Често људи записују превише у своје белешке. Улазе претерано у детаље о нечему или о нечем другом, што није сасвим исправно. Постоји још једна, такође непримерена, крајност, у којој неко једноставно изговара своје грехе кроз неки јединствен образац.
На такозваном психо-тржшту, или тржишту у области саветодавних услуга о томе како боље живети, постоји велики број организација и пружалаца услуга. Њихове делатности обухватају: курсеве и семинаре за развој личности, саветодавне услуге о вођењу предузећа, непосредну продају, системе продаје по вишестепеном маркетингу (енгл. "multi-level marketing", у даљем тексту: МЛМ), па, чак, и пирамидалне системе продаје. Такве организације обухватају такође групе које корисницима нуде мешавину "сна о великим парама", идеологије и езотерије.
Од речи зависи то да ли ћемо некога охрабрити и потврдити његово биће и постојање, или ћемо то исто биће разорити, не остављајући камен на камену у његовој души. Речи често знају да заболе јаче од ударца бичем, и баш као након ударца бичем, неопрезним и неодговорним разметањем ријечима, ружним и увредљивим тоном, изговарањем неистина и клевета, на души другог човјека пуца кожа и срце његово пушта крв.
Није свако добро које учинимо – добро. У то се можемо уверити на сваком кораку, а примера је безброј. Да бисмо имали тачно поимање и разликовали истинско од лажног добра потребно је потрудити се и бити крајње искрен. Како према другима, тако још и више према себи.
Један од кључних задатака свештеника је да учини болесника пријемчивим за Свету тајну. Света тајна није нешто што ће на магијски начин исцелити или очистити човека. Света тајна поседује објективну силу, објективну стварност, али човек може да је прими или да је закопа. Тако и болесник не мора увек бити отворен. Често се и затвара из страха да ће, ако му предложиш да се причести, то разумети да ће умрети.
Човек тражи срећу, али је нигде не налази. Философија не даје ни срећу, ни истину - то је лавиринт: отворивши једна врата човек види десет других затворених, притом не зна да ли се приближава излазу или не. Једини бљесак светлости у људском животу је осећај близине Бога, то су капљице духовне радости које је човек осетио у молитви. Оне личе на капљице воде за онога ко у пустињи умире од жеђи...
Први и најнеопходнији услов да би човек могао постати уд Цркве и живети духовним животом у заједници са Христом и осталим члановима Цркве користећи се Светим Тајнама, јесте да буде крштен. Некрштени не припада Цркви те тако не може учествовати у Њеном животу.
Милостиви и према свима благи Бог пројављује Своје дуготрпљење према нама, премда види многобројна саплитања свакога, Он ћути, очекујући да се, временом, отрезнимо и променимо, те да престанемо да га жалостимо. Он са великом љубављу и радошћу прима онога који се окреће од греха, јер говори: „Радост бива пред анђелима Божијим због једног грешника који се каје“.
У нашем народу одомаћени назив за ванбрачну заједницу јесте – дивљи брак. Овакву, слободну везу, неки називају и пробним браком. У ванбрачним заједницама, додуше, особине правог брака постоје, али одговорности нема никакве. У оваквим заједницама се млади људи „проверавају” јесу ли за брачну заједницу или не. Међутим, да ли је то исправно и добро?
Живећи у породици, дете расте усвајајући искуства старијих. Оно како-тако уме да решава животне проблеме. Али, најважније је да га породични живот учи како да превазилази проблеме, препреке које одрастао човек среће на сваком кораку, да у неким случајевима иде на компромис, а у другима - да буде принципијелан. Зато, породично васпитање детета нема алтернативу.
Свест о греху и страх од почињеног греха представља меру духовног склопа човека. Са друге стране, врлина и витештво духа огледају се у храбрости која се не мери одсуством страха од смрти већ спремношћу да се прихвати страдање и смрт имајући за меру Христа и Царство вечних вредности. Данас те свести која је била константа средњевековног Србина више нема. На њено мето стасала је једна нова свест вођена интересом и у том интересу препозната реалност живота.
Свако мора да схвати: оно што тражимо у Цркви и што Она може да нам пружи јесу лични односи са Христом. Призвани смо да успоставимо односе не са учењем Цркве, већ са Исусом Христом, конкретном, живом Личношћу, Која постоји и са Којом човек може и треба да има односе љубави.
Понос, егоизам и сујета – чему можемо додати бахатост, ароганцију и уображеност – све су то различите врсте основне појаве: окретања према себи. Из свих ових речи две имају најконкретније значење: сујета (таштина) и понос. Они су као младић и човек, семе и хлеб, почетак и крај. Симптоми сујете, овог почетног гријеха, су: неподношење критике, жеђ за похвалом, потрага за лакшим путем и стална усмјереност према другима. Шта ће други рећи? Како ће то изгледати? Шта ће други мислити?
Компликован и нејасан концепт идентитета игра средишњу улогу у текућој дебати на пољу друштвених али и природних наука. Навикнути смо да мислимо како нам идентитет обезбеђује држава, друштво или идеологија. Међутим, ако нам лични идентитет дарује Бог који нас воли, тада иако патимо од деменције или Алцхајмера, не престајемо да имамо и личну историју. А уколико немамо ближњег који нас воли, увек имамо Бога који нам даје и прошлост и идентитет, који је повезан са коначним исходом нашег постојања и који ће нас васкрснути у Последњи дан као личности.
У томе што је муж глава жени, за жену нема ничег увредљивог. Муж је глава, а жена је срце. Шта је главније и важније? Може ли човек живети без срца или без главе?
Напуштање свештеничке службе, као и излазак монаха из манастира и напуштање монашког живота, одувек су деловали саблажњиво на чланове Цркве. Иако је ова појава учесталија у наше време, она није била никаква новина ни у неким “бољим” временима. Најновији пример објаве изласка из свештеничке службе архимандрита Анедеја Конаноса, ипак је оставила дубок траг и изазвала буру реакција у православном свету.
Све што постоји у свету, видљиво и невидљиво, држи, одржава и управља непрекидним дејством промисла Божјег, док зло само предвиђа и допушта, али га не подржава, јер га Он није створио. Бог надгледа, чува и одржава биће и силе својих створова, упућује их крајњем циљу, помаже свакоме добру, а обуздава или исправља зло не спутавајући слободу твари.
Да не би пао у немар који зауставља напредовање савршенству и предаје те у руке непријатеља, мораш избегавати све врсте празне радозналости, свако везивање за ма шта земаљско и сваки посао који радиш само зато што ти се он свиђа, иако ти не одговара.
Највећу улогу у геноциду над српским народом у НДХ имали су штокавски Хрвати, тј. Срби који су напустили Православље. Човек који напушта Православље може себе да оправда само лажју да је изнад Православља. Свако подсећање на издају код њих је будило мржњу, јер, напуштање Православља – води у злочин.
Уздржаност у речима је признак човека сабраног, који постојано контролише себе и бори се са својим страстима. Али, ако не може да уздржава свој језик, то показује у каквом се нереду налази његов ум. Само што му неко упути неку реч, одмах из њега нешто искаче. Ко контролише своје помисли – тим више контролише и своје речи. И обрнуто: ко строго надзире своју реч, убрзо ће научити да уздржава и своје помисли. Чување уста је једно од најјачих оружја у борби са страстима.