Свака креативност која је Богочежњива, истиночежњива, Христочежњива, човекољубива, емпатољубива је итекако благословена, што и видимо у историји човечанства где је свака таква уметност и преживела, док су уметности које су биле богоборне, човекорушилачке, у оном онтолошком смислу, пропале или доживеле дебакл заједно са носиоцима тих уметности.
Колико год да нам је тешко, не смемо се предавати безглавом многобрижју. Наша је обавеза да сав наш живот и све наше бриге мисли и осећања предамо нашем Творцу, који има власт и силу да брине о томе. Господ нам је, поред своје Мајке и свих Светих, дао и његове „Елове", божанска светлосна бића, Анђеле, да бдију над нама, и који су неприметно увек око нас.
Бог нас је створио, не само да би смо живели хришћански, већ да никада не можемо да оспоримо чињеницу Ко је наш Творац. И наука потврђује: Крст је у свима нама, хтели ми то или не!
Ако постанемо свесни да је свет око нас, као никада раније у историји Хришћанства, постао наш свестан непријатељ - могуће је за нас да живимо православно. Многи верници сматрају да треба ићи у корак са временом; прилагодити се савременој музици, моди, укусима и целокупном ритму бучног, неотесаног модерног живота. Само особа која има истинско православно схватање света, може да води трезвени и благочестиви живот.
Свакоме човеку је дато да бира пут којим ће у животу ходити. А тих путева није много. Само два. Један је широк и без препрека и њиме се путује брзо; други је тесан и прoблематичан, на моменте трновит и стрм, у сваком случају тежак и болан. Не може се истовремено и једним и дугим. Избор се мора направити.
Хтели ми то или не, дани земаљског живота прохујаће врло брзо. Када будемо умирали, једино за чиме ћемо зажалити је што смо мало волели, што у милости нисмо били дарежљиви како нам је савест налагала. Стога, драги моји, ми једноставно немамо времена и не треба да размишљамо о великим делима, већ о најмањим и на први поглед безначајним. Један једини осмех, добар, љубазан поглед, мала реч охрабрења и утехе - већ је дело пред Господом!
Апостол Павле у својој првој посланици Солуњанима каже: „Радујте се свагда. Молите се без престанка. На свему захваљујте, јер је ово о вама воља Божија у Христу Исусу“). То је оно што Господ жели од нас – да живимо радосно, уз молитву и захвалност свима. И из једног долази друго. Све је међусобно повезано: радост, молитва, благодарење.
Приликом природних катастрофа, олуја, земљотреса, поплава, вулканских ерупција, разних епидемија, страдају подједнако праведни и грешни. Kако и може ли се то објаснити?
Тек када постанемо ревносни у испуњавању Христових заповести, посегнемо с љубављу према Господу свим својим срцем, душом и умом, у свако доба и сваког часа, са дубоком свешћу о нашој слабости - тада ће нам свако молитвено правило, чак и најједноставније и најкраће, Божјом милошћу, несумњиво донети духовну корист.
Човек се састоји из два дела – душе и тела. Ми хранимо своје тело, али душа остаје гладна. Главна храна за душу је Јеванђеље. Не заборављамо да увече напунимо мобилне телефоне, али смо склони да заборавимо нашу душу. Када читамо Јеванђеље, добијамо благодат. Једно поглавље ујутру нас пуни милошћу за цео дан, чинећи га потпуно другачијим.
Када дођу невоље и погоде те као бесне олује, падни на колена и отвори своје срце свом Оцу. Молитва је извор снаге за тешке борбе које водимо сваки дан. После ње видећеш колико ћеш се променити! Видећеш плаво небо и море ће се смирити. Зато ти је веома потребна благодат Божија, коју можеш заслужити само на један начин - молитвом.
Када сам чуо ову причу, дотакла ме до дна. Дванаест година уложеног труда, времена, новца и не одустајања упркос томе што ваш рад никоме није потребан осим вама самима, али га и даље обављате. А онда једног дана спасите 81 живот... Фраза „Чини шта мораш“ у Православљу поприма посебно значење и дубину. Ова прича говори о невероватној унутрашњој снази и личном духовном достигнућу једног човека.
Скоро да нема човека који није чуо за ону стару добру изреку да је у добру лако добар бити, а да се на муци познају јунаци. Управо свака тешка ситуација или сусрет са, како ми то кажемо, тешким, незгодним људима. и није ништа друго до порука Божија да нам је то прилика да покажемо колико заиста вредимо.
Током молитве стојећи испред Кијево-печерске лавре, икона Светог великомученика Димитрија Солунског почела је да тече миро, саопштио је Савез православних новинара.
Неко ће наивно помислити да су хришћани лишени психичких болести па ће поставити питање: дешавају ли се психички поремећаји и код Хришћана? Да, дешавају се. Јер на свету не постоје људи који су имуни од греха. Међутим, православни Хришћани се моле Господу да их помилује, и прибегавају Светим Тајнама Исповести и Причешћа, које лече душу. И милостиви Господ прима покајнике, исцељује њихова срца и дарује им душевни мир.
Након великог пожара који је избио јуче у центру Руме, када се запалио поткровље парохијског дома, ватрогасац је пронашао готово нетакнуту икону Мајке Божије.
Свештеник Пјотр Иванов дуги низ година бави се ангелологијом. Предаје догматску теологију на Универзитету Светог Тихона и служи као ректор храма Светог Сергија Радоњешког у Гољанову. Отац Петар зна за тајанствена духовна бића – представнике светлих и тамних сила не само из књига: са некима од њих је морао да се сретне лицем у лице.
Ових дана се у медијима који себе представљају као православни, а заправо немају са Православљем ништа заједничко, појавио подмукао и сензационалистички текст о садашњем јерођакону Методију, а све у контексту његовог животног пута од магистра римокатоличке теологије и римокатоличког клирика, до садашњег православног монаха и јерођакона. Зарад истине и љубави према нашем оцу Методију, али и према свима који желе да прихвате Православље као Богом спасавајућу веру, позивам вас да прочитате неколико ових редака:
Бити Христов следбеник није лагана ствар. Уједно, много пута није ни посебно радосна ствар. Мучени смо сопственом природом, која се опире и не жели да прати Христове заповести, али, такође, мучи нас и непријатељ људског рода, који константно поставља препреке у свакодневици. Ипак, Бог нам је обећао да нас никада неће оставити, нити заборавити, тако да можемо слободно да се радујемо у Њему, ма какве недаће да нас опкољавају.
Царство Божије је присутно у свој својој пуноћи у сваком детету, али се са годинама, уплашено нашим безбожјем, сакрило негде дубоко у срцу. Христос нам је поставио важан услов за спасење – да васкрснемо у себи дете које смо убили, да поново уђемо у ону исконску чистоту и лепоту коју смо својим животом дискредитовали.