Педагогија примера је убедљиво најзначајнија педагогија. Пример оставља најјачи утисак и пројављује се као најснажнији фактор утицања на човека, особито дете. Било да је добар или лош, пример је у стању да обликује и усмери будућег зрелог човека.
Суштина критике коју Црква упућује на рачун предбрачног телесног живота није у томе да га сматра „прљавим“, већ Црква указује на знатно дубље и сложеније последице до којих доводи упуштање у једну или више телесних и емоционалних веза пре брака. То су, пре свега, трајни ожиљци на души, немогућност потпуног сједињења са брачним другом, неплодност, духовна расцепљеност и патња. Све ово потврђује и савремена наука.
Све до доласка Сина Божијег у овај наш људски свет, човек није имао одговора ни објашњење, још мање решења, за све несреће, болове и патње људског рода. Ипак, Својим доласком Христос не укида зло, које као да господари у васељени. Христос не искорењује бол који и даље мучи људски род. Шта се онда, дакле, променило?
Сваки грех који човек учини, по речима светог апостола Павла, ван тела је, једино грех блуда представља грех учињен телу. И заиста, ако завиримо у историју човечанства, видећемо да је блуд, на директан или индиректан начин, био узрок највећих људских трагедија. Почев од Содома и Гомора, преко Потопа, тројанског рата … и да не набрајамо.
Свето писмо нас упућује на то да преиспитујемо себе како смо поставили сопствену љествицу вриједности и да све у себи, и око себе, вреднујемо и превреднујемо. Оно пред нас поставља, рекло би се, једну антиномију: „Јер ко хоће живот свој да сачува изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати. Шта то значи?
Атеиста више воли да не размишља о смислу живота, о времену и смрти, он избацује мисао о смрти ван своје свести, иначе би се налазио у стању постојане депресије, као осуђени на казну, у чију ћелију сваког минута може ући џелат. Самим тим он улази у свет илузија, као без размишљања о болести: могуће је победити болест и не мислити о старости, избећи је.
Господ је дошао у овај свет да нам да силе да преобразимо себе: ако смо кроз грех постали ђаволики, да постанемо боголики. А грех то и чини. Када се мржња усели у твоју душу, то је страшан муљ ушао у тебе. И кад држиш мржњу у срцу свом, ти гомилаш блато на слици Божијој што је у твојој души. То чини гордост, то чини псовка, то чини крађа, то чини среброљубље, то чини похота, то чини сваки грех, свака страст. Сви греси, све страсти унаказују лик Божији што је у души нашој, унаказују образ Божији што је у нама.
Свако од нас пролази кроз разна стања. Понекад бивамо на Тавору, а понекад се налазимо на Голготи. Некада је присуство Божије тако осетно, јасно, да пожелимо да се ти тренуци никада не заврше, да се продуже вечно. Али понекад нас Бог дословно напушта, остављајући нас у тами са самима собом, са нашим проблемима и гресима. Али у таквим тренуцима нарочито је важно сећати се Његовог присуства и тога да нашу људску таму он просвећује изнутра божанском светлошћу.
Човек је биће које је Бог произвео из небића да постане подобије свебића. И заиста, ако не једини, а оно свакако највиши позив човеков јесте да се уподоби своме Творцу, да оствари хришћански „категорички императив“: „Будите и ви савршени као што је савршен Отац ваш небески“.
Постоји ли разлика између вере и поверења? У православном схватању, вера не постоји без поверења. Наша вера у Бога Који је Свемогућ и Који нас воли, носи са собом и поверење да ће Он заиста да буде уз нас. Првородни грех се десио јер су први људи иизгубили то поверење.
„Нова ера Водолије“, која ратује против Једне, Свете, Васељенске и Апостолске Цркве, с нашим Православљем, запљуснула је нашу земљу проповедањем јоге, како би нас завела својим демонским учењем, да су све религије подједнаки путеви, који воде до истог циља.
