Нема православног хришћанина који макар једном у животу пре светог причешћа није прочитао, и запамтио, макар почетак молитве у којем се исповеда вера у Христа који је дошао у свет да грешнике спасе. У тој једној тврдњи вере исповеда се сва суштина и смисао доласка Бога међу људе.
Питања биоетике уопште, а медицинске етике посебно, представљају релативно нову, али изузетно важну проблематику у савременом друштву. У укупном друштвеном и научном дијалогу о изазовима ове врсте неизоставно треба саслушати, и практично уважити, и религијске ставове – у нашој земљи, као и другде у Европи, првенствено хришћанске.
Често се дешава да најгрешнији и најпрезренији људи, омражени у народу, одједном постану пример за све нас. И све то захваљујући власти која им омогућује да се богате. Много је таквих примера около нас због којих и наше друштво стално тугује, стење и говори о таквим људима. Ипак, без обзира на све то што постигну у свом животу нешто им недостаје. Стечено богатство и власт не задовољавају срца ових грешника. Нису налазили мир.
У историји сукоба између религије и науке у Европи доктор игра посебну улогу. Неколико векова заредом лекари, који су дубоко проучили систем крвотока, нервни систем, систем за варење и друге системе, али нису пронашли душу под скалпелом, представљали су авангарду убеђених скептика и циника. А то је опасан непријатељ.
Многи од нас могу лепо и дуго да говоре о хришћанским врлинама, али је мали број оних који их извршавају. Православље свето није вера знања и теорија, него благодатна делатна вера. Нико се неће спасти самим познањем воље Божије него испуњењем. Кад пред Господа Судију станемо, неће нас Он питати за знање. Свето јеванђеље нам нуди преобиље тема за размишљање али је једна најупечатљивија - а то је Христов позив да се, са знања и размишљања, пређе на делање.
Свакодневно, смо бомбардовани информацијама о кризи која влада у свету. Сви аспекти живота људи погођени су, како то чујемо са медија, кризама. У кризи је светска економија, политички, међудржавни и међунационални односи, свуда по свету тзв. отварају се нова ратна жаришта, огромна већина држава је у дужничкој, дакле, финансијској кризи и да не набрајамо.
Вреди ли толики труд и бриге утрошити на стварање и неговање лепоте, која пролази, а за многе је и недостижна? Колико само времена жене и девојке утроше на своју спољашњу лепоту не питајући се ни једног тренутка који је њен смисао, чему служи и докле ће трајати. А шта бива када, силом природних стихија, једнога дана потпуно нестане и претвори се у свооју супротност!?
Жена се и данас, као и увек, налази на ветрометрини жеља и похота, с једне стране, и призива на жртву одрицања, с друге стране. На једну страну жену маме Иродијаде и Језавеље, а на другу страну жену призива Пресвета Мајка, и друге жене, мученице, подвижнице и страдалнице. Својом одлуком на коју ће страну, жена одређује не само своју судбину него и судбине многих, на њу упућених.
Позната је она светоотачка мисао да је пут којим пролази хришћанин ка Царству Божијем узан, трновит, препун препрека. Зато би требало да смо крајње опрезни и пажљиви како према другима, тако и према себи. Али, шта значи пазити на себе и зашто је то тако важно?
Последњих седмица пажња народа била је усмерена на политичка збивања, особито она која се односе парламентарне изборе. Наша опчињеност политиком и тиме ко ће бити на власти постала је доминантна мисао скоро свакога човека. Како се, међутим, хришћанин треба односити према власти.
Нема сумње да је Слава наших предака Богу била далеко угоднија и Јеванђељу Христовом ближа од данашње уобичајене Славе са много јела и пића, а мало љубави и молитве. Жалосно је када видимо како се, у сусрет Слави, покреће читава машинерија за припрему трпезе, бесомучна јурњава и нервоза, а неретко и свађе међу укућанима. А, Светац? Он, нем и озбиљан, гледа са позлаћене даске на источном зиду и чека да се и њега неко ипак сети...
По завршетку суботе, ноћу, трећег дана после Свог страдања и смрти, Господ Исус Христос силом Свога Божанства је оживео, тј. васкрсао је из мртвих. Тело Његово, људско, се преобразило. Он је изашао из гроба, не одваливши камен, не покидавши синедрионски печат, и невидљив за стражу. Од тог момента војници, сами то не знајући, чували су пуст гроб.
Заиста, који је то наш највећи грех? Који је то грех из кога се касније шире и умножавају сви остали наши грехови, мане и недостаци. Који је то грех што претходи сваком српском страдању, сваком нашем паду и свакој пропасти?
Сасвим је вероватно да најтачнији суд о нама не могу изрећи наши пријатељи, већ они који се таквима не могу назвати. Проповед коју је одржао немачки протестантски свештеник Фридрих Грисендорф године 1945. у своме селу Евербургу крај Оснабрика, где се тада налазило на хиљаде српских заробљеника, представља најдивнију слику наше народне душе.
Пост скоро да више и не представља неку значајнију тему разговора, па ни размишљања. Исувише је као тема присутан у нашој свакодневици да полако постаје девалвиран. Људи сматрају да знају све што је потребно да знају о њему. Ипак, постоје нека места о којима и не размишљамо када је тема поста у питању јер се не односе на јело и пиће.
Непосредно пред почетак светог Часног поста, мајка наша, Црква, речима светог апостола Павла, позива нас и опомиње „да је већ час да устанемо од сна“. Смисао поста и јесте у томе да нас отрезни и отрезвени; да преиспитамо своје кораке и превреднујемо лествицу вредности; животе своје на стазе врлина да преусмеримо.
Eпархијама Српске православне цркве, враћена је древна пракса да се молитве на Литургији које изговара свештеник читају гласно. Ово је код већине верника позитивно прихваћено, јер коначно и они могу активно учествовати у Литургији, слушајући текст молитве коју свештеник изговара. Многи су били збуњени и питали су се: „Зашто свештеник шапуће сам за себе молитве?“ Желели су да знају садржај тих молитви.
Данашњи бракови, више него у неким ранијим врeменима, обилују веома жучним свађама. То ствара атмосферу непријатељства у дому у ком не успева ништа. Дом и породица се разарају, а људи и појединачно доживљавају неуспехе у сваком погледу.
Светосавље није ускогруди поглед на свет, који искључује све оно што није у контексту са једном нацијом. То је љубав према свему што је Бог творац саздао. Овако схваћено светосавље престаје да буде својина само српског народа, већ постаје благо целога света.
Скоро да нема народа који у свом постојању није био дариван личношћу која би собом пројавила све оне особине кроз које би се и народ којем припада показао достојним и поштованим међу осталим народима. Наш народ је таквога задобио у личности Светога Саве.