13.07.2009.

КРСТ СВОЈ И КРСТ ХРИСТОВ

Господ је рекао својим ученицима: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде.[1] Шта значи крст свој? Зашто се тај крст свој, то јест засебни крст сваког човека, уједно назива и крстом Христовим? Крст свој: то су невоље и страдања земаљског живота, код сваког човека своја. Крст свој: то су пост, бдење и други благочестиви подвизи којима се тело смирује и покорава духу. Ти подвизи морају бити саобразни снагама сваког човека, и код свакога они су своји. Крст свој: то су грешне слабости, или страсти, код сваког човека своје! Са једнима се рађамо, другима се заразимо на путу земаљског живота. Крст Христов је учење Христово.[2] Сујетан је и бесплодан крст свој, колико год он био тежак, ако се кроз угледање на Христа не преобрази у крст Христов. Крст свој постаје за Христовог ученика крст Христов зато што је Христов ученик чврсто убеђен да над њим будно бди Христос, да Христос допушта на њега невоље, те неопходне и неминовне услове хришћанства, да се никаква невоља не би приближила њему да је Христос није допустио, те да кроз невоље хришћанин усваја Христа, постаје причасник Његове судбине на земљи, а стога и на небу. Крст свој постаје за Христовог ученика крст Христов зато што Христов истински ученик сматра испуњавање Христових заповести јединим циљем свог живота. Те свесвете заповести постају за њега крст на коме он стално распиње свог старог човека, са његовим страстима и жељама.[3] Из овога је јасно зашто је за примање крста претходно потребно одрећи се себе чак до уништења своје душе. Грех је постао тако снажно и обилно својствен нашој палој природи да реч Божија не престаје да га назива душом палог човека. Да бисмо узели крст на рамена, морамо се пре тога одрећи тела и његових хировитих жеља тако што ћемо му дати само оно неопходно за постојање; морамо сматрати своју истину најокрутнијом неистином пред Богом, свој разум потпуним неразумом, морамо се након свега тога са свом силом вере предати Богу, затим непрестаном изучавању Јеванђеља, и тако се одрећи своје воље. Ко се тако одрекне себе, тај је способан да прими свој крст. Покоран пред Богом, призивајући Божију помоћ ради укрепљења своје немоћи, он гледа без бојазни и збуњености на невољу која долази, припрема се да је великодушно и храбро поднесе, нада се да ће посредством ње постати причасник Христових страдања, да ће достићи тајанствено исповедање Христа не само умом и срцем него и самим делом, самим животом. Крст је тежак дотле док остаје крст свој. Када се он преобрази у крст Христов, тада добија необичну лакоћу: Јарам је мој благ, и бреме је моје лако, рекао је Господ.