Скоро да не постоји реч која је кроз историју човечанства доживела већу употребу од речи - срећа. Па ипак, чини се да ни један појам није више релативизован од овог. Ипак, људи скоро свих епоха, простора и култура под њом подразумевају слично стање. Шта хришћани нуде као објашњење?
Данас видимо мноштво апатичних адолесцената који немају ни жељу, ни иницијативу да самостално живе и да нешто постигну у овом животу. То се углавном догађа „захваљујући“ осећањима безнађа, несигурности у себе, беспомоћности, које су посејали у дечије душе родитељи, наставници и друга одрасла лица око њих. Стварајући посебну психолошку атмосферу око деце, одрасли често лишавају децу вере у себе, у сопствене снаге, они не могу да пренесу деци веру у Бога зато што су и сами у дубини својих срца људи „неверујући“ или „селективно верујући“.
Сваки пут кад се сретнете са овом или оном ситуацијом, ви сте онај кога је Бог ту ставио да послужите као Хришћанин, да будете део Тела Христовог и деловања Божијег. Уколико тако будете поступали, лако ћете се окретати Богу и говорити: Господе, просвети мој ум, учврсти и усмери моју вољу, дај ми срце пламено, помози ми! У другим тренуцима, моћи ћете да кажете: Господе, хвала!
Замислите један извор, из кога би до подне извирала бистра вода, а од подне би текао гној. Таква су уста у човека, који се час моли Богу, а час псује. А нема народа међу хиљаде народа на земљи, који тако страшно псује као српски народ.
Зашто постимо? То питање нама, хришћанима, често поставља свет. Често га и сами себи постављамо. Зашто постимо, уколико се не мењамо? Улазимо у пост и излазимо из њега непромењени? Зашто да постимо, ако се наш живот не натеже попут лука да избаци из себе стрелу молитве упућене Богу?
Постоји ли још нешто према чему се односимо тако олако као према речима? Реч, која нам се омакла, неће се тек тако распршити у ваздуху. Кад изађе из наших уста, она увек изузетно дубоко делује на људе који нас окружују, али и на оне који су далеко од нас. Сам Господ Исус Христос рекао је да ћемо за сваку испразну реч дати одговор на Страшном Суду. Зато је зненађујуће и поражавајуће до које мере људи не схватају огроман значај речи.
Кроз сву историју човечанства, у свим његовом историјским периодима, можемо приметити једно својство човека које никада није слабило – жељу за богатством, за стицањем што више материјалних ствари. Да ли може ка Небу да стреми онај ко је својим богатством везан за земљу, онај ко не служи духу већ телу, живећи ради своје насладе и ужитка? Какав однос према богатству треба да има православни хришћанин?
Иако су и највећи противници Христови били уверени у Његову јединствену вредност, као и Његов посебни положај у човечанству, ипак је покушавано да се у историји човечанства нађу такви људи који би својим животом и радом заслуживали веће дивљење и поштовање него Исус Христос.
Људи су створени са слободном вољом и могу да изаберу пут који им се свиђа: или пут милосрђа и љубави, или пут служења својим похотама и страстима. Христос, као Бог, могао би да примора све људе да Му се повинују, да их примора да напусте пут зла и неправде, али Он не жели да врши насиље над нама. Он у људским срцима тражи веру у Њега, љубав према Њему, слободно потчињавање Себи.
Филмови научне фантастике, као и филмови такозваног футуристичког жанра, одавно су пробили све границе интересантног и, на неки начин, постали једна од највише рабљених тема модерне кинематографије. Текст који је пред вама можда ће некоме личити на сценарио једног од таквих филмова. Али, не дајте се заварати. Тај „сценарио“ може постати и садржај вашег правог живота. И то захваљујући могућностима интернет технологије.
Шта је оно за чим ви тежите у животу? Да ли свом душом тежите за Господом или желите само површну везу са њим? Да ли је Господ најважнија ствар у вашем животу или је релативно споредан?
Маштајући о великим и епохалним делима, човек свакодневно пропушта да чини она мала добра која пред Господом износе слику његовог срца. Исто је и са такозваним малим греховима: човек себи налази утеху у томе што они нису тако велики и трагични, не видећи у њима никакво зло. А они, мало по мало, гутају целог човека претварајући га у човека окорелог и безосећајног.
Cви као да ништа друго и не раде него што говоре о ”ослобођењу” човека, о човековој „срећи”, о назначењу човека, о борби за светли, срећан и слободан живот. А у стварности сви се они уједињују против човека, све њих покрећу страх, подозрење и мржња.
Иако нас свакодневно искуство стално уверава у супротно, ми, по некој несхватљивој самообмани, не престајемо да имамо веома високо мишљење о себи. Ко хоће да увиди ову своју слабост, нека само један дан припази на своје мисли, речи и дела и увидеће да су углавном биле неразумне, неисправне, рђаве. То ће га искуство уверити да свако добро у нама, нашој природи и нашем животу долази једино од Њега као Извора сваког добра.
Ми нисмо створени да бисмо живели бесмислене и бесциљне животе, али неки пут сами узрокујемо да осећамо како је наш живот промашен. То је стога што живимо свој живот као да Бог не постоји и што смо у сталној побуни против Њега.
Многи хришћани погрешно тумаче Христово обећање о животу у изобиљу: „Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу“ (Јн: 10,10) очекујући да хришћански живот буде лак. Такав став према Христовим заповестима представља прихватање Бога као духа из лампе, који је ту само да би испуњавао многобројне себичне жеље. Реалност је, заправо, сасвим супротна...
Наши греси јесу наша душевна узетост. Она је била и остала узрок и телесној узетости. Јер, све болести и смрт имају свој почетак у греховној узетости душе људске. И ето, већ много хиљада година грех рађа све болести душе и тела. А лек је само један – у праштању Христовом! Но, до њега треба доћи.
Уласком у Цркву многи људи помисле да су решили све своје унутрашње проблеме и недоумице и променили карактер. Али, то је једна велика заблуда. Старе страсти остају да живе и никаква промена се није десила. Карактер се не може изменити само зато што је човек дошао у конкретно место, па макар оно било и свето.
На Духовдан, на дан Свете Тројице, ми славимо највеће чудо овога света. Славимо рођендан Цркве Божије, Силазак Духа Светога на Свете Апостоле, на Цркву Христову, и вођство Цркве од стране Духа Светога кроз овај свет. Овај Свети Празник показује каква је сила и моћ Господа Христа и да је наша вера у Сили и у Духу Светоме.
Читајући Свете Оце схватамо да је самосажаљење врло опасна, разарајућа особина. Човек чак може постати завистан од самосажаљења и мазохистички уживати у тој опасној емоцији. Тада се дешава да сваки пут кад се појави нека животна тешкоћа, или се ствари не одигравају онако како бисмо желели, по навици упадамо у самосажаљење и мазохистички плачемо и тугујемо над самима собом.