Сви смо ми Хришћани призвани да будемо апостоли. Сви смо призвани да својим личним животом покажемо шта значи бити хришћанин, шта значи примати Бога у себе; да покажемо како се човек мења, како светли унутрашњом духовном светлошћу и његова дела доносе добар плод, мир, љубав, слогу и какву снагу дају.
Нарушавањем и преступањем Божије воље ми смо кренули да испуњавамо нашу сопствену вољу, која је породила смрт. Наше ослобођење од ове казне – то је одрицање и напуштање наше сопствене смртоносне воље и оздрављење човека путем његовог повратка у „природно“ стање.
Слобода није само реч него онтолошко својство човека зато што је створен по лику и подобију самога Бога који је слободно биће које се слободно остварује у заједници, у љубави. Погрешно поимање слободе главни је узрок спотицања и отуђења од стварности многих људи, особито младих, који трагајући за слободом неретко постају робови страсти и егоизма.
Савремени човек снажно осећа сужавање времена. Оно нам се чини скраћено, као да је смотано у клупко или стегнуто у опругу. Недостатак времена је хронична болест века. Ми се задишемо од њега као од недостатка кисеоника. Наш технички век требало би да нам да више могућности него раније; али ми, напротив, осећамо да се време негде губи, као да пропада у провалију, и не стижемо да обавимо онај обим посла који смо раније лако постизали.
Живимо у непријатељском окружењу. То је окружење које комуницира сликама. Оно не дискутује. Једноставно ти показује слике, дан за даном. А за милионе родитеља, а тиме и за њихову дјецу, употреба медија постала је "литургија" њихових живота. Овај ритуал, ова "литургија", служи се у дневној соби. Медији нам буквално пружају символе, учења, параболе. Рекламе су кратке поуке – поставља се проблем, даје се решење, проблем се решава. А производ је блага вијест...
Колико год се то чинило наивним и бесмисленим, ипак је истина да је веома потребно пазити какве предмете и ствари држимо у кући. Непримерена и опскурна литература, предмети са паганским представама и значењем, видео и фото материјали са ласцивним или окултним садржајем… све то навлачи зло и велику духовну штету ономе чији је дом стециште таквих ствари и предмета.
Поред појмова: мир, љубав, срећа, демократија, права... појам слободе је један од најфреквентнијих појмова у речницима и појмовницима свих народа и цивилизација. У наше време, слобода представља скоро опсесевни појам. И сви и свако себи даје слободу да слободу тумачи по својој слободи! А, шта је, заправо, слобода?
Људско самољубље се најчешће испољава управо у свакодневном животу, у гостима, у хотелу, у ресторану док је скромност тежи облик испољавања добра. Човек који болесно размишља како да себе постави изнад другог, није способан за стваралачки рад. Такав човек показује не само морално него и умно заостајање.
Очовечењем Бога и Његовим уласаком у свакодневни живот људи у личности Исуса Христа, дошло је до занемаривања разлика и посебности људи и народа и њиховог сједињавања на темељу онтолошке једнакости. Сједињењем у Христу сви постају Народ Божији, “… род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен…”, један нови израз припадности који омогућује пуноћу обећане будућности у Царству Божијем.
Корист од лекарских савета показује се после извршења истих. Исто бива и са духовним поукама. Мудрост и корист њихова за исправку живота и усавршавање верних слушалаца показује се после њихових практичног извршења.
Понекад добра дела тражимо са стране, испољавамо срдачност и саосећање према онима које видимо први пут. Али лакмус папир по коме се истог трена може одредити квалитет наших добрих дела јесте наш однос према укућанима. Колико је тешко стално чинити добро онима који живе с нама раме уз раме?
Читаве армије противника Христових насрћу данас на јавност у намери да створе став о надводној угрожености и понижености жене у хришћанском свету. Заправо, врх тог идеолошког бодежа има за циљ да се зарије у груди мајчинства, у срце најсупериорније Богом дариване мисије жене.
Често људи записују превише у своје белешке. Улазе претерано у детаље о нечему или о нечем другом, што није сасвим исправно. Постоји још једна, такође непримерена, крајност, у којој неко једноставно изговара своје грехе кроз неки јединствен образац.
На такозваном психо-тржшту, или тржишту у области саветодавних услуга о томе како боље живети, постоји велики број организација и пружалаца услуга. Њихове делатности обухватају: курсеве и семинаре за развој личности, саветодавне услуге о вођењу предузећа, непосредну продају, системе продаје по вишестепеном маркетингу (енгл. "multi-level marketing", у даљем тексту: МЛМ), па, чак, и пирамидалне системе продаје. Такве организације обухватају такође групе које корисницима нуде мешавину "сна о великим парама", идеологије и езотерије.
Од речи зависи то да ли ћемо некога охрабрити и потврдити његово биће и постојање, или ћемо то исто биће разорити, не остављајући камен на камену у његовој души. Речи често знају да заболе јаче од ударца бичем, и баш као након ударца бичем, неопрезним и неодговорним разметањем ријечима, ружним и увредљивим тоном, изговарањем неистина и клевета, на души другог човјека пуца кожа и срце његово пушта крв.
Није свако добро које учинимо – добро. У то се можемо уверити на сваком кораку, а примера је безброј. Да бисмо имали тачно поимање и разликовали истинско од лажног добра потребно је потрудити се и бити крајње искрен. Како према другима, тако још и више према себи.
Један од кључних задатака свештеника је да учини болесника пријемчивим за Свету тајну. Света тајна није нешто што ће на магијски начин исцелити или очистити човека. Света тајна поседује објективну силу, објективну стварност, али човек може да је прими или да је закопа. Тако и болесник не мора увек бити отворен. Често се и затвара из страха да ће, ако му предложиш да се причести, то разумети да ће умрети.
Човек тражи срећу, али је нигде не налази. Философија не даје ни срећу, ни истину - то је лавиринт: отворивши једна врата човек види десет других затворених, притом не зна да ли се приближава излазу или не. Једини бљесак светлости у људском животу је осећај близине Бога, то су капљице духовне радости које је човек осетио у молитви. Оне личе на капљице воде за онога ко у пустињи умире од жеђи...
Први и најнеопходнији услов да би човек могао постати уд Цркве и живети духовним животом у заједници са Христом и осталим члановима Цркве користећи се Светим Тајнама, јесте да буде крштен. Некрштени не припада Цркви те тако не може учествовати у Њеном животу.
Милостиви и према свима благи Бог пројављује Своје дуготрпљење према нама, премда види многобројна саплитања свакога, Он ћути, очекујући да се, временом, отрезнимо и променимо, те да престанемо да га жалостимо. Он са великом љубављу и радошћу прима онога који се окреће од греха, јер говори: „Радост бива пред анђелима Божијим због једног грешника који се каје“.