Постоји једна болест, разорна и опасна и у својој бити дубоко нехришћанска. На жалост, од те болести ријетко је ко од нас имун. То је болест непраштања, болест суђења и осуђивања. Иза ове болести је болест најгора по хришћанску душу, а то је – смртни гријех гордости. Гордост је узрочник свих других моралних болести, иза њих стоји, подстиче их и подупире.
По хришћанском учењу није сваки труд и рад благословен, већ онај који је на добро људи. Ако служи егоистичним интересима или удовољавању гресима духа и тела, рад није богоподобан. Творећи, човек је са-стваралац, сарадник Бога. Вернику, ма које хришћанске деноминације, уколико је упознао веру, није тешко да зна како треба да поступа, био он радник „на своме“, или „туђем“, послодавац.
У времену у којем живимо много шта се изменило, особито у односу човека према човеку. На позорници међуљудских односа најважнији су, свакако, они међу супружницима. Као што је брак темељ породице тако је и међусобно уважавање супружника темељ брака. А без доброг темеља, ни грађевина се не може на дужи рок одржати.
Претежна већина људи, нажалост, суди о другим људима на основу спољашњег изгледа или понашања не марећи за то шта је у срцу човека кога и не познају.
Вера у Бога је посебно откровење човековој души, кад се Господ Бог открива човеку који Га искрено тражи. Тада човек у свом срцу одједном открива да нам је Небески Отац близу и нашу посебну потребу за општење с Њим. Постаје јасно да се биће не ограничава само материјом и да је човеково предназначење вечност, а наше стање у вечности зависи од наше близине Богу.
Човек који крије увреду у себи, сам себи наноси патњу. Иако се мучи због, како он сматра, потпуно објективног угњетавања од стране других, њега заправо муче сопствене мисли и осећања. Зато је стање увређености једно велико самомучење. А све је у једном узроку: у нашем егоизму и недостатку жеље да схватимо ближњег .
Прије извјесног времена, у нашој заједници, десио се немио догађај: наш човјек, дијете наше, у самоодбрани, и бранећи породицу своју, у својој кући, убио је лопова, провалника. Пролио је крв, што се каже. Чујем од његових, њему блиских, да га та несрећа дубоко погађа и да он смирења нема.
Стање вере и верника у наше време јасно илуструје да није мали број оних који не могу да превазиђу религијски фанатизам и ослободе се национализма. Ништа мањи број није ни оних који не могу да се ослободе потребе поређења са другима у жељи да себе истакну као узоре које треба следовати.
Бомбанг Дви Бјаторо је Индонежанин, васпитан у правоверној муслиманској породици. Његов деда је био имам и често је понављао да је опасно да се дружи с хришћанима. Догодило се, међутим, да је Бомбанг постао хришћанин. Ево како сам оснивач православне мисије у Индонезији, архимандрит Данило (Бомбанг Дви Бјаторо) приповеда о историји свог преобраћања.
Постоји једна кованица, једно опште место, које спомињемо кад год и са ким год да се сретнемо и започнемо разговор о суштинским проблемима живота; то је - да живимо у времену кризе. Свеопште кризе. Ипак, утисак је да се све те појединачне кризе имају свој корен у кризи породице. Свака криза је испит. Криза у породичном животу је провера чврстине тога какве односе смо успели да изградимо у породици.
На Валааму у Русији замироточила Казањска икона Мајке Божије
Вреди ли толики труд и бриге утрошити на стварање и неговање лепоте, која пролази, а за многе и недостижна? Шта се тиме добија? Осим што разбуктава страсти, та махнитост за лепотом заводи многе и многе друге умове, квари срца и шкоди душама.
Умеће читања нам је од Бога дато. Али, то умеће је само средство док циљ бирамо сами. За човека хришћанина циљ овог умећа јесте - Свето Писмо и ако га не читамо нама овладава непријатељ страшнији од свих - незнање и равнодушност према служењу Богу. А где ови непријатељи завладају хади се срце и замире живот.
Постоји време смеха и време плача. Треба још да научимо да не плачемо онда кад треба да се веселимо и да се не смејемо кад је време за плакање. Опасно је грешити у овим стварима. И кад се грешници веселе – светима није до смеха. А кад се свеци буду радовали и веселили, тада ће грешници да чупају косу и да се посипају пепелом.
У ери политизације друштвеног живота у којем политика има одлучујућу реч и којем је политички процес једини начин да се могу исказати ставови, врло је значајно питање односа и места Цркве у оваквом окружењу. Поготову је занимљив однос свештеника према политичком животу.
Тема новца је тешка тема. Иако он више није само метал, већ чешће папир, а понекад и нешто виртуелно, што уз помоћ картице делује у свету, његова тежина се није смањила.
У текстовима Светога Писма, као и у богослужбеним текстовима наше свете Цркве, човечанство се назива још и виноград “који насади десница” Господња. Ако смо ми виноград који је засађен десницом Вишњег, онда Он од нас очекује плодове. Зато је мудрост у томе да схватимо за шта нас Бог позива и који су то плодови које од нас очекује.
Од много страхова са којима се сусрећемо свакодневно, страх од смрти свакако оставља најјачи утисак на човека. Отуда, неретко, и наше интересовање и питање: када ће се то десити? Међутим, постоји још једно питање на које је одговор сложенији: како искористити време за које знамо колико нам још преостаје до смрти?
Штрајкови и побуне просветних радника неки виде као остварење демократских права док их други доживљавају као велику срамоту и понижавање узвишене учитељске слубе. Док први у учитељима и просветним радницима виде само професионалне преносиоце знања, други у њима виде људе који осим знања на младе генерације преносе и основне вредности живота.
Концепт људских права и слобода постао је, како ствари стоје на глобалном плану, коцепт поробљавања човека и разарања свих Богом устројених моралних начела живљења. Фронтални напад на све што је у човеку и људском друштву природно има за циљ разарање самог човечанства. Један од најочигледнијих примера, али и средство, јесте хомосексуализација цивилизације.