[4] Христов ученик ставља крст на рамена онда када увиди да је достојан невоља које мује послао Божији промисао. Христов ученик правилно носи крст свој онда када увиди да су управо ове, а не друге њему послане невоље неопходне ради његовог просвећења у Христу и спасења. Стрпљиво ношење крста свог је истинско гледање и сазнање свога греха. У том сазнању нема никакве самообмане. Човек који не увиђа да је грешник, и уједно ропће и виче са свог крста, доказује тиме да површним сазнањем греха само лаже себе, обмањује себе. Стрпљиво ношење крста свог је истинско покајање. Распети на крсту, исповедај се Господу у праведности Његових судова. Окривљивањем себе оправдај суд Божији, и добићеш отпуштење својих грехова. Распети на крсту! Познај Христа: и отвориће ти се врата раја. Са крста свог славослови Господа и одбацуј од себе сваку помисао јадања и роптања, одбацуј је као злочин и хулу на Бога. Са крста свог благодари Господу за бесцени дар, за крст свој - за драгоцену судбину, за судбину да својим страдањима подражаваш Христа. Са крста благослови зато што је крст истинска и једина школа, ризница и престо истинског богословља. Изван крста нема живог познања Христа. Не тражи хришћанско савршенство у људским врлинама. Тамо њега нема: сакривено је у крсту Христовом.[5] Крст свој мења се у крст Христов када га Христов ученик носи са делотворном свешћу о својој грешнојсти којој је потребна казна - када га носи и при том благодари Христу, и славослови Христа. Од славословљења и благодарења појављује се у страдалнику духовна утеха; благодарење и славословљење постају најизобилнији извори несазнајне, непропадљиве радости која благодатно ври у срцу, излива се на душу, излива се на само тело. Крст Христов је само по својој спољашњости сурово поприште за телесне очи. За Христовог ученика и следбеника он је поприште највишег духовног наслађивања. То наслађивање је тако велико да управо оно потпуно заглушује невољу, па Христов следбеник и у најжешћим мукама осећа једино насладу.[6] Млада Мавра је говорила свом младом супругу Тимотеју, који је трпео страшне муке и позивао је да учествује у мучеништву: "Бојим се, брате мој, да ћу се, због моје младости, уплашити када видим страшне муке и гневног намесника, да ћу клонути у трпљењу." Мученик јој је одговарао: "Уздај се у Господа нашег Исуса Христа, и муке ће за тебе бити јелеј који Он излива на твоје тело и дух росе у твојим костима који олакшава све твоје болести."[7] Крст је одувек сила и слава свих светитеља. Крст је исцелитељ страсти, погубитељ демона. Смртоносан је крст за оне који крст свој нису претворили у крст Христов, који са крста свог ропћу на Божији промисао, хуле на Њега, препуштају се безнађу и очају. Грешници који не сазнају свој грех и не кају се на крсту свом умиру вечном смрћу: нетрпљење их лишава истинског живота, живота у Богу. Њих скидају са крста њиховог само зато да њихове душе сиђу у вечни гроб, у тамнице пакла. Крст Христов узноси од земље Христовог ученика распетог на њему. Христов ученик, распет на крсту свом, мисли о небеском, умом и срцем живи на небу и созерцава тајне Духа у Христу Исусу, Господу нашем. Ако хоће ко за мном ићи говори Господ - нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. Амин. НАПОМЕНЕ: 1. Мт 16,24. 2. Пс 118, 38, 120. 3. Гал 5, 24. 4. Мт 11,30. 5. Преподобни Марко Подвижник, Слово о духовном закону, гл. 31. 6. Последовање дванаестом псалму, молитва светог Евстратија. 7. Чети минеј, 3. мај одломак из књиге СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ која ће ускоро бити доступна.  

