Морамо да схватимо: једино Бог може да призива и обраћа људе Себи, а све што ми можемо да учинимо је да унеколико помогнемо том процесу. Сви ми заједно треба да постанемо Христове руке, Његово лице, Његов дах. Својим присуством ми можемо или одгурнути људе од вере или им дати слободу. Међутим, свеједно – дело обраћења врши Сам Христос.
Апокалипса се мора испунити. Историја се не може променити, али се зло може зауставити. У свим ситуацијама хришћанин пре свега треба да остане хришћанин и да се потруди да његово срце буде она тачка у којој се небо спаја са земљом. Само хришћанин који је подвижник може да ослаби демонску силу и да разагна метафизичку таму којом је обавијена Земљина кугла.
Стојмо смерно, стојмо са страхом! – позив је архангела Михаила, упућен свим верујућима свих времена. Држимо оно што нам је предато, са страхом, побожношћу и љубављу! Данашње време, духа Антихристовог, време је у коме се презире старина, традиција, поредак и на све начине се улаже труд да се сваки континуитет природног, доброг, а поготову Светог прекине. Породица, родитељство, поштовање старијих, чедност, поштење, правда, патриотизам, љубав, Косово… – најсветије речи нашег народа – бачене су данас у блато и по њима се гази.
Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве позива свештенство, монаштво и верни народ да у недељу 11. септембра у 19.30 часова, пред храмом Светог Саве у Београду узме молитвено учешће у Свенародном молебну за светињу брака и породице, за слогу и мир у нашем народу, који ће у присуству више отачаствених архијереја, служити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Светејши Патријарх ће се по одслуженој молитви обратити верном народу.
Један црквени Отац каже да је молитва као – стрела. Стрела је увек способна да полети, да достигне своју мету, да продре кроз отпор вештаства (материје), али само ако је избачена из доброга лука снажном мишицом. Средиште мете погађа само ако је стрелчев нишан непомичан и прецизан. А оно што често недостаје нашој молитви јесте та снага духа, свест о озбиљности наше ситуације.
Веома се дивим оним људима који у овом тешком времену налазе снаге и храбрости у себи да брину о напуштеним животињама, осакаћеним и болесним створењима Божијим. Бог нас гледа очима ових несрећних четвороножних страдалника. Колико има људског у њиховим очима. А колико суровости има у очима људи који су заборавили своје људско достојанство.
Живимо у таквим гресима да Бог, да би нас уразумио, опет пролива Своју Крв за нас, показући нам да се људи нису променили: како је Он је излио своју крв пре две хиљаде година, и тако је излива до данас. Ово је сведочанство о крвоточивој икони Спаситеља.
Свако од нас зна како размишљамо о особи коју волимо: чим чујемо његово име, задрхти нам срце, чим помислимо на његове потребе или радости, учествујемо и ми у томе. Спаситељ је рекао: „Где је благо ваше, тамо је и срце ваше“. Управо у овом смислу треба да васпитавамо своје срце, и замислимо се над питањем: Шта Бог представља за мене? Шта је за мене Христос? Шта су за мене оне вредности због којих је Христос живео и преузео на Себе страшну смрт?
Патријарх српски Порфирије данас је објавио специјалну изјаву којом је прокоментарисао Европрајд, и истакао да је та тема вештачки наметнута нашем народу, али је истовремено подсетио да Црква Христова поштује слободу сваког људског бића и да је против сваког облика насиља, јавног жигосања и прогона.
Апостол Павле беше узнесен у рај, а затим до трећега неба. По његовим речима, природа раја, небеско савршенство, изобиље благодатног блаженства, толико превазилазе сваку лепоту и красоту земаљску, да је свети Апостол, описујући га, употребио ове изразе: Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе. А нама Бог откри духом својим.“ 1. Кор. 2; 9, 10.
Каже овако Господ, кроз уста пророка: Ако те и мајка твоја заборави, ја те нећу заборавити. Он пореди Своју љубав према нама са мајчином љубављу према детету - а то је највећа љубав на земљи. Када бисмо имали поверење у ту љубав, онда бисмо сваки страх побеђивали.
У свакој својој невољи почни да изговараш речи: слава Богу! Угледаћеш знамење, угледаћеш чудо: те речи прогоне жалост, доносе у срце утеху, чине оно што нису могли да учине ни разум разумних ни мудрост најмудријих на земљи. И избављен, исцељен, верујући живом вером, узносећи славу Богу, осетићеш бескрајно блаженство и насладу раја!
Потребно је научити се смирењу у истинском, најдубљем смислу те речи. Јер, смирење се не састоји у томе да се, како ми то често радимо, “правимо скрушени”, да о себи мислимо и говоримо лоше и да убеђујемо друге. Смирење је стање плодне земље. Учимо се да будемо овакви пред Богом: да све примамо, не супротстављајући се, спремни да примимо и од људи и од Бога ма шта нам они дали.
Истина је, мали смо ми људи, и незнатна су за свет наша дела, али не мери Бог ствари онако како их ми људи меримо. Јер, и за нас незнатне је умро Христос, и нас је он назвао својом малом браћом, и нама је – према нашим моћима – дао савет да Му будемо верни у малом.
У првим стиховима прве главе Библије дата је као у шифрованој форми будућа историја човечије мисли у њеним најважнијим и темељним правцима.
Ко није крштен, он није члан Цркве и нема никаквих права у њој. Црква не поставља никакве посебне услове за крштење. Један једини и незаобилазни је: вера у Бога и прихватање хришћанског живота. Онај ко је читав свој живот провео изван Цркве и њених благодатних дарова, чинио је то за то што у Бога није веровао.
Уместо штита, заштити се Истинитим Часним Крстом, обележивши њиме своје удове и срце. Употребите знак крста да осените себе, не само својом руком, већ и својим мислима означите њиме свако своје занимање у датом тренутку: свој долазак и одлазак, свој одмор и устајање, своју постељу, и било коју службу кроз коју пролазите. Прво све прекрстите у име Оца и Сина и Светога Духа. Ово оружје је веома снажно и нико вам никада не може наудити ако сте њиме заштићени (свети Јефрем Сирин).
Неко ме је питао шта ја мислим о симболу дуге. Неко други може да симбол дуге тумачи на свој начин, исто као што многи и крст тумаче на свој начин. То ме неће спречити да се дуги радујем, нити да је цртам са ђацима на веронауци.
Да ли треба да се плашимо довођења у питање наше вере у Христа? Да ли се Бог окреће од нас када наша вера поклекне? Како да превазиђемо наше неверје и сумње? Када нас душа боли толико да и веру губимо, опет се окренимо Христу да нам да снагу да живимо и верујемо, молећи Га јеванђељским речима: „Верујем, Господе! Помози мом неверју!“
Нама се, не дај Боже, долазећим „Европрајдом“ обећава и нешто много горе од тек „обичне шетње“. Наиме, неко је себи узео за право, мимо свих уистину демократских, али и здраворазумских узуса, право које му нико није дао, право да трује нашу децу и да их полако, али сигурно, удаљава и од нас, и од њих самих какви би требало да буду, и то до непрепознатљивости!