Искреност и честитост значе јако много. Свето Писмо нас учи да смо у рату са силама које нису од крви и меса, већ са мрачним силама овога света. Немогуће је борити се против мрачних и нечистих сила уколико не живимо у искрености и честитости.
Често духовност мешају с моралом. Међутим, то су прилично различити појмови, мада се у нечему и пресецају. Истинска духовност сједињује човека с Богом, принуђује нас да добровољно следујемо Његовим највишим принципима. Морал је нешто више спољашње, него унутрашње и дозвољава глуму, играње улоге, претварање и фалсификат. Често је моралан човек само на изглед свет, а заправо је гори од ђавола.
Они који приступају најдубљој тајни наше вере и највећем дару Божијег милосрђа, светој Тајни Причешћа, морају да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију, и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста и то само недељу дана пред Причешће. А који то не чине, нека се не причешћују. Јер на себе навлаче суд, осуду, казну и муке.
Ако Господ дозволи на човека патњу или крст, то је да би схватио сопствену слабост, да би га научио да се никада не узда у себе или да излечи његову душу... Благословен, стоструко блажен, онај коме Господ даје да носи унутрашње крстове јер су истинско исцељење душе, посебна благодат Божија, и показују бригу Његову за наше спасење.
Од праскозорја хришћанства, питање сложеног односа између Божје милости и слободе људске воље заокупља умове и срца верника. Кроз векове су се теолози, монаси и обични људи борили да разумеју како се ови концепти испреплићу и допуњују. Да ли Бог, у свом бескрајном милосрђу, Спаситељску милост спушта у наша срца, ослобађајући нас од терета греха? Или је можда на нама, слободним бићима, да се активно трудимо и допринесемо сопственом спасењу?
Прича о жени која је изгубила слух и тек после дуго времена и бројних молитви, док је била у храму на Васкршњој Литургији, слух јој се вратио, и то баш у тренутку када је хор запевао: „Христос вакрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и мртвима у гробовима живот дарова!“
Велика је моћ сваке искрене молитве. Њом се чуда дешавају и болести исцељују. Али постоји изузетно силна и кратка молитва: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.“ Кнез таме, који наизглед има моћ над целим светом, немоћан је пред онима који призивају име Васкрслог Спаситеља света – Исуса Христа.
Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота – Светом Јефрему Сирину. Ово је молитва против духова лењости, чамотиње, пожуде и празнословља, то јест “четири јахача апокалипсе” који галопирају ка души православног хришћанина, погубљујући је за вечни живот.
Хришћански пост је дело духовног оптимизма. То значи: бити задовољан малим, а свако добро које долази од овога света је увек - мало. Међутим, ми, Христијани, већ смо се на Крштењу одрекли овога света и свих трулежних добара његових. Ми смо гладни једино љубави Божије и ми знамо, од Христа Бога, да је само Бог богат и да је богат само онај човек који има Бога у себи, после причешћа.
Господ може једним дахом уста Својих, све наше непријатеље и проблеме, развејати. Није довољно само рећи, jа сам православни хришћанин и то да буде довољно, или мислити, ја сам добар човек, а мислити и радити све наопако. Господ може и од камења да начини православне хришћане.
Kада смо то изгубили милост, а када саосећајност из које се милост рађа? Где је то братољубље о коме слушамо проповеди? Зашто не спроводимо веру у дело уместо што је чинимо мртвим словом на папиру? Брукамо Господа пред лицем незнабожаца!
Да ли ћемо дозволити да постанемо део света у којем влада тиранија мањине угњетавањем целог народа, свет у коме борба за људскост постаје безнадежна, а очај и страх јасна слика мрачне стварности, где породица нестаје, а родитељи се своде на бројеве? Да ли ћемо бити део света у коме се гуши сваки трачак слободе, а говор језиком свог народа строго кажњава? Ова мрачна визија будућности, где су наша вера и идеали згажени, не сме бити наша стварност - поручује се на скупу одржаног у организацији Информативне службе СПЦ и Матице српске.
Данас, у доба свеопште девалвације свега и свачега и речи су постале јефтинe, скоро безначајне. Ради тога се и прибегава заклињању, једној врсти потврде и уверавања да је дата реч истинита и да ће бити тако како је обећано. Иако инструмент потврде и осигурања, заклетва ипак открива палост и раслабљеност наше воље, нашу неутемељеност и лабилност. Као неку врсту нужног зла, прихвата је и Црква, иако у изузетним околностима.
Љубав јесте Истина и истина долази од Љубави и онај који је од Љубави зна Истину и иде ка Истини и разликује истину од лажи, пастира од вука и бежи од вука, као што каже началник саме нам истине – Христос, и препознаје глас свога Пастира. Сведочећи својим животом Христа, сваки хришћанин, заправо, сведочи Истину бивајући једно са Њом.
Постоји само један научник у историји који је био назван био назван „шампион и икона атеизма“. Реч је о др Ентонију Флуу, који је био идол свим светским атеистима, а његове дебате са религиозним научницима биле су омиљени програм атеистима широм света. А онда се за све њих десило нешто неочекивано, шокантно… Пред бројним камерама др Флу је изјавио: „постао сам верник!“
Док сам седео у кафићу са мојим пријатељем, протојерејом Василијем Родосом, пијући шољу кафе уз покоји залогај, приметили смо како је иза мене стао бескућник. Човек се загледао у нашу храну, тако да га је отац Василије питао да ли је гладан. Одговорио је са ентузијастичним ,,да“, и када га је отац питао шта би волео да једе, он је рекао ,,јаја и кобасице“.
Ко ће одредити нашу судбину на Страшном суду? Да ли ће то бити Бог или ми сами? Испоставља се да ће човек сам себи одредити своје место у вечности, повезујући свој земаљски живот и духовно стање са Богом. Ако је човек целог живота ишао ка Богу, чак и ако је посрнуо и пао, онда ће бити срећан да нађе Оног Кога је тражио. Али, ако није волео ни Бога ни ближње, ако је још на земљи створио свој лични пакао, онда ће и близина ђаволу у вечности постати природни наставак његовог постојања.
Свако од нас сања о Рају. У сновима, његови златни ходници и предивна природа маме нас обећањем вечног мира, среће и љубави. Али да ли би смо заиста бити срећни у вечности без љубави према Богу и ближњима, чак и према онима који су нас повредили? Архимандрит Андреј (Конанос) објашњава шта је истински рај, зашто је љубав кључна за спасење и како је можемо пронаћи и створити рај већ овде на земљи.
Још је древни Цицерон говорио, да колико год милиона пута бацили коцке са словима, редови стихова од њих никако се неће добити. А васељена, која нас окружује, далеко је сложенија и пуна далеко дубљег смисла, него најлепше осликано уметничко дело. У овој причи старац Амвросије једноставно објашњава да је сав свет који нас окружује велика књига откровења Божијег, сведочанство о свемоћи и премудрости њеногТворца.
У време када су цареви владали, а хришћанство се ширило, један монах је имао визију манастира у ком молитва никада не престаје. Та визија је постала стварност у манастиру „бесаних“, а у неким манастирима ова пракса одржала се и до данас.