14.04.2009.

Последња одбрана српског идентитета

  аутор: Бошко Обрадовић Век у коме живимо биће веома суров: криза енергената, криза хране, криза воде, финансијска криза, криза међународног правног система Уједињених нација... Да бисмо сачували свој национални идентитет у једном таквом веку нама је као народу потребно све оно што тренутно немамо: далекосежан национални програм и високо одговорна национална елита. Ми никакав стратешки програм шта нам је чинити у наредних 5, 15, 50 година немамо, а наша актуелна интелектуална и политичка елита је безидејна, корумпирана и историјски потрошена и превазиђена. Нама је данас неопходно да се изнова образујемо и организујемо за 21. век, да улажући у Младу Србију инвестирамо у властиту будућност, да стварајући нову националну елиту и дугорочни национални програм спремно дочекамо историјске изазове који следе. При том, нама је данас, као толико пута у историји, остала само Српска православна црква, као национална установа која једина функционише на нивоу глобалног Српства и не престаје да врши своју духовну и националну мисију. Прошло је време свих изговора, чекања на државу које нема, веровања да ће се нешто десити само од себе, да ће неко други уместо нас бранити наше националне интересе, да ће нам неко нешто поклонити. Прошло је време кафанског патриотизма, празног бусања у прса, голе импровизације, родољубља без садржине, духа и даха. Такође је прошло време националног самозаборава, духовне и моралне предаје и повлачења, стида од властитог идентитета.Долази време хришћанске ренесансе, обнове порушеног националног достојанства и поноса, нових родољубивих прегнућа, националне дисциплине и самоорганизовања, предвиђања и акције. Ствари морамо узети у своје руке, истину и лаж, пријатеље и непријатеље поставити на право месту, српски национални интерес учврстити као заједничку идеју водиљу која се војнички дисциплиновано спроводи и од које се не одступа. Нема шале у 21. веку и нове илузије, заблуде и лаковерности, какве смо себи допустили у 20. веку, биле би наш историјски крај. Зато је толико важно да се утемељимо у сопственом националном идентитету и да се организујемо у његову одбрану. Од тога ће зависити да ли смо извукли одређене историјске поуке и да ли смо способни за претрајавање у историји. Но, пре тога, да бисмо уопште неговали, развијали и заштитили национални идентитет, морамо сасвим прецизно знати шта чини елементе српског националног идентитета. ВЕРА Вера у Бога је дефинитивно на првом месту. Без Бога ни преко прага, говори нам наша народна мудрост. Православље представља комплетан наш поглед на свет и даје основни систем вредности без којих немамо јасан животни и друштвени компас. Црква је извор српске духовне и националне свести, јер смо као народ рођени у Српској православној цркви. Из Цркве црпимо духовну снагу и у њој чувамо и све друге елементе националног идентитета, ако су порушене све институције које би требало да се тиме баве. Најбољи доказ првоврховног значаја вере у нашем националном идентитету је тај да су припадници нашег народа који су променили веру убрзо престајали бити Срби. Брзо и лако губили су и остале елементе националног идентитета и често предњачили у антисрпском деловању. Одбрана и неговање верског идентитета је основа духовног, моралног, социјалног и културног обрасца којим постојимо као национална заједница. ЈЕЗИК Језик је кућа народа, како је то говорила једна од најумнијих Српкиња, Исидора Секулић. У српском језику је сачувана читава наша историја и сво наше самосазнање. Губитак језика није губитак само средства за комуникацију, него губитак читавог једног света који постоји у том језику. Ми можемо да се споразумевамо и на другим језицима и на друге начине, али тај губитак не можемо надокнадити. Зато је учење, неговање и очување српског језика, посебно међу нашом децом у дијаспори, толико суштински и стратешки важна ствар. И ту нема сумње: на првом месту у породици, школи и држави треба да бринемо о вероисповести, а на другом месту о језику наше, српске деце. И једно и друго захтева учење од малих ногу, утврђивање и заштиту. Што се тиче болног питања очувања српског језика код нашег народа у Расејању, онда је формула успеха врло једноставна и проверена у пракси: у кући се међусобно и са децом говори искључиво српски и то од најмањих ногу, редовно се посећују недељне српске школе (за шта је потребна одређена жртва и напор после великих дневних обавеза и деце и родитеља), док пресудан фактор чини провођење најмање месец дана годишње код родбине у Отаџбинским земљама. Другог начина за очување језика код нашег народа и посебно деце у дијаспори нема. Један народ има и своје језичке територије, и оне су важније од државних граница. Јер први наши порази одиграли су се у области језичке политике (крађа српског језика и преименовање у хрватски, македонски, црногорски, бошњачки...), где смо прво изгубили многе територије, па су тек накнадно на том трагу уследили државни територијални порази. ПИСМО Мало је народа на свету који су се одрекли свог националног писма. Многи народи који имају изузетно компликовано писмо још увек га се држе. Ћирилица као писмо српског језика, притом, једно је од најсавршенијих и графички најлепших