Недавно објављено писмо групе руских режисера и глумаца које су упутили властима са предлогом да се дозволе псовке у филмовима, изазвало нарочиту реакцију православне јавности, будући да његови аутори сматрају себе верујућим људима. Познати православни песник и публициста, јеромонах Роман (Матјушин) написао је одговор филмским и позоришним посленицима.
Манастир Светог Христифора, вековима зарастао у шикару, поново је светиња у Мислођину покрај Обреновца. Мати Јустина стигла је из Канаде, три и по године сакупљала папире, а за четири месеца сазидала цркву.
Кашњење на почетак службе Божије постало је правило у нашем народу. Као да је небитно да ли смо присутни од почетка или смо на Литургију стигли пред сами њен крај. А и не пада нам на памет да Литургија започиње онога тренутка када смо отворили очи у недељно јутро и помислили на свети храм...
Родитељи често греше у ономе што се тиче њихове деце, као уосталом и деца. Деца не слушају родитеље и зато им све иде лоше. Родитељи су дужни да уче децу доброме и да им отварају очи онда када ће нешто што деца желе сада у будућности бити лоше.
У Првој посланици Коринћанима 5:1–5 апостол Павле упозорава црквену заједницу у Коринту на недопустив случај блуда у њој: један члан заједнице има жену свога оца. Он позива заједницу да се преступник преда „сатани на пропаст тела да би се дух спасао у дан Господа Исуса“ (1Кор 5,5). Како разумети ове апостолове речи?
Политика је прљава ствар, а Црква треба да буде чиста. Ова наивна и наоко добронамерна констатација испуњена је отровом. Њен прави смисао је у протеривању Цркве из учешћа у друштвеним процесима, одузимању права Цркви да утиче на живот и маргинализацију свега онога што она има да понуди друштву.
Према учењу наше Цркве, човек је склон болестима. Није онакав каквим га је првобитно створио Бог. Оци кажу да је узрок болести код људи њихова удаљеност од Творца, а последица тога је присуство и утврђеност гордости.
Потребно је знати да ће те јаке помисли и телесна искушења нападати да би ти испрљали тело и душу. Да би победио ову страст, потребно је систематски избегавати световна дружења. Не смемо заборавити да по природи имамо чежњу за рађање деце која нараста при неопрезном понашању према женама.
Кампањски стил живота, тако типичан за данашњег човека, није никаква реткост ни код људи који припадају Цркви и живе у њој активним животом. У свести многих пост се претвара у неку врсту подвижничке кампање док остало време припада старим навикама и немару.
Постоји међу црквеним људима веома раширено схватање да је Црква нашто крхко и слабо и да није у стању да се заштити од напада и свакојаких непријатељских утицаја. Зато се стварају групе које фанатично покушавају да очувају оно што постоји, називајући то очувањем чистоте православља.
Некада, у време комунизма, при сусрету са свештеником хватали смо се за дугмиће предајући једни другима “попа баксуза”. Данас очекујемо да га видимо у луксузним колима, чак и да их нема, јер су наше унутрашње очи навикле на то да свештеници не знају шта ће са парама.
Веома је тешко, заправо немогуће, пронаћи меру објективну меру и границу између “бити срећан” и “бити нeсрећан”. Јер, те се мере налазе у сваком поједином човеку. Ипак, ваљало би размислити и о нечем заједничком за све људе: да би човек био срећан треба да има довољно свега што му је души драго, плус – благодат Божија.
Куд год се око себе окренемо срешћемо се са цивилизaцијским тековинама које су творили – мушкарци. Па ипак, њихова делатност није вреднија нити виша од онога што могу да раде жене. Уосталом, сетимо се само да су све те мушкарце родиле и васпитале – мајке.
Свака реалност подразумева могућност перципирања и учествовања, па се зато ситуација компјутерске игре стварно може назвати виртуелном стварношћу. Зашто је вештачки створен модел стварности многима ближи него онтолошка, битнија животна стварност?
Рођење Христовo означило је крај једне мрачне историјске етапе оличене у магијско-гатарско-врачарском ропству палог човека и човечанства. Обрадујмо се, зато, Богомладенцу Христу и прославимо Га као што прослављамо сопствено рођење. Примимо Га у своје срце да растући са Њим узрастемо у пуноћу раста Богочовека Христа.
Слабост људске природе и стихије живота које шибају раслабљују људе чинећи да многи падну. Неки и да не устану. Али, једно је искрено их жалити а сасвим друго разумети их и њихов грех прихватити као норму нужности. Ово друго нас, сасвим сигурно, чини саучесницима.
Попут Јудеја који су, не разликујући суштину од форме, оно што је од Бога од онога што је од људи, распели самога Богочовека, тако и међу хришћанима има не мали број оних који вођени гордошћу, насрћу на ближње осуђујући их за погрешке које чине у црквеном животу, сматрајући истовремено своју ревност равном светитељској.
Велики Отац и Учитељ Цркве, Свети Јован Златоусти, много је говорио против врачара и гатара и упозоравао људе да се код њих никако не лече. Његове речи и данас важе; данас можда више него икад.
Бог је Љубав. Христово учење сажето у две највеће заповести које нам је оставио: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом, свим умом својим и свом снагом својом. Љуби Ближњега свога као самога себе.
Треба имати страха Божијег, али колико се год треба плашити да не увредимо љубав Божију својим грехом, толико се треба плашити да не окренемо леђа његовој доброти и не примимо Господа који нам се сам дарује у Светим Тајнама.