Историје многих хришћанских народа сведоче да су, кад год је долазило до великих криза и слабљења духа вере, из народа исклијавала клица новог религијског покрета који је обнављао духовни живот. Тако је било и у нашем, српском, народу истрошеном у ратовима и разочараном немаром свештенства и интелигенције.
Хришћанство је имало и има само један одговор на сваки битнији и егзистенцијални вапај људски: Литургију са Евхаристијом као њеним срцем и садржајем. Литургија је историјско откривење тајне живота као тајне сусрета и општења са вечно Присутним, радосног гледања лицем к лицу.
Често слушамо, а и сами говоримо, да живимо у тешком и смутном времену. Тај став је израз наше неодговорности, јер време у коме живимо је онакво каквим га ми учинимо. Дакле, од нашег чињења или нечињења зависи много тога, што ми у свом пасивизму превиђамо чекајући да се нешто догоди за нас, а без нас.
С времена на време на страницама наше штампе појављују се белешке о такозваним паранормалним појавама које се догађају у становима људи. Чују се ударци, шумови, разлежу се чудни гласови, ствари саме од себе лете по ваздуху, из зидова и таванице куће сама од себе цури вода, понекад и домаћини добијају ударце од невидљивих руку. Шта је то? - нагађају научници атеисти - продор ванземаљске цивилизације у наш свет? Или просто природне појаве које наука још увек није открила?
Сасвим је извесно да нема хришћанина који макар једном није причитао Јевађеље и у њему заповест Христову да будемо савршени као што је савршен Отац наш небески. Управо то можемо схватити и као Његов призив на светост. Заправо, заједница и јединство са Христом, која и јесте циљ свакога хришћанина, истовремено значи и бити свет као што је Свет Христос.
Ратови у ове наше дане нису нека спорадична појава, они су стање. Од завршетка Другог светског рата до данас ратује се без престанка. С обзиром на политичку ситуацију, сва је прилика да ће се ратовати и у будућности, и то много жешће и са неупоредиво страшнијим последицама. Зато је од огромног значаја да имамо јасно сагледавање духовне суштине рата и нашег опхођења у случају да нам стигне на кућни праг. Шта треба да чини Црква?
Познати руски свештеник и писац Андреј Ткачов, отворио је тему на коју се мрште и негодују чак и неке од верних жена, које долазе у његову цркву. Шта их је толико узбудило?! Изјаве попут ових: „Мушкарац свуда треба да буде испред. Тако је Бог наредио“.
Ево шта веома помаже да би у породици били мир и склад: муж треба да воли своју жену више од своје мајке и више од било кога од ближњих и рођака. Љубав мужа према родитељима требало би да излива кроз његову жену. Наравно и жена треба да се понаша исто тако.
Наша вера је страдално Православље. Оно је такво од самог почетка. Први следбеници Распетог Бога су били подвргнути гоњењима и мучењима. Скоро сви Апостоли су примили мученичку смрт. Хришћани прва три века трпели су немилосрдна страдања. Православне службе, које ми и данас служимо скоро исте, створене су тада, у катакомбама, у амтосфери непрестаног очекивања смрти.
Свакодневно се сусрећемо са вестима о ратовима и убиствима људи, жена и деце на свим просторима данашњег света. Бруталност којом се одузимају животи људи је неописива. Ипак, у сенци ових одвијају се још бруталнија убиства, склоњена од погледа јавности. То су убиства нерођених људи у утробама мајки. Статистика је поражавајућа. Пример руског друштва који се овде помиње само је један од многобројних сличних из других националних средина.
Премудри Соломон у једној од својих прича рекао је: „У многим ријечима не бива без гријеха“ (Приче, 10, 19). Овдје је ствар не само у томе што неконтролисани језик обавезно допушта грешке и лапсусе, већ још и у другом: брбљање је рађање гордости и незнања.
Постоји много начина да човек заштити свој интегритет, достојанство, право… Ипак, сви ти начини и средства су ништа пред силом којом непријатељ људски слама човека. Постоји, међутим, једно оружје које ни врата ада не могу надвладати, оружје пред којјим се слама сва сила вражија. То оружје јесте – дуготрпељивост!
Подвиг покајања никад није окончан, јер до краја грешимо делима, речима, мислима, осећањима. Све је на земљи подложно променама, па и наш духовни живот, зато само покајање васкрсава душу из смртних грехова, оно је лек за душу и природна побуна савести против злог непријатеља у нама и око нас.
Што човек има у данашње време више (материјалних) добара, то има више проблема. Нити благодари Богу за његова доброчинства, нити се осврће на несрећу својих ближњих, па да понекад удели милостињу. Одаје се сладострашћу и не мисли на другога који нема шта да једе. Како да га после посети благодат Божија?
Сви људи жуде за срећом, али је свако схвата на свој начин: већином – у спољашњем и пролазном, у мртвој материји – тамо где је нема. Зато су људи несрећни, а историја човечанства трагична. Али, потрага за срећом је у исто време и потрага за смислом живота. Отуда и питање: у чему је смисао живота?
Као хришћани, ми смо изабрали цркву за свој пут у вечни живот. Али да ли је то заиста једини начин? Шта је са људима који верују другачије, или можда уопште не верују, али чине много више добра од нас? Постоје различита мишљења по овом питању. Али сва наша нагађања не могу ни да отворе ни затворе рајска врата.
Највећи грех нашег времена јесте губљење осећања за грех. Ово је највећа опасност времена у коме живимо. Није грех оно што највише узнемирава. Оно што ужасава јесте право губљење осећања за њега, бестидно чињење греха; његово наметање и озакоњење због претварања у навику и његовог честог понављања.
Сама мисао о Богу као бесконачно добром Творцу неминовно одводи закључку да је Творац неизоставно и Промислитељ света, јер ради чега је створио свет ако неће да се брине о њему? Кад је Бог, чијој доброти нема мере, благоволео небићу даровати биће, како би могао занемарити своју творевину и не бринути се о њој?
Св. Старац Тадеј, наш прослављени духовник, је говорио: ,,Каквим се мислима бавимо, такав нам је и живот". То исто можемо рећи и за музику. Какво нам је срце, какве су нам мисли, такву ћемо енергију, музику и представљати свету, ако је у срцу Христос, онда ће Христова енергија бити и у таквој музици.
Живимо у свету који је испуњен брзинама. Не ради се само о брзим возовима, авионима и аутомобилима, већ и о протоку информација, навали вести и догађаја, свакодневној журби, сталној вреви, жељи да се уради неколико ствари одједном и као резултат, и неизбежном огорчењу, јер не иде све увек како је планирано... Све ово поставља нам такав темпо, да свако ко живи у оваквом свету заборавља чак и на себе, а да не спомињемо сећање на то да у близини има и других људи. Ближњих. Оних, које нам је Господ заповедио да волимо, јер ће нашом љубављу према њима знати колико и Њега волимо.