писама на свету. Немамо нити један једини разлог да га се одрекнемо, а пуно је разлога зашто треба да га сачувамо. Ћирилица је потпуно у складу и са савременим информационим технологија, што је обично био један од главних захтева њених опонената. Коначно, ћирилица је увек била симбол Српства и прва на удару од стране сваког окупатора Српских земаља. Ћирилица такође има своју територију, и њено потискивање на најпрецизнији могући начин јасно говори и показује правце потискивања српског народа на Балкану. ИСТОРИЈА Историјско сећање и памћење једна је од веома важних категорија националног идентитета, јер омогућава постојање националне свести. Морамо много више познавати властиту историју. Без познавања историјских процеса и примера нећемо успети добро да се оријентишемо ни у садашњости нити за будућност. А у томе смо веома лоши. Опасно мало познајемо своју историју и још мање учимо из ње. Историја је ризница српских великана и величанствених дела као најлепших узора и вечитих циљева. Склонији смо да измишљамо нове узоре и циљеве, него да следимо поуздане историјске путоказе. Посебно не смемо дозволити прекрајање новије српске историје и инсталирање другачијег сећања и памћења. Губитак права на опис и тумачење властите националне историје био би погубан по национални идентитет и сигуран пут у национално отуђење и одрицање. Зато је толико важно да свуда и на сваком месту сведочимо истину о своме народу и ономе што нам се догодило у трећем узастопном геноциду учињеном над нашим народом у прошлом веку. Народ смо светле, хришћанске и моралне историје, које немамо разлога да се стидимо као један од древних европских народа. Нисмо велики по броју и територији, политичкој, економској и војној моћи, али смо велики народ по богатој историји, духовности и култури, посебно по личностима које су на разне начине обележиле светску историју. Не желимо да будемо већи „националисти“ него што су то други европски и светски народи. Нећемо бити већи али ни мањи од других у родољубљу и заштити својих легитимних националних интереса, праву које никоме није ускраћено изузев, нажалост, често нама. Овде коначно мора престати политика дуплих стандарда. Српском народу би требало да буде дато све што и другим народима, и за наш народ не би смело да важи оно што не важи нити за један други народ на свету. КУЛТУРА И ОБИЧАЈИ Имамо пуно лепих и старих народних обичаја, и треба да их сачувамо и негујемо. Народна песма, игра, ношња, кухиња, архитектура, монархија као принцип власти и облик државног уређења, као и многи други обичаји, драгоцен су део нашег националног културног изражавања у ширем смислу. Народни обичаји су спољашњи израз нашег националног духа по коме смо препознатљиви међу другим народима и треба да их сачувамо и даље развијамо као своју националну посебност. Међутим, обичаји се мењају и осавремењују. Старе обичаје, као и традиционалну националну културу у целини, треба чувати, али и модернизовати и осавремењивати, даље развијати. Спољашње ознаке националног духа су променљива категорија кроз коју један народ показује своју креативност и богатство. Но, суштина се ипак крије у непроменљивом унутрашњем народном духу и систему вредности. Он је пречи, и од њега зависе и спољашњи изрази наше националности. Зато фолклор јесте битан део националног идентитета, али не и пресудан и никако најважнији. Он се као што видимо налази на петом месту лествице српског националног идентитета и самостално није довољан да очува идентитет. Свој фолклор можемо и очувати а да изнутра нисмо више исти народ, тј. да немамо исту веру, језик, писмо и историју. У осталом, и национални фолклор је настао из одређене духовне, унутрашње инспирације, и само очување овог извора и упоришта националне културе у целини омогућава опстанак и неговање и фолклора. ДРЖАВА Ми смо државотворан народ. Стало нам је до државе као гаранта наше националне слободе и самосталног развоја. Много смо у историји жртвовали због државе и у њу уложили изузетно много живота наших најбољих синова. Никада нисмо обожавали државу ради државе, али смо сматрали да нам је један такав самоодбрамбени механизам за заштиту и спровођење сопствених животних начела и потреба био и остао неопходан. Зато није небитно питање ко и на који начин води политику и државу у Србији. Нити је мање важно у ком правцу плови овај брод. Живимо у времену када се урушава униполарна слика света, када Запад више није „рај на земљи“ већ генератор великог броја огромних кризних жаришта, док на Истоку планете узрастају нове Велике силе. Између Истока и Запада, припадајући европској хришћанској цивилизацији, стојимо и ослушкујемо преиспитивања унутар Уједињене Европе, трагајући за путем који води у живот у 21. веку. Оно што је дефинитивно јасно јесте да не можемо седети скрштених руку, већ да се морамо ухватити у коштац са проблемима нашег доба. Морамо изнедрити организациони модел за духовни, морални, биолошки, културолошки и државни опстанак српског народа, јер се један такав вишеслојан изазов пред нас поставља. Време је за велике људе и велике визије, а за њихово појављивање на челу српског народа, поред Божијег благослова, потребне су и наше заслуге и припреме. Мислимо о томе!   преузето са православље.рс  

