Након чудесног догађаја, познати египатски хоџа је након чудесног излечења његове ћерке прешао у Хришћанство. Бивши хоџа, а сада обраћени хришћанин, рекао је да је његова мала ћерка патила од неизлечиве болести.
Лоше навике се најбоље искорењују добрим навикама и сасвим сигурно могу рећи да нема боље и корисније навике од молитве и приступања Причешћу. Али то су одговорне и озбиљне навике. То нису само речи које кажемо или сат и по који одстојимо. То није само правило које испуњавамо јер нам је неко одредио. Наше срце, ум, душа и тело прилазе Богу и то није мала ствар.
Реченица „Умримо како бисмо стекли живот вечни!“, представљала је темељ доцнијег Косовског завета, као завета Срба – слободи, светој косметској земљи, својим прецима и духовним оцима и, наравно, Богу. Она је темељна и свеобухватна порука коју је у свом делу под насловом „Слово о кнезу Лазару“, патријарх Данило III Бањски приписао главном заповједнику српских снага у Косовској бици, кнезу Лазару Хребељановићу.
Способност да се нешто открије из паралелног света не садржи у себи ништа немогуће. Али цео проблем се састоји само у томе ко нам то открива. Из текстова Светог Писма се види да лажна предсказања долазе од демона. При том је важно узети у обзир да демони не знају праву будућност човека, већ поседују препреденија чула, а уз то су и одлични познаваоци људске психологије и понашања. Они чим виде тренутну животну ситуацију, већ су у стању да изграде логичке претпоставке о последицама, што саопштавају спиритисти, а затим и он свом посетиоцу...
Посматрајући „игру“ добра и зла на позорници живота долазимо до парадоксалног закључка: зло може да постоји само захваљујући добру. Добру, наравно, зло не треба, али злу је добро итекако потребно. То значи да добро може имати бескрајан домет, док зло у суштини само себе ограничава. Зато, зли системи временом теже да се распадну, јер подривају своје сопствено постојање, док добри временом теже да се развијају јер потврђују своје сопствено постојање и постојање њихове околине. Због тога – добро побеђује.
Долазећи на исповест, треба да имамо на уму да не долазимо ради разговора са свештеником о својим животним проблемима и бригама, већ приступамо страшној Тајни: присуствујемо Страшном суду. Господ зна све наше грехе, Он зна да смо непрекидно незадовољни својим животом. Зато, Њему није потребна наша исповест. Она је потребна – нама!
Грешник није просто онај ко греши у смислу да псује, да лако може нешто да украде, да не држи постове, да се опија без мере. Све је то јасно и праведност се ту не може наћи. Али прави, истински грешник, којег је Библија извукла на светлост дана, а Христос разобличио, јесте онај ко себе воли преко сваке мере и ко се слаже да на свет гледа само као на подножје својих ногу.
Живот је озбиљна ''појава'' и зато је одговорност за своје чињење, али и нечињење, благословена со која га чини смисленим и целисходним. Ипак, и у том озбиљном животу има простора да много тога прокоментришемо кроз хумор и смех, јер у њима лежи макар зрно расудљивости које олакшава пут до спознаје како туђих, тако још и више својих, заблуда, погрешака и странпутица. Ни хришћани нису од овога изузети. Напротив.
Изношење неистина са циљем да се окаља нечији углед и погази част, да се о њему створи негативан однос у јавности, назива се кратко – клевета. У позитивном праву она је кривично дело. Али, скоро да пред Богом не постоји гнуснији грех од ње. Од клевете није поштеђен нико па ни Црква и њени свештенослужитељи. У данашње време скоро да је постала пракса ширења лажи и инсинуација на рачун високих црквених личности.
Упадљиво је да у данашњој елементарној духовној неписмености још увек постоји једно исто саплитање у одређене библијске појмове, конструкције, контексте а надасве значења. Ни у томе не би било зла ако би се олако коришћење одређених појмова довело временом пред лице дубљег значења. Ниједна реч није направила толико недоумица и разлаза са смислом колико реч – „ближњи“.
