Већ деценијама уназад сведоци смо једно веома либералног односа младих људи који се изражава заједничким животом, такозваним забављањем, који је по правилу и телесни саживот. Околина, па и родитељи, су веома толерантни према овој врсти предбрачних односа. Огромној већини људи и не пада на памет да су такви предбрачни телесни односи, заправо, грех блуда.
Од свете Педесетнице до данашњег дана Црква Христова се у својој мисији служила и служи – речју. Но, реч може на разне начине бити предата. Један од начина који оставља најдубљи траг у човеку јесте – филм. Он у нашој култури игра најважнију улогу. Зато никакво чудо није сматрати да филм тај статус има и када ј у питању мисија Цркве.
Петар је утјеха свима нама, јер је - како својим слабостима и немоћима, тако и ревношћу и врлинама - био уистину човјек. Он нам је узор, нада и свједок. Павле је прије свега и више од свих Aпостол радости. И у невољама и страдањима, и у гоњењима и тамницама, он поручује да се исто тако се и ми радујемо и будемо радосни са њим.
Пустите децу нека долазе к мени, и не браните им; јер је таквих царство Божје. Oве Христове речи родитељи врло лако заборављају (ако су их уопште и знали). За узврат добијају децу бахатог понашања, веома често и сурову, грубу, једном речју децу која не личе на децу већ на тиране.
Фондација „Пријатељ Божији“ овогодишњи је добитник спомен-обележја „Косметска звезда 1. реда“ које јој је доделило Друштво полицијских ратника Републике Србије. Ово грађанско одликовање додељено је за најновији документарни филм „Иродови синови“.
Својом крвљу Господ је објединио све у „нову твар“ под којом подразумевамо хришћане, народ Божији. Својим миром, Христос је помирио васељену, давши свима подједнаку прилику да се измире у Њему. Зато апостол Павле и кличе да нема више Јелина и Јудејаца, роба ни слободњака, варварина ни скита, но су сви једно у Христу.
Човек и не мора бити посебно заинтересован и аналитичан да би у свом окружењу приметио намрштене, нерасположене а и огорчене људе. Некакав невидљиви притисак не силази са људи и то је очигледно. Али, ако наш ток мисли иде у правцу „Све је црно, све је пропало. Окружен сам лоповима и преварантима“, и ако је то постало правило, то би требало да нас забрине. Сасвим сигурно у питању су први знаци болесне страсти.
Нема православног хришћанина који макар једном у животу пре светог причешћа није прочитао, и запамтио, макар почетак молитве у којем се исповеда вера у Христа који је дошао у свет да грешнике спасе. У тој једној тврдњи вере исповеда се сва суштина и смисао доласка Бога међу људе.
У читавој историји човечанства није било ни једног тренутка када Бог није изливао своју доброту и благодат на људе који страдају, пате, болују... Тако и данас у ери високе науке и технологије, особито медицине, Отац небески не престаје да исцељује и дарује радост оздрављења онима који од Њега траже. Али, ту су и Његови свети који пред Њим предстоје за наше потребе. Међу њима и чудотворни свети Нектарије Егински.
Питања биоетике уопште, а медицинске етике посебно, представљају релативно нову, али изузетно важну проблематику у савременом друштву. У укупном друштвеном и научном дијалогу о изазовима ове врсте неизоставно треба саслушати, и практично уважити, и религијске ставове – у нашој земљи, као и другде у Европи, првенствено хришћанске.
Често се дешава да најгрешнији и најпрезренији људи, омражени у народу, одједном постану пример за све нас. И све то захваљујући власти која им омогућује да се богате. Много је таквих примера около нас због којих и наше друштво стално тугује, стење и говори о таквим људима. Ипак, без обзира на све то што постигну у свом животу нешто им недостаје. Стечено богатство и власт не задовољавају срца ових грешника. Нису налазили мир.
У историји сукоба између религије и науке у Европи доктор игра посебну улогу. Неколико векова заредом лекари, који су дубоко проучили систем крвотока, нервни систем, систем за варење и друге системе, али нису пронашли душу под скалпелом, представљали су авангарду убеђених скептика и циника. А то је опасан непријатељ.
Многи од нас могу лепо и дуго да говоре о хришћанским врлинама, али је мали број оних који их извршавају. Православље свето није вера знања и теорија, него благодатна делатна вера. Нико се неће спасти самим познањем воље Божије него испуњењем. Кад пред Господа Судију станемо, неће нас Он питати за знање. Свето јеванђеље нам нуди преобиље тема за размишљање али је једна најупечатљивија - а то је Христов позив да се, са знања и размишљања, пређе на делање.
Свакодневно, смо бомбардовани информацијама о кризи која влада у свету. Сви аспекти живота људи погођени су, како то чујемо са медија, кризама. У кризи је светска економија, политички, међудржавни и међунационални односи, свуда по свету тзв. отварају се нова ратна жаришта, огромна већина држава је у дужничкој, дакле, финансијској кризи и да не набрајамо.
Људи, који размишљају о абортусу, углавном знају медицинске последице абортуса. Међутим, мало ко и размишља а поготову зна о последицама абортуса на брачне односе. И у браку и ван брака људи чине огромну количину абортуса и то представља огроман разарајући фактор у браку.
Вреди ли толики труд и бриге утрошити на стварање и неговање лепоте, која пролази, а за многе је и недостижна? Колико само времена жене и девојке утроше на своју спољашњу лепоту не питајући се ни једног тренутка који је њен смисао, чему служи и докле ће трајати. А шта бива када, силом природних стихија, једнога дана потпуно нестане и претвори се у свооју супротност!?
Жена се и данас, као и увек, налази на ветрометрини жеља и похота, с једне стране, и призива на жртву одрицања, с друге стране. На једну страну жену маме Иродијаде и Језавеље, а на другу страну жену призива Пресвета Мајка, и друге жене, мученице, подвижнице и страдалнице. Својом одлуком на коју ће страну, жена одређује не само своју судбину него и судбине многих, на њу упућених.
Позната је она светоотачка мисао да је пут којим пролази хришћанин ка Царству Божијем узан, трновит, препун препрека. Зато би требало да смо крајње опрезни и пажљиви како према другима, тако и према себи. Али, шта значи пазити на себе и зашто је то тако важно?
Последњих седмица пажња народа била је усмерена на политичка збивања, особито она која се односе парламентарне изборе. Наша опчињеност политиком и тиме ко ће бити на власти постала је доминантна мисао скоро свакога човека. Како се, међутим, хришћанин треба односити према власти.
Нема сумње да је Слава наших предака Богу била далеко угоднија и Јеванђељу Христовом ближа од данашње уобичајене Славе са много јела и пића, а мало љубави и молитве. Жалосно је када видимо како се, у сусрет Слави, покреће читава машинерија за припрему трпезе, бесомучна јурњава и нервоза, а неретко и свађе међу укућанима. А, Светац? Он, нем и озбиљан, гледа са позлаћене даске на источном зиду и чека да се и њега неко ипак сети...