Све своје биће, тело и душу и све њене силе, као и дарове од Бога нам дате, можемо усмерити или ка греху или ка врлини. Можемо или робовати страстима усмеривши све своје силе ка њиховом задовољењу, али и ка творењу добра; ка поштовању и вршењу заповести Божијих усмеравајући своје силе ка Богу и ближњем.
Поуке светих Божијих људи, слободно можемо речи, представљају упутства за употребу живота, али оног живота који ће дати свој род у Царству вечних вредности. Но, те поуке нису само и једино догматски прецизне и теолошки исправне. Оне су плод богатог искуства живљења у Христу, пуне врцавости, свежине и радости којој није могуће одолети.
Хомосексуалност свакако спада у једну од кључних тема данашњице. У току је хомосекусализација цивилизације па самим тим и хомофобија насупрот њој. С једне стране хомосексуална култура се натура, с друге стране у овој настраности живе конкретни људи. О њима и њиховој борби мало ко размишља. А она није безначајна. То потврђују и искуства свештеника који им у тој борби помажу.
Наш ближњи је мера, али и степеник наше љубави и вере. Будимо искрени према себи самима и признајмо докле се простире наша љубав. Но, то сами морамо да решимо, јер нам је Господ дао слободу и право да бирамо. У данашњем свету људи су омрзли људе а расправљају о хуманости и демократији. Нема ту истине, та мудрост је таштина и опредељење за пропаст. Јер, без љубави према ближњем не можемо учинити ништа.
Никада до сада, правно гледајући, брак није било лакше и брже развести. Створена је чак и матрица која се односи на разлог развода. Једноставно: неслагање нарави и – готово! Људи, међутим, и не слуте какве последице носи собом развод са „неподношљивом лакоћом“, како на духовном и личном, тако и на социјалном плану.
Стражите над умовима својим јер никада не знате када ће господар доћи! Ова порука, али и упозорење Господа нашег Исуса Христа, даје нам на знање да наша савест никада не сме да задрема. Јер, сваки изненадни догађај може нам бити или на погибао душе или прилика за њено спасење.
Литургија је највеће богатство и благо које ми имамо. Непомјанику највише смета Света Литургија. Када би свет само знао шта је Литургија, не би било довољно храмова....! Литургија је божанствена поезија, Литургија је сам Син и Логос Божији који себе вечно приноси свом Оцу за спасење и обожење Његове творевине. Да ли знамо зашто непомјанику толико смета Литургија?"
Историју људског рода многи су склони да виде као једну ретроспективу ратова и сукоба међу људима од постанка човека до данашњег дана. А све је почело првим убиством: Кајин одузима живот свом рођеном брату. Од тог тренутка свако убиство је – братоубиство.
Мисионарска писма светог владике Николаја су засигурно његове посланице упућене србским душама свих времена, јер су у њима светитељски богонадахнуто разрешена многа народна питања и недоумице, бриге и невоље, љутње и туге... У овом писму владика Николај се обраћа војнику кога је Бог спасао сигурне смрти и Својом милошћу отворио му духовне очи...
Депресија је, кажу, болест модерног човека стешњеног између великих жеља и вештачки створених потреба и немогућности њиховог задовољавања. Депресија је стање безутешности. Она је, уствари, проблем утехе душе. Решење је да се људи врате Утешитељу, и да их Он утеши утехом каквом само Он, уме да теши, и тада неће бити депресије. Уосталом, не називамо ли Духа Светога Утешитељем?
Драгана Васић из Сијековца код Брода преживела је пад са литице код манастира Острог без повреда. Падајући у провалију од стотинак метара, притом ударајући у стене, није задобила ни један прелом, нити озбиљнију повреду.
Икона Богородице „Умекшање злих срца“ која чини чуда и која годинама не престаје да мироточи, представља једно је од великих светих богатстава Руске Православне Цркве данас. О томе каква се чуда дешавају молитвама пред иконом, говори московљанка Маргарита Воробјева, која је посветила живот служењу Пресветој Богородици.
Када човек дође до тачке када су сви хоризонтални путеви затворени за њега, тада се пред њим отвара пут који води на горе. Ако је притиснута са свих страна, вода расте; тако исто и душа: када је притиснута, заробљена, утамничена болом, уздиже се ка небу.
Коме Пресвета Богородица милостиво подари Свој благослов, ако је грешан, оправдаће се; ако је немоћан, оснажиће се: ако је губав, очистиће се: ако је пао, устаће а ко је жалостан, обрадоваће се. Благо свакоме ко прими благослов од Свете Богомајке.
За све постоји решење. А које? Не знам које, јер је оно за свакога другачије. Оно није онакво, како га ти себи представљаш, него онакво како га Бог теби шаље. Приметио сам да се појављује некакво решење онда када човек доспе до самог краја пропасти или кад дотакне дно. Немогуће је да те Бог остави без помоћи, чак и у последњем тренутку.
Послушање које се описује у монашкој пракси се, наравно, изражава поступцима, али циљ послушања јесте да научимо да другог човека ослушкујемо тако да будемо у стању да превазиђемо, прерастемо саме себе и да се присајединимо његовом искуству, да научимо да се одрекнемо себе, како бисмо могли да прихватимо искуство другога и да, посредством тога, научимо да слушамо Бога.
Радујте се и веселите јер је велика плата ваша на Небесима! Ово су речи којима Христос исписује сву суштину наше вере у Њега и то под најнеповољнијим условима живота – у страдању. Без радости побожност и молитва су без благодати, јер је њихова моћ у радости. Радост у Господу спасава., она је темељ слободе на који смо позвани да станемо.
Разним људима је потребна различита количина хране за одржавање физичке снаге – то зависи од узраста, телесне конституције, здравственог стања, од тежине рада који човек обавља. У самој храни нема никаквог греха, јер је то дар Божји. Грех се састоји у односу према њој као према жељеном циљу, клањању пред њом, и сладострасном доживљавању осећаја укуса, разговора на ову тему, у тежњи да се што више новца потроши на нове и раскошне ђаконије.
Смрт је тренутак последњег најозбиљнијег испитивања: с чим човек који умире одлази у други свет: са страхом или с радошћу, с роптањем или са захвалношћу, с молитвом или проклињући? Смирење пред вољом Божијом, благодарење за све – и за болест, и за смрт која се ближи – заједно с покајањем, могу да спасу и онога ко није живео најисправније. А роптање против Бога и проклињање сопствене судбине сами по себи могу да погубе душу...
Основа грађанске и друштвене слободе налази се у вери хришћанској, у високом предодређењу човека да постане син Божији и бесмртна твар преображена у Богу. Вера хришћанска, која осветљава разлику између привременог и вечног, уједно представља и корен храбрости која је хришћане држала усправно и пред суровостима и смртним опасностима.