03.04.2009.

Пријатељ-Ава Јустин

  Преподобни ЈУСТИН Ћелијски (Поповић) ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ "Ви сте пријатељи Моји ако творите што вам Ја заповедам."(15:14) Богочовек је Својим Новим Заветом донео свету и ново пријатељство, нову садржину пријатељства. По њему, право пријатељство се састоји у светој и божанској љубави човека према човеку. Човек је пријатељ свему светом и божанском у човеку; то му је пријатно у пријатељу. На томе он и заснива све своје односе према пријатељу. То пак значи: садржину правом пријатељству даје Бог и оно што је Божје. Такво пријатељсто је уствари пријатељевање са Богом и божанским у пријатељу. У томе је и сила, и јачина, и бесмртност, и саможртвеност правог пријатељства. Такво пријатељство, у правом смислу, омогућио је Богочовек Својом појавом у свету. Он је Бога учинио темељом и суштином и садржином истинског, светог и бесмртног пријатељства људског. Да би човек могао бити прави пријатељ човеку, мора претходно постати пријатељ Богу, тј. пријатан Богу својим светим, божанским, еванђелским животом. Постане ли пријатељ Божји, он лако постаје пријатељ људима, а понајлакше - пријатељ пријатељима Божијим. Како се пак постаје пријатељ Божји, Спаситељ нам показује Својим Еванђељем. Испуњавањем заповести Божијих постаје се пријатељ Божији, пријатељ Христов. А од тога нема веће славе и части за човека ни у овом ни у оном свету. Држање заповести Христових, а сврх свега заповести над заповестима: заповест о божанској љубави, постаје се пријатељ Христов. Таква благовест бруји из ових Христових речи: "ви сте пријатељи Моји ако творите што вам Ја заповедам"". Ви сте пријатељи Моји ако сте пријатељи Мојој божанској истини, Мојој божанској правди, Мојој божанској љубави, Мојој божанској мудрости, свему божанском што Еванђеље проповеда. А ви сте то, ако све то творите и по томе живите. "Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца Својега, објавих вам."(15:15) Пријатељима Божијим откривају се тајне Божије, јер их они неће ни злоупотребити ни издати. Искреној љубави према Богу Бог одговара искреном љубављу. Усрдно творећи заповести Божије, човек све више стиче божанске љубави, а са њом и у њој - истинско знање о Богу и Божијим тајнама. Такав човек, већ није слуга него пријатељ Божији. А пријатељима се поверавају тајне. Богочовек је и постао човек и остао међу људима, да би људе начинио пријатељима Божијим: тј. свесним и пуним љубави творцима заповести Божијих. И све што им је за то било потребно, Он им је и казао и дао. Тако је робовски однос према Богу претворен у пријатељски, сав заснован на узајамној љубави. То је благовест ових Христових речи: "више вас не називам слугама јер слуга не зна шта ради господар његов; него вас назвах пријатељима: јер вам све казах што чух од Оца Свога".  

23.09.2008.

О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ ВЕРНИХ

Свето причешће је за сваког ко се искрено каје од свог греха. Сваки хришћанин је позван да практикује тајну светог причешћа у понизном преиспитивању свога греха и чисте савести.   Његова Светост Патријарх Српски Г. Павле

23.09.2008.

