Јеванђелски текстови на много мeста сведоче о људима за које бисмо данашњим речником рекли да су душевно болесни или, напросто, луди. Али, истовремено, ту су и свeдoчанства о исцељењу тих људи које је чинио Христос. У то време такви људи су назвали ђавоимани. Та казивања нас стављају пред питање: да ли и у наше време има ђавоиманих?
Свака рана, свака кап крви, свака црта измученог Лица гласно сведочи да је добровољна жртва принета из љубави, из милосрђа, и сваки наш грех је опран невином крвљу Божијом. Ако, дакле, желите да схватите и осетите срцем шта је милост, погледајте на страдања и муке Спаситеља свога. Веће љубави од ове, веће милости, не само да никада нећете видети, већ нећете ни осетити...
Међу празницима у част Светих славних и свехвалних старозаветних пророкâ посебно и значајно место заузима празник Светог славног пророка Илије, који је у нашем народу особито поштован. Свети славни пророк Илија васцелим својим животом послужио је тајни спасења. О томе сведочи и Јеванђеље из којег се види како је због великих и знаменитих чуда која је Свети пророк Илија чинио, народ сматрао Христа за Илију.
Људи често мешају појам вере и сујеверја или просто наивног поверења. Заправо, вера нема ништа заједничко са сујеверјем и има веома мало заједничког с наивношћу. Вера увек почиње од конкретног религиозног искуства. С човеком се дешава нешто што у њега усељава непоколебљиву увереност у то да невидљиви свет постоји и да је Бог жив и делатан.
„Мислим да Америка не заслужује ни један једини благослов од Бога; ниједан. Треба да се покајемо. И не само да треба да се окренемо од греха, већ такође треба да охрабримо америчку цркву да се и у њој очисте од своје порнографске зависности” - рекао је евангелиста Ник Вујичић за "Christian Post" током годишње Националне конвенције религијских емитера.
Многи православни верници хрлe у село удаљено око 40 километара северно од Атине, да виде цркву која је силом молитве спасена од бесних пожара.
Често кривимо Бога за све што се дешава у нашем животу што је болно, за све што је у њему горко, за све што у њему недостаје. И сваки од апостола претрпео је муке на свом путу на који их је Бог позвао. Ипак, да ли је могуће упоредити наше невоље са трагедијама које су се догађале апостолима? Или првим генерацијама хришћана? И онима који су у наше време постали светитељи? Али они ни тренутка нису оклевали да, упркос невољама, певају и објављују своју захвалност Богу.
Свака креативност која је Богочежњива, истиночежњива, Христочежњива, човекољубива, емпатољубива је итекако благословена, што и видимо у историји човечанства где је свака таква уметност и преживела, док су уметности које су биле богоборне, човекорушилачке, у оном онтолошком смислу, пропале или доживеле дебакл заједно са носиоцима тих уметности.
Колико год да нам је тешко, не смемо се предавати безглавом многобрижју. Наша је обавеза да сав наш живот и све наше бриге мисли и осећања предамо нашем Творцу, који има власт и силу да брине о томе. Господ нам је, поред своје Мајке и свих Светих, дао и његове „Елове", божанска светлосна бића, Анђеле, да бдију над нама, и који су неприметно увек око нас.
Бог нас је створио, не само да би смо живели хришћански, већ да никада не можемо да оспоримо чињеницу Ко је наш Творац. И наука потврђује: Крст је у свима нама, хтели ми то или не!
Ако постанемо свесни да је свет око нас, као никада раније у историји Хришћанства, постао наш свестан непријатељ - могуће је за нас да живимо православно. Многи верници сматрају да треба ићи у корак са временом; прилагодити се савременој музици, моди, укусима и целокупном ритму бучног, неотесаног модерног живота. Само особа која има истинско православно схватање света, може да води трезвени и благочестиви живот.
Свакоме човеку је дато да бира пут којим ће у животу ходити. А тих путева није много. Само два. Један је широк и без препрека и њиме се путује брзо; други је тесан и прoблематичан, на моменте трновит и стрм, у сваком случају тежак и болан. Не може се истовремено и једним и дугим. Избор се мора направити.
Хтели ми то или не, дани земаљског живота прохујаће врло брзо. Када будемо умирали, једино за чиме ћемо зажалити је што смо мало волели, што у милости нисмо били дарежљиви како нам је савест налагала. Стога, драги моји, ми једноставно немамо времена и не треба да размишљамо о великим делима, већ о најмањим и на први поглед безначајним. Један једини осмех, добар, љубазан поглед, мала реч охрабрења и утехе - већ је дело пред Господом!
Апостол Павле у својој првој посланици Солуњанима каже: „Радујте се свагда. Молите се без престанка. На свему захваљујте, јер је ово о вама воља Божија у Христу Исусу“). То је оно што Господ жели од нас – да живимо радосно, уз молитву и захвалност свима. И из једног долази друго. Све је међусобно повезано: радост, молитва, благодарење.
Приликом природних катастрофа, олуја, земљотреса, поплава, вулканских ерупција, разних епидемија, страдају подједнако праведни и грешни. Kако и може ли се то објаснити?
Тек када постанемо ревносни у испуњавању Христових заповести, посегнемо с љубављу према Господу свим својим срцем, душом и умом, у свако доба и сваког часа, са дубоком свешћу о нашој слабости - тада ће нам свако молитвено правило, чак и најједноставније и најкраће, Божјом милошћу, несумњиво донети духовну корист.
Човек се састоји из два дела – душе и тела. Ми хранимо своје тело, али душа остаје гладна. Главна храна за душу је Јеванђеље. Не заборављамо да увече напунимо мобилне телефоне, али смо склони да заборавимо нашу душу. Када читамо Јеванђеље, добијамо благодат. Једно поглавље ујутру нас пуни милошћу за цео дан, чинећи га потпуно другачијим.
Када дођу невоље и погоде те као бесне олује, падни на колена и отвори своје срце свом Оцу. Молитва је извор снаге за тешке борбе које водимо сваки дан. После ње видећеш колико ћеш се променити! Видећеш плаво небо и море ће се смирити. Зато ти је веома потребна благодат Божија, коју можеш заслужити само на један начин - молитвом.
Када сам чуо ову причу, дотакла ме до дна. Дванаест година уложеног труда, времена, новца и не одустајања упркос томе што ваш рад никоме није потребан осим вама самима, али га и даље обављате. А онда једног дана спасите 81 живот... Фраза „Чини шта мораш“ у Православљу поприма посебно значење и дубину. Ова прича говори о невероватној унутрашњој снази и личном духовном достигнућу једног човека.
Скоро да нема човека који није чуо за ону стару добру изреку да је у добру лако добар бити, а да се на муци познају јунаци. Управо свака тешка ситуација или сусрет са, како ми то кажемо, тешким, незгодним људима. и није ништа друго до порука Божија да нам је то прилика да покажемо колико заиста вредимо.