Молитва за преминуле је као конопац за спасавање, који човек баца ближњем који се дави. Кад би се на известан начин пред нама отворила врата вечности и кад бисмо угледали ове стотине и хиљаде милиона људи који стреме ка мирном пристаништу – чије срце не би било погођено и скрушено видећи своје истоверне и истокрвне ближње, који немо вапију за нашу молитвену помоћ!
Ми смо уобичајили да Христов Други долазак и суд називамо „Страшни суд“. Тај назив је утолико тачан што ће последњи, Божији, суд за многе од нас бити, заиста, страшни. Јасно је да нема разлога да он за праведнике буде страшан.
Бог нас воли више од Самога Себе. Он је сишао са Небеса, Син Божији, један од Тројице и родио као један од нас, страдао због нас, понео Крст, погинуо због нас, узео грехе и кривицу свих људи на Себе, као да је Он крив за све и страдао на Крсту да би нам се у Њему греси опростили. Па кога је Он ту поставио на прво место: Себе или нас?!
Примаш Тијело и Крв, Огањ Божански ђе је то? Зато што нема вјере браћо и сестре. