Сва суштина духовног живота се своди на то да не пропустимо садашњи тренутак дат нам за спасење. Какав си у својим мислима, жељама, намерама у садашњем тренутку, такав си заправо. Сада, у овом тренутку, бити веран Богу, чувати чистоту душе, искорењивати зло из себе и са љубављу се односити према ближњима - ето шта је хришћански живот.
Оно што се данас дешава у Украјини није само геополитички и економски рат Америке и Запада против Русије, већ духовни рат против Православља. Његов смисао је да уништи човека као духовну и моралну појаву, афирмишући свуда „слободу“ од заповести Божијих и безумља Содоме и Гоморе под заштитом државних закона, стварајући раскол у Православљу и претварајући га само у спољашњу форму. Због тога се и са Свете Горе Атонске све чешће чују гласови да Русија, чак и ако то још не схвата, спроводи специјалну војну операцију како би успорила долазак антихриста и да би се што више људи покајало и спасло.
Сви наши грехови су повезани у једну нераскидиву мрежу разних духовних стања, како очигледних, тако и скривених, на први поглед безначајних, а заправо изузетно опасних за душу. Они оптерећују савест, тако да човек временом почиње да осећа неки необичан страх, чини му се да ће му се сваког часа десити нешто лоше, постаје раздражљив, осећа необјашњив немир. Једини истински лек за такво стање јесте покајање и света Тајна исповести.
Необичан модел за угледање православном мушкарцу је свети праведни Јов из Старог Завета. Заиста, ево човека који је „по Божијем срцу“. Његов живот показује извесне главне особине по којима православни мушкарац може и треба да оцењује себе данас.
Када одлучујемо да идемо за Христом сваки дан нашег живота постаје испуњен страдањем, сузама, боловима. Понекад у нама искрсне питање: Господе, зашто си нас створио таквима да морамо да пролазимо кроз толика страдања? И тада не успевамо да схватимо да је тај негативан пут – пут спасења. Живот на земљи је за сваког човека страдање без краја. Зашто ми све подносимо? Зато што је Творац дошао к нама. И ми Га сада лично познајемо.
Од искони су се људи занимали за садржаје својих снова, трудили се да их протумаче и сазнају њихово скривено значење. Ипак, силазак у снове је пут у туђу земљу за коју ми немамо ни путоказе, ни водиче, ни јасно одређене дестинације.
Саопштење Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве за јавност (16. маја 2022)
Старац Исихије је био стари подвижник у једном нашем манастиру, нећемо рећи којем, кога сам ја случајно срео током студирања на Православном Богословском Факултету, обилазећи манастире. Често сам одлазио код њега и остале су ми у сећању неке његове приче, поуке, разговори са њим, а највише једна интересантна прича о смрти.
Учење Господа Исуса Христа је истинита светлост живота, залог савршеног живота, радостан и слободан. Спаситељ је дошао да пробуди духовне силе човека, да човек не би закопавао таланте у земљу, да не би био плашљиви и уплашени роб, већ да би са слободом сина радио на њиви и у винограду Оца свога небеског.
Зашто се чуда не дешавају свима? Колико болесника и њихових сродника са вером моли Бога и свете за исцељење! Али често не видимо да им се догодило чудо! Зашто? Не постоји дефинитиван одговор на ово питање. Божија воља је нама непозната. „Ко је познао ум Господњи?“ (1. Кор. 2, 16) – пита се свети апостол Павле.
Велики део човечанства није слободан у својој вољи и робује сатани кроз грех. Како пише митрополит Венијамин: „Ми грешници не можемо да будемо слободни, јер наше страсти владају нама. Гордељивац је роб самога себе, иако уображава да је слободан... Неверовање је ропство. Но људи мисле сасвим супротно“.
Човек и не схвата да је духовно биће. Сав погружен у тело и телесан, он не поима да је душа његова слична анђелима, и да има огромну, Богом јој даровану, енергију. Од стања човекових мисли не зависи само његов однос са другим људима, него и са Творцем, његовом старијом браћом, анђелима, и са читавим космосом. Кад се људске помисли толико озвере и оземље, биће крај света.
„Хоћу сад и хоћу све“, чувени припев из једне од песама „Партибрејкерса“, није само симбол похлепе данашњег човека већ и израз нестрпљивости када је у питању и наша жеља да се отарасимо зла. Међутим, у једном трену нити се можемо докопати добра нити се решити зла.
Синод Цариградске патријаршије признао је јуче Цркву Северне Македоније под руководством архиепископа охридско-македонског Стефана (Вељановског) као посебну цркву 9. маја, на састанку којим је председавао цариградски патријарх Вартоломеј.
Како спојити оно што су Свети Оци и подвижници називали истинским смирењем са нашим неуспелим покушајима да стекнемо смирење. Где грешимо? Да ли постоји нека мера смирења за нас, јер, како рече један духовник: смирење није дозвољавање да други људи газе преко тебе.
Од почетка човечанства, на земљи је живело више од 110 милијарди људи, тврде научни прорачуни. Од тих 110 милијарди, само је шачица њих направила трајни утицај на друге, променивши свет у ком су живели. Од те шачице људи само се једна особа драстично издваја - његово име је Исус Христос.
Савремени човек треба да се присети најпростијег: свет има Творца, и овај свет је чудесан само зато што је Творац његов чудесан. Руку уметника препознајемо по непроцењивим платнима. Али зашто не препознајемо по непроцењивим платнима света Божијег, по свему ономе што је створио, Уметника? Постоји Уметник, пољубите Његову руку. Спознајте Бога у Његовој творевини не сумњајте да Он постоји и да свет има Творца, име му је Господ.
Наша вера православна, говоре свети Оци кроз своје искуство, не садржи се само и једино у поштовања и прихватања догмата, нити је она поштовање утврђеног кодекса правила и прописа. Далеко од тога. Вера је израз и одраз слободног пристајања на Христа и другог човека, без страха и без подразумеваног користољубља.
Премда је сав наш живот на земљи непрекидна борба и премда је морамо водити до самога краја, главна и одлучна битка очекује нас тек у часу смрти. Ко у том моменту подлегне, тај више не устаје. Ако се зли дух усуђивао да приступи безгрешном Господу последњих Његових дана на земљи - што је Господ Сам посведочио говорећи: Иде кнез овога свијета и у мени нема ништа (Јов. 14,38), шта га може задржати од напада на нас грешне на крају нашег живота.
Раслабљеност и размаженост данашњег човека последица је духа самољубља, саможивости и самозадовољства којем смо се предали и у којем нема места ни за какво трпљење. Парола данашњег човека и јесте изражена у ставу: нећу да трпим! А човек и не слути да га управо трпљење приближава Богу и смислу његовог постојања у овоме свету.