Наша деца
Несрећни родитељи долазе у храм и моле нас, свештенике, моле Цркву, моле Христа да исцели њихову ђавоиману децу-месечаре. Међутим, Свети оци кажу да хришћанин који поседује веру, макар и најмању, има способност да истера читаву идолску планину демона. Пост удружен с молитвом – у томе је наша снага...
Зашто су спаљене мошти Светог Саве
Синан-паша је спалио тело Светог Саве, али је увећао његову славу и утицај. Апсолутно незнање је тријумфовало у разарању кавеза из кога је голуб већ давно, давно излетео. Живи дух светитеља посматрао је победнички из невидљивог света доле на ватру. Јер, Савина жеља за живота беше да буде мученик из љубави према Христу. Сада му се та жеља и испунила. Тако, са осмехом победника, свети Сава благосиља свој српски народ.
Живети у фејсбук свету
Многи на фејсбуку не користе своје фотографије. Када користимо овакве друштвене мреже, ми не представљамо себе већ своју маску. Та сигурност коју осећамо иза маске, даје нам храброст да будемо груби. Пошто наша култура све више зависи од друштвених мрежа, почињемо да дајемо нове дефиниције “нормалној комуникацији”. Навикавамо се на маску коју носимо и новостворену вештину која нас дегенерише.
Анатомија љубави
Шта је то љубав? Може ли јој се дати неко одређење? „Љубав има много имена и много дела, и изобиље признака, и превелико мноштво својстава - каже преп. Симеон Нови Богослов - али суштина јој је једна и за све потпуно недокучива, и за анђеле, и за људе, и за свако друго створење. Она је необјашњива речју, недоступна је по слави, неистражива по намерама, вечна је, невидљива, умом се замишља, али се не докучује.“ Суштина јој је очигледно недокучива! Но покушајмо да издвојимо бар њену основну особину...
Искреност
Ако човек приказује себе другачијим но што јесте, он лаже својим животом и пред Богом и пред људима, при овоме искључујем светитеље Божије који су скривали своје врлине и стања духовна и дарове и подвиге. Мислим на нас обичне смртнике… Предуслов за истински духовни живот је искреност. И према Богу и према људима.
Дајмо деци Христа
Дајмо деци Христа, несебичну Љубав, грлимо их и љубимо, сваки дан, искрено и непатворено и неуморно и водимо их к Њему, а онда ће и она грлити и љубити друге и имаћемо здравије друштво.
О духовним даровима
Како много несрећа и туга сустиже сваког ко није спознао свој дар од Бога и самовољно иде путем који му се свиђа! А за оне који су правилно схватили и чувају дар благодати, врло је важно да чине дело угодно Богу с великом марљивошћу и усрдношћу.
Заробљеници виртуелног света
У последње време многу децу, али и одрасле људе, су интернет, виртуелна стварност и дигитални уређаји заокупили до те мере да су заменили стварни са дитигалним светом, не једу, разбољевају се, имају огромне психичке проблеме. Зависност од таквих уређаја код њих је постала јача и од сексуалне жеље. Та силина отвара врата душе свакаквим мрачним силама и они постају заробљеници у свету у којем, заправо, не живе.
Зашто страдају невина деца?
Зашто то допушташ, Господе? Зашто злодела отимају од нас оно што нам је најдраже - нашу децу, сламајући нам срце и чинећи наше животе пустим, без трунке радости? Смрт невиних у свету открива сав ужас грехопада, неправде и проклетства зла. Али, и усред тог ада, Господ на не оставља.
Човек са лицем Божијим
Истакнути јерарх Руске Цркве, митрополит Венијамин (Федченков), у својој књизи „Божији људи“, сведочи о личним сусретима које је доживео са Светима свог времена. Међу њима је и незаборавна успомена на први сусрет са оцем Анатолијем, Старцем о којем је до тада само слушао, али када га је видео, осведочио се да је свети човек исто тако чудо Божије као и икона, само што је чудо опипљивије.
