О Митрополитовој праведној кончини јеромонах Јустин Мреновић, који је био уз Митрополитову болничку постељу последњих дана његовог овоземаљског живота, свеедочи: Добар си рат ратовао, трку си завршио, веру си сачувао, уђи у радост Господара свога. Нити је било уздаха, нити је било грча на његовом лицу, нити оног самртног ропца, ништа под милим Богом. Само је одлепршао као птичица ка Господу.
Почнимо са духовним сликањем! Сликар је Христос, а Његова четкица ‐ Дух Свети. Припремимо душу за тај живопис, тако да она, као чисто и ново платно, буде у стању да прими на себе све ‐ и најтананије линије, и најнежније боје и сенке. Када Господ опази душу очишћену покајањем, онда Он почиње мало помало, сходно њеној чистоти, да Духом Светим обнавља на њој црте Свога образа, сенке и боје Свога подобија.
Велика је корист за свакога човека ако Христос за њега постане и његово срце и његов живот. И не само да је то добро за тога човека, него је то добро и за све оне који су у његовој близини, јер, таква сила се шири свуда, попут таласа и делује на све оно на шта на том путу наиђе.
Молитва је тамјан најпријатнији Богу, најсигурнији мост за прелаз преко искушења таласа живота, необорива стена свих који верују, мирно пристаниште, Божанска одећа која облачи душу великом добротом и лепотом. Молитва је мати свих добрих дела, чуварка чистоте тела (невиности), печат девојаштва, сигурна ограда против свих лукавстава вечитог непријатеља нашег - ђавола.
Пут ка Царству Божијем почиње од Свете Тајне Крштења. Колико је светлост далеко од таме, колико је живот удаљен од смрти, тако је крштен човек супротстављен некрштеном. Свако крштење је посебно већ самим тим што је оно духовно рођење. Ово је истинита и заиста необична прича о крштењу једне особе.
За све постоји почетак, па тако и за грех. Довољно је учинити први корак, а затим, све креће као на тобогану – све брже и брже. Понекад потпуно свесно грешимо „мало“, „умерено“, „пријатно“, а онда се срозавамо у оно што је безгранично страшно. Али, Господ нас је створио као слободне и зато имамо права да радимо шта год пожелимо, укључујући и да грешимо. И ево шта је чудно! – управо ово право најчешће користимо.
У Светом Писму и у литургијским текстовима хришћанин се назива рабом (слугом) Божјим. Слуга припада свом господару, зависи само од њега и не може истовремено да припада двојици господара. Да ли смо, међутим, увек искрени када себе називамо слугама Божијим?
Две заповести које Христос предаје човеку, вертикала и хоризонтала постојања свакога од нас, јесу – љубав према Богу и ближњем. У тој заповести је и Суд свакоме човеку јер меру те љубави имамо опипљиву само у мери у којој опраштамо. Управо је то мера Божијег опраштања нама.
“Господ долази! Цела васиона дрхти пред Њим. Ближи се крај овог материјалног света. Људи мисле да су то приче за малу децу и да ће овај свет трајати вечно. Не, ускоро ће овоме доћи крај! И ви ћете бити сведоци тога!“ О животу и кончини старца Гаврила, његовим поукама и чудима, говори Зураб Георгијевич Варази, лекар-хирург, председник Одељења за социјална питања Грузијске патријаршије, који је био и лични лекар старца Гаврила.
Многи православни верници имају став да је Богу угодан само покајни плач због грехова које су учинили, док су смех и забава зло. Они сматрају да су „људи који се смеју неозбиљни, не кају се за своје грехе, да ће ако се сада смеју, онда плакати касније“. Да ли је то заиста тако?
Веома су сложени односи међу људима и крећу се у најширем пречнику од љубави и спремности да се живот да за ближњег, па до убилачке мржње. А свему томе је корен у помислима које покрећемо према другима, али и у њиховом односу према нама. Хришћански одговор је да треба увек и на сваком месту да видимо Бога.
„Шта је теби до мене, Исусе сине Бога вишњега? Заклињем те Богом, не мучи ме“ (Мк. 5: 7) – клицао је Господу Гадаринац кога је обузела нечиста сила. Тај јецај данас добија све више на снази. Хришћанство је за свет, кога дух антихриста све више прожима, постало трн у оку. Ипак, реч Божија и даље греје и пече, смирује али и разгневљује. Свет остаје подељен и нека нам Бог да милости да будемо на правој страни.
Постоји у нашој навици веома негативна појава која нагрђује хришћански лик у нама и доводи у озбиљну сумњу то да смо хришћани. Како је могуће да појединци виде Бога само онда кад се другима догоди нешто лоше, посебно ако тог другог доживљавају у негативном контексту?
У руском селу Лавља, Архангелска област, у храму Успења Пресвете Богородице, икона Христа Спаситеља почела је да тече миро. Прошлог месеца у истој епархији, у храму Свете Тројице у Оњегу, такође мироточила икона Светог великомученика Георгија Победоносца, док је у марту ове године промироточила и икона Светог Сергија Радоњешког.
Христос никога не пита о његовој националности, погледима и образовању, не тражи да се чита Символ вере. Он не говори: "Наследићете Царство зато што сте веровали у Бога, подржавали црквене каноне, читали установљене молитве и постили по правилу..." А ко је онда наследник?
Одагнај тугу! Бог је са тобом, у свој лепоти коју је за тебе створио. Цела Творевина је знак присуства Божијег међу нама. Сунце које даје наду у светлост дана је Христос. Месец који даје наду у тами ноћи јесте Мајка Божија. И све звезде су само путеви Анђела и Светих, моћне и бројне војске која се моли за тебе.
Ако мислите да ваше молитве нису услишене, кажите: Господе, научи нас да се молимо - и добићете одговор који су небројени људи добили пре вас. Тада ће ваша душа у молитви почети да гори тихим и чистим пламеном. Да гори, али да не сагорева. Да кипи, али да не искипи. Да се излива, али да се никада не испразни.
Сваки краљ или генерал може позвати своје верне слуге или војнике да умру за њега, али то није случај са Христом: Христос је био први на крсту. Он не шаље само ученике у смрт, Он Сам иде у смрт ради победе над смрћу. Истовремено, унапред и нас упозорава: "И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан". Он Сам иде напред, он ради нас преузима ударац на Себе, али ко хоће да Га заиста сретне, не може само проћи поред Голготе.
Вера, као дар Божији свакоме човеку, живи дубоко запретана у његовом бићу. И ту чека да је обасја сунце и да се појави у наш живот, да постане делатна. А када већ изађе на површину живота и успостави везу са Богом Живим, онда је на нама да од ње никада не одустанемо. И то ни по коју цену.
Веровање у астрологију је пошаст људског друштва. Немилосрдна предодређеност убија сваку наду у будућност и вољу за животом. Астрологија искључује сваку веру у Промисао Божији. Човек пада под власт демона; стога астролошке прогнозе, по допуштењу Божијем, заиста почињу да се остварују у његовом животу. Верујући у хороскопе и избегавајући „неповољне дане“, човек допушта демонима да га, везаних очију, доведу до ивице понора – вечне смрти.