Годишњица упокојења Патријарха Српског Иринеја
Tри године од упокојења патријарха Иринеја обележава се данас, а 45. Поглавар СПЦ остаје упамћен не само по благој нарави и „јакој” речи, верности према цркви и држави, већ и по увођењу верске службе у Војску Србије, говору у УН и огромним заслугама да храм Светог Саве после скоро девет деценија буде готов.
О рођењу, рођендану
Рођендан сваког човека је тренутак када нас Бог призива из небића у биће из непостојања у постојање, да будемо бића Вечности и учествујемо у свекосмичком заједништву и радости са Творцем и једни са другима.
Не радити или празновати
Често се поставља питање да ли се „ваља“ или „не ваља“ радити у недељу или у одређени црквени празник. И просто се подразумева да се то питање поставља из чистих хришћанских побуда. Једноставно, неко жели да буде хришћанин и по томе се он као такав препознаје. Међутим, код појединих људи хришћанство се свело на тај „нерад“ и тиме се чак и поносе.
Духовни живот у свету
Живот у Христу је велики труд. Свако људско биће на овом свету има сврху и Божји је гласник на земљи. Господу је потребна свака душа, и свако од нас је одговоран за свој живот, као и за животе других. Таленти се дају свима. Свако у свом животу мора да открије и умножи таленат који му је дао Бог. Људи обично кажу: „Немам талента“. Под овим подразумевају таленат научника, уметника или државника. Али далеко су важнији таленти срца које је Господ дао сваком људском бићу, као што су на пример пријатељство и саосећање.
Веруј
„Верујем, Господе, помози моме неверју“. Ова јеванђелска реченица би могла бити порука тескобе у којој су се нашли и људи нашег времена. Опхрвани околностима живота, оптерећени негативним искуствима и врло често загледани у безизлаз, не преостаје нам ништа друго, већ да утонемо у воде песимизма и апатије. Али, излаз постоји!
Боже, хвала ти што си ми дао "злу" маму
Некада давно, наши стари су придавали не мали значај томе ко из какве породице потиче. Чули смо и за изреке: „Какав отац такав син! Каква мати таква кћи!“... Али били смо млади, нисмо их разумевали нити су нас интересовале. Замерали смо родитељима прилично ствари све док нисмо добили сопствену децу и почели се понашати као и они, користити исте методе у жељи да нам деца „буду људи“.
Ако замислиш да ћеш сутра умрети...
Владика Николај: Замислимо, да ћемо ја и ти сутра вече лежати, не у својој постељи, него на Новом гробљу, два метра дубоко под земљом. У том случају упитајмо се, шта би ја и ти требали да чинимо за ово још неколико преосталих часова на земљи? Да ли да проведемо ово кратко време на забавама и у позоришту, грдњи својих суседа и критиковању туђих дела, или у једењу и пијењу? Да ли ће то све олакшати терет од хиљаду кила земље, који ће се сутра вече навалити на тело наше? Запитајмо се, да ли има нешто боље и важније од свега побројаног...
Патријарх Павле: живот на Распећу
Пре 14 година на данашњи дан упокојио се у Господу Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски господин Павле. Овом приликом износимо један пример његовог држања пред силницима овог света, који говори и о његовој храбрости и доследности да одбрани своју Цркву и своју веру.
Од oрла научимо се причи
Желећи својој деци најбоље, родитељи им чине „медвеђе услуге“ не знајући да ће их оне у каснијем животу много коштати. Неке од њих ова претерана пажња, заштита и удовољавање њиховим жељама и хировима, просто обогаљи, духовно осиромаши и потпуно отупи... Сетимо се само речи блаженопочившег патријарха Павла: „ Има велике сиротиње међу нашом децом, којој, сем пара, родитељи нису ништа дали“!
„Бог у души“ није Спаситељ
Често људи који за себе кажу да су верујући и да су православци, своје одсуство жеље да иду у храм на богослужење објашњавају тиме да имају бога у души и да им нису потребни било какви посредници између њих и бога, као ни неки „обреди“. Овако гледање на хришћанску веру нужно нас наводи на питање: да ли човек може бити хришћанин ван Цркве и њених тајни – а пре свега Евхаристије – о томе шта је заправо вера у „бога у души“ и какве духовне опасности крије?
