Живот данашњих људи постао је несносан и компликован. Сва технолошка решења, уместо да олакшају, само су отежала животне прилике човеку који би да се не мучи. И тако, уместо обећаног земљског "раја" свакога јутра будимо се у "паклу".
Сечемо своје душе гресима, сејемо зло и мржњу у свету, живимо у жару страсти, заборављајући да нас Бог чека баш као што је и отац из јеванђелске приче чекао изгубљеног сина. Бог је из љубави према нама постао човек, поднео мучења, патње, умро, сишао у најтамније дубине пакла како би спасао сваку душу. Нисмо се још ни родили, а Христос је већ поднео муке за грехе које ћемо починити. И до дан данас, Он и даље пати за нас.
Као последња оаза благочешћа, Света Гора Атонска данас представља непромашиву и приоритетну мету планера Новог светског поретка. Већ више од деценију уназад Европом одјекује вриска женских лобија и невладиних организација да Европска Унија преко грчких власти издејствује опозив забране ступања жена на Свету Гору. Не знају ове јуришнице на “људска права” да забрана женске стопе на Светој Гори није од овога света. Нити је акт грчке државе, нити Европске Уније, Савета Европе или Европског Парламента. Забрану за жене на Светој Гори изрекла је сама Мајка Божија, Владичица и власница ове, како је Светогорци кроз векове називају, Богородичине баште.
У савременом друштву многе професије постављају и озбиљне моралне дилеме. Свака млада особа пре него што одабере свој животни пут, треба да размисли да ли ће овај избор служити спасењу душе или не, и како да пронађе такву професију, у којој неће доминирати само материјално, већ и духовно задовољство од рада.
Оне продиру у нашу свест. Не пуштају нас ни на један секунд. Терају нас да патимо у много већој мери него што то изискују сами догађаји који су изазвали кризу. Постоји низ психичких обољења у којима, у комплексу симптома, присуствују и присилне мисли. Како их победити када знамо да су оне, што се више боримо против њих – све агресивније и опасније?
Пред Свето Причешће чујемо следеће речи: „Са страхом Божијим, вером и љубављу, приступите.“ Шта значи страх Божији? Да ли треба да се бојимо Бога, као некога ко је страшан и суров? И ако Га доживљавамо на тај начин, како онда да Га волимо?
Јеванђелска прича о исцељењу губаваца веома је важна за наше спасење. Међутим, то није само јеванђељска прича и историјска реалност, већ реалност великог броја људи који имају веома ружну и душегубну болест, а то је неблагодарност Богу.
Равнодушност једних за друге је најопаснија појава која прети Цркви. Равнодушност прва убија Христа у нама и тиме Црква прети да постане пуки бизнис, бездушни механизам. Хвала Богу, има људи који маре и који чине. Који те искрено саслушају и разумеју. Такви су спремни да воле и чине. Таквих је Царство небеско. Будимо такви.
Веома је разочаравајуће посматрати хришћане који долазе у цркву из недеље у недељу, из месеца у месец, из године у годину, при том немајући никаквог напретка у духовности. Они не примају поуку од било кога, јер су затворени у сопствени свет послушања себи и својим судовима. Чак и ако питају за савет, немају намеру да га употребе, јер су чврсто уверени у сопствени суд.
Много је људи који се налазе на животној раскрсници не знајући како да поступе. Многи се нађу у системима западних компанија извитоперених вредности и нездравих међуљудских односа што их одводи у разне животне кризе, здравствене тегобе и обољења. Нарушеног здравља, изгубљеног смисла и радости, они желе да промене посао, али страх да други неће наћи и да неће моћи да преживе надвија се као зла коб. Шта чинити?
У извесном смислу, човеков однос према новцу у многоме одређује његов начин живота. Однос према новцу није нешто што је морално и духовно неутрално; овај однос као да баца светлост на саму човекову суштину.
"Мужеви, волите своје жене као што и Христос заволе Цркву и Себе предаде за њу." (Еф. 5, 25) "Ма колико страсти, ма колико слабости да има жена, муж је дужан да је воли. И ако буде потребно да безброј пута будеш рањен за њу, или ако треба живот да даш, дај га. Све треба да даш! Све да претрпиш.” (Свети Јован Златоуст)
Отворимо ли новине зло је ту. Упалимо ли телевизор, пред нама ће само током једне вечери продефиловати незамисливо велики и болесно маштовити број призора зла. Зло је очаравајуће, болесно привлачно, застрашујуће и у исто време интригантно. Ђавоља поворка изгледа моћно, наметљиво и непобедиво.
Данас је у моди самоусавршавање. За особе које желе да постану боље, здравије, богатије организују се тренинзи раста личности, курсеви самообнављања организма, бизнис-тренинзи полова. Реклама ових тренинга обећава „позитивне промене у свим животним областима“. Али, какве су последице свих ових “интервенција” без оне кључне – покајања?
Не будимо крдо него породица, заједница, народ Божији, Црква, која даје Христов народ, боголике људе који све мењају и преображавају.
Чиме могу бити изазване туга и депресија? Теретом грешног живота често неисповеђених и неокајаних греха. Тешко је ходити с таквим теретом. Јер савест, тај глас Божији, говори из сваког човека.
Живимо у претешким временима, временима туге и очајања, бесмисла и несрећа. Граница између добра и зла у срцу многих људи је ишчезла, па се све више ближњих окреће злу као лакшем начину да се постигне циљ у животу: почев од материјалног богаћења до политичке власти.
Либерални хришћани се старају да из свог погледа на свет искључе представе о паклу и демонима, да ту област обиђу ћутањем, или да представе сатану просто као метафору, оличењем људских грехова, како би и даље спокојно грешили, не осећајући страх пред вечним последицама греха и пред оним који стоји иза тамне сенке греха, као режисер иза сцене.
"Познајем високо моралне људе који су напрасити, ћудљиви, свадљиви и стално малтретирају своје колеге и вољене својим хировима, иако се често причешћују. Познајем и оне који нису тако високо морални, али који саосећају, дају милостињу и ни о коме не говоре лоше. Духовни живот много је виши и шири од сваког морала; не уклапа се у схеме и формуле. Не одређује се дубином пада, већ дубином покајања, не дужином сукње, већ милошћу према људима." - Архимандрит Павел Пападопулос говори где нас понос води својом „чистотом“.
Светитељи нису пацифисти у оном јефтином смислу које намеће говор „политичке коректности“. Они нису „ваздушни анђели“ који деле слаткише. Светитељи су другачији, као што се Бог разликује од свега што људски ум може разумети. Они могу притећи незаштићеном у помоћ; могу да смире грубу и горду силу оних који се наслађују насиљем и свесном подлошћу. Све се то дешавало стотине пута, ако и не и хиљаде пута, у историји. Зато, нема никакве основе мислити да је свето учешће небесних помоћника постало немогуће у наше данашње дане.