„Не судите!“ изгледа лака заповест. Лака, јер када бисмо је анализирали са пажњом, могуће је закључити да је лако избећи осуде. Лако је заштити душу нашу и уста од ње. Осуда није у нама зачета од рођења и није део наше душе. То је нешто спољашње, посебно када се не зачиње из мржње и нетрпељивости, него из наше уобичајене навике да увек причамо о неком другом.
Глава врлина је молитва, a њена основа - је пост. Онај ко се не придржава умерености у храни, не може сачувати ни девственост, ни целомудреност, не може обуздавати гнев, препушта се лењости, унинију и туговању, постаје роб сујете, станиште гордости. Зато је и молитва немоћна ако није заснована на посту и пост је неплодан ако на њему није саздана молитва.
Истина, ми сада не можемо да постимо као древни подвижници јер су у наше време, људи слаби и телом и духом. Због наше телесне немоћи, наши подвизи не могу да буду тако строги као у древна времена, а због душевне слабости недостаје нам одлучности за ове подвиге. Ипак, ако је човек крепког здравља, не треба себе да оправдава како не може без мрсне хране.
За православне вернике данас почиње Госпојински пост. Од четири велика годишња поста, овај пост је најкраћи и траје 15 дана, од 1/14. августа до 28/15. августа, али је строжији од Божићног и Апостолског, те православни хришћани због великог поштовања према Пресветој Богородици овај пост посте као и Велики пост.
Чак и хришћани који иду у цркву понекад себи дозволе да лажу на овај или онај начин. Ово је олакшано заблудом да многи лаж сматрају ситним грехом. Међутим, пошто ми, хришћани, називајући се ученицима Христовим, желимо да се сјединимо са Њим, Који је Истина, не можемо бити мирни ако себи допуштамо да изговарамо лажи. Лаж не може бити пут ка Господу, она нам не дозвољава да се сјединимо са Истином, све док у својим срцима, у својим уснама и у свом животу њој дајемо место.
Да ли вам познато звуче речи православне девојке која је у свом интернет-дневнику, између осталог, написала следеће: Раније, када сам била особа који само сврати у цркву, сваки „поход“ у цркву је за мене био радост – радост због молитве пред иконом, од одслушане 15-оминутне службе, због тога што сам успела да целивам светињу. Сада је радост заменило тужно осећање обавезе...
У православном молитвенику постоји једна молитва, у којој, за разлику од свих осталих, нема призива Господу, ни молбе Њему, ни покајаних речи, ни речи захвалности. Ова молитва се зове Символ вере. Саставили су га још у 4. веку свети оци Првог и Другог Васељенског Сабора и од тада је сачуван у Цркви непромењен, изражавајући главне истине Православља. Сви њени делови су формулисани као одговори непријатељима Православља, који непрестано насрћу на вернике и покушавају да код њих унесу забуну и погрешно учење.
Безбожници кажу да су попови измислили религију. Али зар би они могли да измисле било шта што личи на јеванђељску радосну вест? Зар је људском уму могла да падне на памет мисао о томе да ће Бог доћи у телу, да ће бити рођен од Дјеве и да ће у пеленама лежати у јаслама за стоку; да ће умрети мучном и срамном смрћу на Голготском Крсту? По људским представама Бог, Искупитељ света и Спаситељ, требало је да буде моћан, славан и највећи Цар. А Бога, Који је примио обличје слуге и спасио свет Својом Крвљу људски ум никад не би могао да измисли.
Човек као слободно биће сам бира и одлучује. Својим мислима привлачи или одбија невидљива бића. Демони, после Христа, не могу да наносе зла Небу, остала им је само земља и човек. На човека они делују не само директно, већ и индиректно, некад преко умрлог који се показао спремним да послужи као нека врста канала демонског деловања на неког живог човека. Таквих примера сам имао у монашкој пракси.