Неретко ћемо, нажалост, наићи и на такве хришћане који своју ревност, марљивост и заинтересованост за спасење желе да пренесу и на оне мање заинтересоване за духовни живот. Међутим, то не чине на благ и богоугодни начин, већ осуђујући људе који нису по њиховој мери.
Желимо ли миран и безметежан живот, онда је потребно да увек изнова преиспитујемо свој избор. Ако је он учињен са добрим намерама онда нећемо имати никакве трзајеве савести и то ће бити путоказ да смо на правом и добром путу.
Питања која се тичу света и човека, њиховог узајамног односа, а посебно смисла човековога постојања на земљи никада нису губила своју актуалност. Кроз целокупну историју људске цивилизације свет, и човек у њему, били су предмет широког истраживања, како научног тако и општељудског интересовања.
Природну потребу човекову за безметежним и мирним животом, изгледа, није могуће остварити. Изгледа као да под капом небеском нема већег несклада него што је несклад између човекове жеље за миром и немира који је очигледан на сваком кораку. И не само у односу међу људима, него и када је у питању природа која нас окружује, у коју смо зароњени. Откуд немир у природи, откуд стихије и разарања? Чега су оне сигнали и шта нам поручују?
Људски живот, ма на ком нивоу да га посматрамо и разумемо, трагичан је у свим својим појавама. Чак је и љубав пуна оштрих противречности и судбоносних криза. Тако је на сваку земаљску појаву, од самог почетка, утиснут печат распадања. Почетна представа са којом млад човек креће у живот и свет претвара се, на крају, у своју супротност. Трагизам живота који тражи да буде надвладан. Али чиме?
Скоро да нема народа који у свом постојању није био дариван личношћу која би собом пројавила све оне особине кроз које би се и народ којем припада показао достојним и поштованим међу осталим народима. Наш народ је таквога задобио у личности светога Саве. Ипак, постоји бојазан да смо у овоме тренутку далеко, не само историјски, него, још и више духовно и интелектуално, од тога да можемо да у пуноћи двоумимо сву грандиозност личности највећег међу највећима, првог српског просветитеља и учитеља.
Данашње време обликује човека индивидуалца особинама које га чине таквим: саможивог, надменог, самовољног, себичног... Тако моделован човек тешко да може творити заједницу, а и ако се нађе у њој, она или служи да њоме оствари неки свој интерес или као пуки амбијент за егзистенцију. Дијагноза је увек - дијалог!
Млади људи у коришћењу дигиталних технологија виде начин остваривања свога бића. Оно што је за хришћанина остваривање иконе Божије кроз литургијски живот у заједници љубави, за технолошке зависнике је „причешћивање“ празним садржајем виртуелне реалности коју они прихватају уместо пуноће литургијске заједнице са Богом и ближњима.
Без молитве ни преко прага – кажу свети оци. Без молитве не приступај ни јелу ни делу; нит’ где полази, нит’ где долази. У овим изрекама састоји се згуснуто искуство хришћанског живота чији је темељни принцип – молитва Богу у свакој прилици и на свакоме месту како би наш живот и активности биле покривене Божијим благословом.
Ако желимо вечни живот потребно је да испуњавамо заповести Божије и да избегавамо осуђивање других. Друге ћемо најбоље поучити делима, а не речима и примедбама. Суд припада Богу. А ми смо грешни као и сви људи. Дужни смо, дакле, да исправљамо своје грешке, и да се молимо за све људе.
Хришћанин не сме да се меша и да се лакомислено раствара у свакој политичкој сили и покрету, ма које пароле да звуче, са сваком пеном и шумом, код којих је вера другостепена ствар. Наш закон могу бити речи: „На почетку добро исповедање, затим – све остало.“
Бесмислено је људско постојање који произилази из пролазности и смртности људске егзистенције. Ако је последња станица човековог живота - смрт, онда, по речима апостола Павла, хајде да једемо и пијемо, јер, више нас неће бити. Човек је створен за вечност и то мења све. Нови живот и нови смисао заблистали су - из гроба!
„Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да се приближи, или да служи литургију Теби, Царе славе … Но ипак, ради неисказаног и неизмерног човекољубља цвога, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих, предао си нам свештенодејство ове Литургијске бескрвне жртве…“
Свети Отац Србски, Сава Равноапостолни, дао је нама православним Србима и једну посебну србску домаћу Славу - наше Крсно Име, то јест благословио је нашу србску породичну Славу: да свака србска породица слави онога Светитеља на чији су дан наши претци и праоци примили Христову веру.
Постојање Бога није експериментално доказиво нити практично искуство аргументима засновано и потврђено. Вера у Бога је плод слободе људске личности и ничим условљене нити изнуђене одлуке да се прихвати да Бог постоји. Ван ове слободе постојање Бога је нешто наметнуто, датост коју морамо прихватити.
Гнев, непријатељство, осуђивање, чак и на изглед због основаног и праведног разлога, увек је од сатане… Бездушност, нетрпељивост, увреде – све то трује наше срце. Ми морамо у сваком човеку да видимо лик Божији.
Натпис „Исус Назарећанин, цар јудејски“ није формално правна кривица због које је Исус распет на крсту, већ се у Еванђељу по Јовану наводи у теолошком смислу, као месијанска титула. Који је био разлог да се натпис испише на три језика?
Сва несрећа долази од прешироких погледа на свет. Боље смирено оборити очи, гледати пред ноге и разабирати где треба који корак да се учини. То је најисправнији пут. Ако нашу веру не прати поштовање и труд око извршавање заповести, онда - то није добар улог за вечност.
Свјетлост Христова која просвећује све и сва, освећује и просвећује не само Христовим првим доласком од Рођења до Васкрсења и Вазнесења, него и Његовим Другим доласком, када ће се јавити знак Сина Човјечијега на небу, када ће проплакати сва племена земаљска и изаћи на видјело сваки човјек и сва дјела људска.
Нове технологије проовоцирају и стварају нове зависности. Опијени привлачношћу и могућностима интрнет-технологије све мањи број људи покушава и успева да одоли овој ‘’сирениној песми” модерног доба. Може ли се Црква изборити са овом помамом?