари које се тичу живота, и да донесе нешто добро за душу, на радост. Важно је не бити против Бога, против живота, против догађаја, већ се кретати са животом и имати веру. Веру која види догађаје који још нису дошли, као да су већ ту и то са оптимизмом. Чекати, дакле, кроз ову муку, светлост Христову, а не мрак пакла, не безнадежност, не очајање.
Колико смо пали...
Није нам непознато да од искони, а особито у ово наше време, има оних који идеју узвишене жртвене љубави замењују пролазном заљубљеношћу и телесним страстима. Јасно је да је то дрво без корена које плода не доноси и да се потреба за постојањем целомудрености особито везује за жену. Без чистоте њене душе нема ни љубави јер ако, по речима св. Jована Лествичника, жена изгуби уздржање, целомудреност и скромност дароване јој од Господа, ниједна жива душа се неће спасити.
Скрнављење дечијих душа
Заиста су наши малишани траг божанског на земљи и заиста су тачне јеванђељске речи нама одраслима: “Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско...“ ипак, за разлику од светитеља, деца немају разумну и духовну силу да се одбране од опасности које их вребају. На жалост, ми, данашњи родитељи, нисмо ни свесни да смо управо највећи саучесници у обесвећивању и светогрђу чистих дечијих душа.
Како деци причати о демонима, смрти и паклу
Озбиљна је грешка малој дјеци говорити о демонима у детаље, зато што кад дијете једном чује какви су, немогуће је да их престану замишљати. Децу би требало учити о хришћанским борбама али без директног освртања на борбу са демонима. Дечије мисли требамо усмерити на Христа, светитеље и анђеле.
Кад мама више не може
Није ништа необично у данашње време да родитељи врло често дођу у стање прекомерне исцрпљености. Као један од фактора који на то утичу помиње и друштвени притисак да будемо савршени родитељи. За црквене породице постоји још један додатни притисак – свест о томе да ћемо за своју децу одговарати пред Богом. Али, када ову одговорност пред Богом за децу протумачимо на претеран и неправилан начин, када прочитамо неке идеализоване црквено-породичне приче у црквеним часописима и на интернету – све то скупа доводи до мучног и тешког притиска на верујуће родитеље и до њиховог психолошког сагоревања у родитељству.