Тајни транспорт моштију владике Николаја
Проглашењем владике Николаја Велимировића за светитеља Српске православне цркве 23. маја 2003. године коначно је стављена тачка на неправду коју је једном од најумнијих Срба 20. века нанела сопствена држава. Његова дела, којима се деценијама дивио западни свет, постала су доступна и код нас. Мало је, међутим, познато да су мошти Николаја Велимировића морале бити тајно пренете из Америке у Србију, као и његова дела која су штампана у иностранству.
Митрополит Амфилохије о чуду владике Николаја
Глас Цркве, издавачка кућа и истоимeни часопис епархије шабачко-ваљевске (сада шабачке), прва се још 1987. године одлучила да светог Владику Никлаја узме за своју крсну славу. Говорећи о светитељском чудотворству Светог Владике Николаја, владика Амфилохије је са дирљивом искреношћу посведочио о једном чудесном догађају на гробу Светог Владике Николаја у Америци, из свог властитог искуства.
Свети Гаврило Грузијски и првомајска православна бакља
Првог маја 1965. године, велики син грузијског народа и неустрашиви исповедник вере Православне – Свети Гаврило Грузијски, спалио је Лењинов портрет од дванаест метара, који је висио на згради Врховног Совјета у Тбилисију, услед чега је ухапшен и мучен.
„Два пута сахрањен“: Ког су се свеца бољшевици највише плашили?
Православни верници су 30. априла обележили дан када су пронађене мошти преподобног руског светитеља Александра Свирског. Занимљиво је да су његово тело чак два пута проналазили. Притом, други пут уз много труда јер су власти сакриле светињу. Шта их је то толико плашило?
Осми стуб Русије: прича о чудима Св. Матроне Московске
Чудотворна моћ Матроне Московске директно је повезана са њеним страдањем, са њеним мукама, са њеним ношењем спасоносног крста. И нека нам је Господ свима у помоћи, прибегавајући помоћи свете праведне Матроне, вапећи за њеном помоћи у решавању наших животних проблема, у исто време да испуни наш ум и наша срца снагом њеног примера, схватајући шта то значи кад човек носи крст који Бог ставља на њега.
Свет Божији
Човека који воли мудрост окружују књиге из којих црпи знања о животу. Међу књигама постоји и једна свима отворена, мада није свима доступна. Да бисмо научили да је читамо, није потребно да знамо азбуку, ни да умемо од слова да сложимо речи и реченице. Неопходно је да смо радознали и способни да памтимо оно што видимо и чујемо. Ту књигу није написао човек. Њен назив је - Божији свет што се простире око нас.
Наш истински завичај
Веома често можемо код верујућих људи чути речи које казују да смо само странци на овој земљи; да је земља долина плача, а да је Небо место радости. Тешко је ово разумети људима који гледају голим оком, или чак телескопима. Али, онима за које је Христос почетак и крај, Небо са којег је Он дошао и на које се вазнео, представља праву и једину истинску отаџбину.
Хришћанство као искуство радости
Сви ми припадамо православној вери, и сви исповедамо Исуса Христа за свога Господа и Бога. Међутим, за некога је Христос само део богослужбено-обредног процеса док је за друге мистичка интуиција која има своје корене у евхаристијском искуству. Такви у Христу виде Агнеца Божијег који је заклан не узалуд него за живот света. Управо Га као таквог у свом искуству виде двојица истакнутих богослова чије различитости не мири само чињеница да припадају православној вери – старац Порфирије Кавсокаливит и протојереј Александар Шмеман.
Зашто се чудеса не догађају свима?
Зашто се чудеса не догађају свима? Колико болесних људи и њихових рођака моли Бога и светитеље са вером за исцељење. Али не видимо увек да им се дешавају чуда. Зашто је то тако?
Иконе „проплакале“ широм Русије и Украјине
Последњих месеци примећена су масовна мироточења икона у Русији и Украјини. Такве појаве сматрају се и упозорењем на будуће тешке догађаје, али истовремено и знаком да људи неће остати сами.