Свака реалност подразумева могућност перципирања и учествовања, па се зато ситуација компјутерске игре стварно може назвати виртуелном стварношћу. Зашто је вештачки створен модел стварности многима ближи него онтолошка, битнија животна стварност?
Рођење Христовo означило је крај једне мрачне историјске етапе оличене у магијско-гатарско-врачарском ропству палог човека и човечанства. Обрадујмо се, зато, Богомладенцу Христу и прославимо Га као што прослављамо сопствено рођење. Примимо Га у своје срце да растући са Њим узрастемо у пуноћу раста Богочовека Христа.
Слабост људске природе и стихије живота које шибају раслабљују људе чинећи да многи падну. Неки и да не устану. Али, једно је искрено их жалити а сасвим друго разумети их и њихов грех прихватити као норму нужности. Ово друго нас, сасвим сигурно, чини саучесницима.
Попут Јудеја који су, не разликујући суштину од форме, оно што је од Бога од онога што је од људи, распели самога Богочовека, тако и међу хришћанима има не мали број оних који вођени гордошћу, насрћу на ближње осуђујући их за погрешке које чине у црквеном животу, сматрајући истовремено своју ревност равном светитељској.
Велики Отац и Учитељ Цркве, Свети Јован Златоусти, много је говорио против врачара и гатара и упозоравао људе да се код њих никако не лече. Његове речи и данас важе; данас можда више него икад.
Бог је Љубав. Христово учење сажето у две највеће заповести које нам је оставио: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом, свим умом својим и свом снагом својом. Љуби Ближњега свога као самога себе.
Треба имати страха Божијег, али колико се год треба плашити да не увредимо љубав Божију својим грехом, толико се треба плашити да не окренемо леђа његовој доброти и не примимо Господа који нам се сам дарује у Светим Тајнама.
Људи у данашњем свету, који су одступили од Бога, често мисле за себе да су много мудри, али не схватају да су сасвим залудели у неистини. Зашто је тако?
Људска права и слободе постала су глобална “дежурна” тема, прокламовани циљ савремене цивилизације и, у исто време, идеал у име којег се крше права и спутава слобода како човека појединца тако и народа и њихових држава.
Да ли се литургијски живот у нашој помесној Цркви реформише, или је у питању талас препорода литургијске праксе, о томе постоје опречна мишљења. Држати се благословеног начела јединства у ономе што је неопходно, слободе у ономе што је споредно, а љубави у свему и према свима, једини је приступ који живот у Цркви може учинити безметежним и спасоносним.
ДА ли је наша молитва само читање текста из молитвеника и стајање пред иконом док читање траје, или је молитва наше непрестано стајање пред Богом живим без обзира на околности, време и трајање? Да ли је молитва нека друга реалност у односу на наш уобичајени животни ритам?
Тајне вечнога живота и царства небеског открио нам је и премудро објавио сами Господ Исус Христос. Син Божији је не само указао људима пут који води ка спасењу, већ је и у потпуности обновио људску природу и тиме посведочио да је човеку као бићу и створењу Божијем просто неопходно да буде хришћанин.
Ми православни волимо да кажемо да се наша Црква убрзано подмлађује, али, није баш тако. Истина, број „симпатизера“ расте, али број озбиљно оцрковљених младих људи није баш тако велики. Ово представља озбиљан црквени проблем који морају заједно да решавају и млади људи, али и они који их доводе у храм.
Данашња, грађанским ратом разорена, Сирија је оно место, где се, како изгледа, открива смисао у древности произнесених есхатолошких пророштава. Тамо где су се силе зла подигле на хришћане, на наследнике распетога Бога, где се са зверском силином понижава Христов Крст! Зашто је Крст који краси храмове древне Малуле и који хришћанин пажљиво чува на грудима, постао разлог за предрасуде и мржњу?
Колико само људи буде удаљено из цркве неким непромишљеним гестом грубости, агресивности или немара људи који су у њој домаћи. Колико само штете цркви и душама људи који би да се обрате Цркви и започну духовни живот може нанети оваква неодговорност. Због тога рад у цркви мора постати најодговорнија дужност коју би обављали људи ватрене вере и истинске доброте.
Да ли сваки хришћанин може да рачуна на то да ће наћи старца за свог духовног руководиоца? По речима преподобног Симеона Новог Богослова и других отаца, ко истински и смирено, са великом молитвом тражи учитеља у путевима Божанског живота, тај ће по речима Христовим „тражите и даће вам се“ таквог и наћи.
Постојање потребе човека да све мери и изабира својеврстан је показатаљ његове ограничености и несавршености. Међутим, у тој склоности огледа се и човекова слобода воље. Како то изгледа у духовном животу?
Пре извесног времена на неким сајтовима могли смо да прочитамо интервју са оцем игуманом Петром Мешериновим из Руске Православне Цркве. Наслов текста гласи: Тужно је што млади одбацују Цркву као терет. Тема разговора је била зашто двотрећински број деце из православних породица, која су била васпитана у православном духу, у адолесцентном периоду напуштају црквени начин живота? Где, како и због чега се губи њихова оцрквовљеност?
Огромна већина људи под убиством подразумева лишавање живота другога човека. Сводећи убиство на овај “догађај” људи и не помишљају да убиство има много својих лица и обличја. Оно најстрашније јесте - убиство своје душе, - тј. невјеровање у Бога.
Не само због тога што је настала као пра уметност већ и зато што је примњива свим садржајима и тренуцима човековог живота, музика отвара и најшири простор за промишљање о њеном карактеру и употребној вредности.