Све што се збивало са Христом за време Његовог земаљског живота међу људима, заправо је садржај, или могући садржај, онога што се збива или би се могло збити са сваким од нас. Кушања кроз која је пролазио Господ излаган провокацијама непријатеља Бога и човека, су свакодневне провокације којима је изложен сваки човек. Али, не одговарамо сви на изазове онако како је то чинио Он.
Универзално чиповање људи постало је само питање времена и техничких појединости. Ако се истински бавимо „знацима времена“ који нам прете и збуњују нас, то би значило уклањање свега што нас спречава да будемо с Христом и будемо на свом путу ка Њему; требало би да Му отворимо своје срце и пустимо Га у његове дубине. И тада ће нас Он сам научити шта да радимо и показаће нам како да прођемо кроз многа тешка искушења без икакве штете по нашу душу.
У времену када човек схвата да може све, наука је постала нови Бог, тако да потребе за оним старим више заиста нема. Вера у науку данас предњачи. Духовни живот човека угушен је морем информација, спољних ефеката, материјалних задовољстава данас доступних већини људи. Ипак, колико год се модерни свет кретао у том правцу, човечији дух није и не може бити убијен…
Свако ко је читао у делима светих отаца и у житијима светитеља о мирјанској послушности види да је послушање данас само бледа слика онога што је некада било у Цркви. Ниво духовности у црквеном животу је толико слаб у данашњем времену да је Божја воља да се од мирјанина не тражи ништа до добровољно послушање духовнику.
Самосажаљење је начин да оправдамо сопствени кукавичлук јер избегавамо да прихватимо да смо, углавном, ми кривци за сопствено стање, те нам је лакше да окривимо све друге и себе поставимо у улогу жртве. Навику самосажаљења стиче се било због избегавања личне одговорности, или због потребе за задобијањем нездравог облика симпатије и жаљења од стране других људи.
Како се показује да Христос јесте Бог? У томе да је Христос основао Цркву. Из овога ћемо показати силу и доказати божанство Христово. Видећемо да је немогуће да буде дело човека ширење хришћанства по целој васељени у тако кратком времену.
Увређеност je дечија навика коју је могуће победити. Ми се сами мучимо од своје увређености и не можемо да опростимо, тешко нам је налазити се поред лако увредљивих људи. Али, ако је увредљивост својство карактера стечено у детињству, значи да је то могуће исправити и олакшати живот себи и другима.
Постоји колективни оптимизам који намеће званична идеологија. То налазимо у историји. А постоји и масовно глупирање које нам наводно нико не намеће, кад је унаоколо само „хи-хи-хи“ и „ха-ха-ха“ као испољавање свеопште играрије и наводне безбрижности. Можда је то просто колективна неуроза, просто покушај да се сакријемо у стихију смеха као у рупу или да избацимо акумулирани нервни умор. Јер тешко је живети и страшно је размишљати.
Након великог успеха у Србији, пројекат „Поносна картица“ стигао је и у Републику Српску. Ексклузивни носилац франшизе на територи Босне и Херцеговине је Фондација „За живот“ из Бања Луке, која, у сарадњи са „Покретом за децу ТРИ ПЛУС“ из Чачка, старта 1. јуна на Међународни дан деце, а под називом: „Поносна картица 2020 - Цијена минус за 3+”.
И ти и ја, сваки човек је бесмртно биће. Када сретнеш човека реци себи: ово је мој вечни брат, ми ћемо заједно бити на ономе свету у вечности. Тако, да љубимо један другога, да чинимо добро један другоме, да мислимо добро један другоме, да не завидимо, да не пакостимо, да никакве грехе не чинимо. Зато је Господ постао човек да покаже да човек може живети без греха, када хоће.