О Посту

Прва Божја заповјест у Рају била је заповјест о посту, уздржавању од забрањеног плода. Као Творац човека, Бог је знао колико лоше може бити робовање човека своме стомаку, па је овом заповешћу хтео да га као разумно и слободно биће опомене од тешког робовања својој телесној похоти. Хришћански пост води поријекло од Господа Христа. Господ сам је постио 40 дана прије него што је почео да проповеда своју науку. Као што је постио прије њега пророк Мојсије и други пророци, постили су и апостоли и сви православни хришћани кроз векове. "Пост је све свете руководио у животу по Богу", каже свети Василије Велики. У чему се састоји прави пост? Већина мисли да се пост састоји у уздржавању од забрањене врсте хране. Али важније је уздржавање од греха. Тек оба облика поста сачињавају прави пост, користан и за тело и за душу. Само телесни пост, без духовног, слаба је корист. Христос истиче прво пост унутрашњи, душевни па онда спољашњи, телесни, но не зато да би потценио телесни. И Он сам је постио телесно, да прво избистри извор, па онда реку, да прво очисти душу, па онда огледало душе. Прво човек мора вољом, срцем и умом да усвоји пост, и то драговољно и радосно. Тако пост треба да је радост а не жалост. Циљ постаје очишћење тела, јачање воље, уздизање душе. Постећи, хришћани се сећају непрестано Христових страдања за њихово спасење. Душа има два крила којима лети ка небу: пост и молитву. Оне су лек за душевне и телесне болести и од сваког демонског дејства. Сам Спаситељ је рекао: "Овај род се изгони само постом и молитвом". Њиме се душа и тело припремају да постану храм Духа Светога. Истински духовни живот је незамислив без поста. Уз пост је врло значајна и молитва. Пост без молитве је дијета за мршављење. Молитва треба да је непосредна и јасна. Треба да излази из срца а не само са усана, јер је молитва разговор са Богом. Сва наша чула треба да су усредсређена на тај разговор. Онима који немају Молитвеник и не знају молитве ми бисмо препоручили да купе мали Православни молитвени, Сан мајке Божје и сваку другу православну литературу, у којој постоје молитве. Поред ова два крила (пост и молитва), узношење ка Господу чине нам и добра дела. Нарочито у време поста, како би нам то прешло у свакодневну навику и ван поста. Какви све постови постоје и како треба постити? Црква је прописала једнодневне и вишедневне постове. Једнодневни постови су: сваке среде и петка, осим трапавих седмица: Усековање (11. септембар), Воздвижење Часног Крста (27. септембар), и Крстовдан пред Богојављење. Вишедневни постови су: Велики часни пост пред Васкрс: Апостолски пост: Великогоспојински пост и Божићни пост. Како постити у Божићном посту? Прве и последње недеље се пости на води. Осталих недеља се пости: понедељак, среда и петак на води, уторак и четвртак на уљу, а суботом и недељом може и риба. То је по канону (правилу). Међутим, деци, старијим особама, болесним особама и онима који раде тешке послове, њима се пост ублажује. Пост може да ублажи само духовник, а то је надлежни свештеник. Може и духовник из манастира ко га има. Значи, треба се обратити духовнику за ублажење поста са истинским разлозима, јер пост не сме да убија тело и да буде терет, већ треба да убија страсти у телу. У посту се и чешће причешћујемо, а то изискује и Свету тајну исповести. Како се исповедати? На исповести не треба ништа тајити или заобилазити, треба бити искрен и све грехе које знамо и којих се сетимо рећи појединачно. У свештеника можемо и морамо имати пуно поверења јер нам се он неће чудити нити смијати нити нас осуђивати већ једино помоћи да победимо грех. Наша исповест остаће знана Господу преко свештеника. Треба се трудити да се исповедамо пре Литургије да бисмо могли активно да учествујемо на Литургији. У току Литургије приступамо Светој тајни причешћа. Како? Пре причешћа те ноћи и јутра не стављати ништа у уста, ни храну, ни пиће нити цигарете. У храм се долази пристојно одевен, а жене ненашминкане, нарочито без ружа на уснама. Како прићи Светој чаши? У највећем реду без гурања и галаме, приче и томе слично. Светој чаши прво прилазе деца, старе особе (које не могу дуго да стоје), затим мушкарци и на крају жене. Ако има монаха и монахиња, онда они иду први. Када приђемо ближе, онда десну руку ставимо преко леве на грудима у облику слова "Х", не крстећи се, рећи свештенику своје име, приклонити кољена колико је потребно да уста дођу у висину Свете чаше, отворити уста, узети Свето причешће са кашичице коју нам свештеник стави у уста као што узимамо мед, а не чекати да нам свештеник сипа у уста. Не целивати свештенику руку нити иконе, да не би Часна крв и Тело, који су нам евентуално остали на уснама остали свештенику на руци, или икони. Нафору узимамо тако што десни длан ставимо изнад левог, и сачекамо да нам свештеник удели нафору. Узмемо нафору и у највећем реду враћамо се на своје место и сачекамо молитву благодарности коју свештеник прочита.