Скоро да нема народа који у свом постојању није био дариван личношћу која би собом пројавила све оне особине кроз које би се и народ којем припада показао достојним и поштованим међу осталим народима. Наш народ је таквога задобио у личности Светога Саве.
Сви знају шта је то СОС телефон. А чему служи православни СОС телефон? У неким епархијама постоје и такви. На пример, у Новосибирску. Служба духовне помоћи је овде отворена пре годину дана, и већ је постала веома тражена, позиви на њен број не престају ни дању ни ноћу.
Када приметимо да се нама, или око нас дешавају лоше ствари, рефлексна и људска реакција је да узмемо ствари у своје руке. И то не мора да буде лоше. Свако од нас има одговорност да се потруди за сопствену добробит. Међутим, док штитимо себе или наше ближње, нашу имовину, наше световне идеале, оно што понекад заборавимо је да заштитимо нашу веру.
Све наше тешкоће – плод су нашег живота, наших грешака. Ако нас је, дакле, стигла невоља беспарице, ако су нас дугови прибили уза зид – нисмо се случајно нашли у тој ситуацији. Та ситуација је управо за нас и створена да бисмо исправили неке своје недостатке и извукли корист од тога.
Најобичнија ствар је сада чути од људи да је неко „постао православан“. У стварности то значи да се неко „присајединио Православној Цркви“. Једна ствар је присајединити се Цркви, да би постао формални члан Тела Христовог. Међутим, сасвим друга стар је остати православан изнутра, то јест примити дубоки и реални црквени дух и начин живота…
Литургија, као и друга богослужења и наше личне молитве суштински су делови нашег хришћанског постојања. Другим речима ми смо хришћани зато што се окупљамо на Литургији и заједницу са Богом остварујемо пре и изнад свега заједно са другима са којима чинимо Цркву.
Трагедије у којима страдају невини, посебно деца, тешко је објаснити људском логиком. Ми верујемо у Бога који је Бог живих, а не мртвих и дубоко верујемо да Господ љуби пострадалу децу и све невине жртве, као уосталом и све људе и васцелу твар. Зато се молимо за упокојене и односимо се према њима као према онима који су и даље живи у Господу и који чекају васкрсење из мртвих.
Процват монаштва је природан феномен, али као последица тога су се појавили и нежељени ефекти као што су геронтолатрија (обожавање стараца). Ради се о изопачавању харизматичног и светотајинског односа духовног очинства, које срећемо у православној традицији и који се заснива на тајни послушности своме духовнику.
Велика је несрећа ударила на наш народ. Све што је писано дешава нам се. Све што се пророковало на нас се сручило. Постали смо поруга међу народима. Сви нас каменују, сви на нас бацају поругу, сви траже да се дигне суд на нас, а ми одбрану не тражимо, Бранитељу се не обраћамо.
Позив му је већ уручен, само датум није написан: долазак на суд може се десити било ког дана у години и сваког часа. Адвоката неће бити. Јавних тужилаца такође. Истина, биће ту чувари који ће с бестрасним изразом лица стајати иза његових леђа. И биће Судија, праведан и неподмитљив. И наравно, биће тужени, којем ће све бити јасно и без сувишних речи.
У ранохришћанској књизи „Учење дванаесторице апостола“ налази се једноставна али ванредно значајна поука: „А ви волите оне који вас мрзе и нећете имати непријатеља“. И заиста, ако будемо волели онога ко нас мрзи, сами га нећемо сматрати својим личним непријатељем. Онај ко воли друге нема непријатеља. И ево задивљујућег примера из савременог живота који потврђује ову истину.
Немој, роде мој, роде мушки, да не чиниш прељубу зато што верујеш да ће те Бог казнити и мучити због тога. Не бој се. Лажу те. Неће ти Бог ништа. Биће тужан, али ти неће наудити. Немој чинити прељубу, зато што ћеш, учиниш ли је, убити себе и своју слободу и убићеш друге. Погледај, роде мој, роде мушки…
Огромна већина људи машта да учини нешто велико у животу, нешто по чему би га запамтило макар његово окружење. Неки све своје наде полажу на имање и богатство сматрајући да је у томе сигурност и квалитетан живот. И скоро да се нико не задовољава оним чиме заиста располаже. А управо ту лежи клица наше животне радости: да будемо задовољни оним што имамо.
О теми причешћивања постоји раширена заблуда која уопште не одсликава изворни православни доживљај. Неки верују да је причешћивање дозвољено само два – три пута годишње. Такво схватање је потпуно погрешно и далеко од истине. Оно кривотвори изворни православни доживљај и озбиљно угрожава духовни живот. Изврће целокупно православно хришћанско учење о Светој Евхаристији и собом носи духовне опасности за вернике који се духовно подвизавају.
Понекад се може чути да хришћанско смирење означава душевну слабост. Да ли се слажете с таквим гледиштем? Истина, зар није слабост подметати своје образе надесно и налево, попуштати и жртвовати нешто своје?
Свети оци казују да су очи орган који највише човека везују за земљу и да очима најпре упијамо све лепоте, али и саблазни света у којем живимо. Ако нам је јасно да живимо у времену веома разнијених визуелних уметности, онда нам је јасно колики утицај на духовно стање човека оне имају. Зато нас и занима какав би требало да је филм који би благотворно утицао на човекову душу.
Господ наш Исус Христос, кроз јеванђељску причу о немилосрдном слузи, тражи од нас да праштамо да би нам било опроштено. Праштање, од срца нарочито, тешка је школа и за већину нас скоро неостварив изазов. Као и у свему, и у овоме бисмо морали кренути од нижих разреда.
Постоји време плакања и време смејања. Треба да научимо да плачемо у право време и да се смејемо у право време. Треба још да научимо да не плачемо онда кад треба да се веселимо и да се не смејемо кад је време за плакање. Односно, треба да учимо да разликујемо времена. Опасно је грешити у овим стварима.
Ако бисмо направили анкету са питањем: шта људи мисле о кинђурењу, шминкању и тетовирању, верујемо да би претежна већина у томе видела само естетику и ликовност. На овакав закључак наводи чињеница да на улици скоро да и не можемо срести ненашминкану жену која на себи нема накита или мушкарца без тетоваже. Да ли је у питању само естетика, или је по среди и нешто друго?
Постоји једна болест, разорна и опасна и у својој бити дубоко нехришћанска. На жалост, од те болести ријетко је ко од нас имун. То је болест непраштања, болест суђења и осуђивања. Иза ове болести је болест најгора по хришћанску душу, а то је – смртни гријех гордости. Гордост је узрочник свих других моралних болести, иза њих стоји, подстиче их и подупире.