Православни поглед на неурастенију
Раздражљивост, или неуроза, како се она медицински назива, последица је непознавања себе, гордости и неразмишљања о драстичној промени своје природе, као и непознавање кротког и смиреног Исуса. У медицинским круговима се сматра да је неурастенија најчешћи облик неуроза, а појављује се у широком кругу - као слабост нервног система, па до потпуне исцрпљености човекових животних снага.
Не мучи себе
Свети Јован Лествичник је писао: „Злопамћење је као трње забодено у душу“. Зашто онда памтити зло, зашто носити то трње у души, зашто гристи себе, када је далеко лакше опростити, и заборавити, и волети, него тај јед у себи носити? И Јеванђеље нас, браћо и сестре, учи да будемо истински пријатељи себи, да кротошћу, праштањем и љубављу улепшамо живот и себи и другима.
Лицем у лице...
Породица је заједница која нас непрекидно доводи у ситуације испитивања и проналажења сопствене слободе и љубави. У њој лакше можемо да чинимо дела добра, јер смо лицем у лице суочени једни с другима. А да бисмо сви заједно са онима које волимо били окренути и Богу као смислу и испуњењу, неопходна нам је Црква. Без Цркве и наша љубав према најближима може остати себична и сентиментална, у функцији наше аутономије.
Писмо из маминог детињства
Чудесна исцељења молитвама светих Божијих угодника, стиче се утисак, сасвим неправедно носе назив – чудесна. Пре би се могло рећи да су такви догађаји посве нормални, ако их осмотримо из перспективе љубави Божије и оних који су том љубављу испунили своје постојање. Зато је наше обраћање њима за помоћ потпуно легитимно а њихов одзив на наше вапаје сасвим логичан.
Чудо светог ратника у Херцеговини
Као што је и Свети Јован Рус, ратник и чудотворац, бранио Косово и Метохију и након тога се приказао верницима у Грчкој, тако је и Свети Димитрије, на дан када га Православна црква прославља, бранио српски народ у Херцеговини. Тог дана се појавио и у цркви у Солуну и верницима рекао: "Ја сам овдашњи, а долазим из Босне. Тамо је борба за Православље!"
Може ли одећа бити у служби мисионарења?
Рекло би се да је за верника питање „Шта да обучем?“ тако небитно и несуштинско у поређењу са проблемом спасења душе, да није чак вредно расправљати о томе. Али, ипак... Шта би било заиста побожно: не бринути се уопште о свом изгледу ради духовног раста, или славити Бога и својом унутрашњом и спољашњом лепотом?
Рука радљива господариће
Рад је једна од темељних категорија постојања човека, или како данас воле да кажу, егзистенције. Али, ово се не односи само и једино на економску страну наших живота. Рад је много више од опстанка. Рад је духовна сила јер кроз њега и у њему човек показује и своју боголикост. Јер, и Христос је био радник.
Дозволимо Христу да нас пронађе
Човек живи као изгубљени новчић, у некој тами. А Христос га за то време тражи, пали светиљку и мете собу. Да ли ће Му човек дозволити да га пронађе? То није тешко. Подједнако лако као што отварамо врата можемо да се отворимо за Господа, и да поново откријемо духовни свет, тако да ћемо у срцу осећати присуство Бога и светаца и сетићемо се зашто живимо.
Заглављени у животним околностима
Када смо “заглављени”, када су околности такве да не могу да се промене, човек треба да схвати да над тиме нема контролу. Тада треба пустити Богу да Он то уради, на најбољи могући начин и у тренутку када је то најбоље за нас. Дакле, да употребимо веру, но, не ону интелектуалну, већ веру која значи поверење у Бога, опуштено поверење и очекивање да ће Бог разрешити на прави начин.
О Божјем промислу
Пошто је свет премудра творевина доброте и љубави Божје, то се он и одржава у постојању дејством вечне доброте и љубави Божје. Зависан од Бога бићем свет је зависан од Њега и постојањем. Створивши свет са одређеним циљем Бог га и води остварењу постављеног циља својим непрекидним промишљањем о њему.