Не кроз научна сазнања богословских наука, већ кроз живот без греха, кроз свети живот се може доћи до стања када човек може да види Бога какав Он и јесте. Пут светих је пут плача љубави. Где је љубав, тамо је и плач. Ми треба да усредсредимо сву нашу пажњу само на то да не сагрешимо ни пред Богом ни пред човеком, ни пред нама самима.
Можда бисмо време између последњег дана старе и првог дана нове године могли да називамо временом у којем се сударају туга због неоствареног са апстрактним очекивањем. Старо зло и ново добро просто се намећу као нешто што долази ниоткуд, док је наше само да се забавимо, запијемо и преједемо. Али, може ли и у Новој години заиста ишта постати ново?
У другом делу филма Три приче, објављеном на сајту „Пријатељ Божији“, главна тема је: зашто Бог не чује наше молитве? Приказан је Баћушка, игуман манастира у који долази велики број верника. Они окружују Баћушку траже његове молитве, износе своје муке и проблеме, као и недоумице зашто им у животу ништа не иде, а уредно читају своја молитвена правила, исповедају се, причешћују, моле се...
Свети Оци саветују да верујући човек треба стално на уму да има Крст Христов, да буде свестан шта је Христос за њега учинио на Крсту. Прилика је да се запитамо: због чега је Спаситељ наш, Господ Исус Христос Који је одлучио да пострада за читав људски род од свих могућих смрти изабрао не неку другу, већ најсрамнију смрт – смрт на крсту? За ово су древни црквени писци налазили различите разлоге.
Спољашња забрана функционише у одређеној животној етапи детета. Затим дете одраста и одбацује забрану. Можемо покушати да изолујемо дете од интернета, али га од света који нас окружује не можемо изоловати. Најбољи лек против зависности је контакт са дететом и његово усмеравање на друго интересантно занимање. Најважније за родитеља је да се труди да осећа своје дете, да живи заједно са њим и поступа полазећи из општег добра за породицу.
Пресвета Богомајка уведена је данас у свети Храм да живи у њему, у трећој години Својој, и живела је до дванаесте године Своје у Храму. Ради чега! Она је доведена у Храм да се васпита у Храму, у светилишту, у Светињи над Светињама, да се васпита у служењу Богу! Како се служи Богу? Свим срцем, свом душом, свом мишљу, свом снагом!
Зачетак, али и суштина хришћанског мисионарства налази се у речима Господњим којима он шаље своје ученике и апостоле на ширење речи Божије: „Идите и научите...“ Но, та служба тражи посебне људе. Не толико по знању колико по приступу другом човеку. Јер, ни добро, ако се не савршава на добар начин, неће донети добро.
Виртуелна реалност као тродимензионални свет креиран компјутерски формираном фотореалистичном графиком и дигитализованим звуком може бити веома корисна ако се употреби у научне и едукативне сврхе: од помоћи у медицинским експериментима, преко прегледа тродимензионалних архитектонских здања за потребе студената до војних симулатора. Она се, међутим, данас далеко више користи у домену забаве.
Опседнутост новцем је одраз недовољног поверења у људе и поверења у Бога. Људи који су опседнути новцем и стицањем новца, на илузоран начин покушавају да се изборе са својим страхом од смрти. Пратилац похлепе је брига. Брину се и они који имају пуно новца, јер га никад немају довољно и могу да га изгубе, а брину се и они који имају мало, скоро ништа.
Питање бриге о црквеним добрима нас врло често притиска својом актуелношћу. Многима што шта из ове области није јасно. Некима и зато што сами не желе да им се та питања разјасне, будући да су уверени у своје ставове који су углавном – негативни. Особито када је у питању црквени „возни парк“. А одговор је јасан: то је клир, јерархија, на челу са епископом. Колико год да се то некоме не свиђа, то је православна црквена пракса одвајкада.
Устројство Цркве какво данас познајемо није настало у једном даху или дану. Оно је грађено као одговор на потребе заједнице и одговор на прилике реалног живота људи. Због тога живот у Цркви не треба идеализовати већ је потребно бити свестан чињенице да и у Цркви, као и у свакој другој заједници, има недоумица, разилажења, неслагања, чак и сукоба. Али и начин за њихово разрешавање.
Суштина Крсне славе је у прослављању имена Божијег, као и у прослављању Божијег угодника – светог, који је заштитник нашега дома, али и у молитвеном сећању на све оне у Господу уснуле претке, на оне који су пре нас на земљи живели, исто Крсно име славили, и то нам у наслеђе оставили.
Савршавање сваке Свете Тајне је богослужбени чин кoји захтева ванредну озбиљност и одговорност, јер, свака од њих је сусрет са самим Христом. Људи ненавикнути на црквени живот врло често знају да се током обреда савршавања Тајни понашају крајње неозбиљно, па чак и да се смеју и чине друге неприличне ствари. То ствара велике проблеме и самим свештеницима.
Брига за здравље све више постаје опсесија данашњег човека. Нема тог аспекта живота који се не промишља и на који се не гледа кроз призму тога: како ће се то одразити на телесно здравље. Било да је у питању исхрана, загађење, телесне вежбе и активности… све са циљем да би се достигао савршено здравље и продужио живот. А, само је једно потребно!
Очигледно је да овај свет срља право у канџе отеловљењу Нечастивог – Антихристу. Слуге његове задњих деценија ужурбано разграђују закон Божији упирући се да Господа Бога потпуно потисну из творевине Његове и да зацаре на Земљи Његовог супарника, Антихриста. Свети оци, кроз читаву историју Цркве, упозоравају нас да ће супарнику Божијем претходити општа пометња у којој човек више ни сам неће знати да ли је мушко или женско…
Клоните се блуда! Ако попустиш, онда ће повратак Богу бити посут трњем и оштрим камењем! За грех блуда ћеш платити годинама јада и доживотним прекорима савести, ако не и мукама. Боље је не експериментисати са својом душом. Никакву срећу нећеш на греху изградити. Али жалосно је што овај глас мало ко слуша.
У последње време се јако говори о тзв. политичкој коректности коју бисмо овде могли поистоветити са конформизмом и саглашавањем са појавама која нису у духу истине. То је, у суштини, прихватање хомосексуализма, абортуса и других изопачености за као да су нормалне. Међутим, прави проблем настаје када се то догађа у крилу хришћанства, особито у протестантским заједницама где се „надбискупи“ извињавају хомосексуалцима, а методистички „свештеници“ оправдавају абортус, док је код католика евидентна напетост између либерала и традиционалиста. А код нас, православних?
Главно правило културног понашања јесте да се избегава да се други људи осећају увређено. То искључује свако подсмевање или исмевање било у присуству било у одсуству дате особе. Како у затвореном кругу смејање другима који нису присутни, не наноси увреду и штету и не стварају се непријатељски односи, оно се сматра друштвено прихватљивим. А, да ли је то добро?
Интересантно је колико је питање богатства и сиромаштва, однос богатих према сиромашним, честа тема Светог Писма и веома чест предмет Христових јеванђелских поука и прича. Када се о томе мало дубље промисли, увиди се, међутим, само повод једном дубљем и суштинскијем питању: питању нашег односа према материјалном стварима и вредностима. Укратко речено: да ли те ствари и крпице припадају нама или ми њима; ко са ким господари, шта коме или ко чему служи.
Друштвене мреже доживеле су огромну популарност и експанзију у текућој деценији. И насупрот очекивањима и површном резоновању, показале су да уместо да спајају оне, заправо, суштински више раздвајају људе. Чињеница је да су људи који доста времена проводе на друштвеним мрежама одсутни из своје најближе околине и не друже се са најближима.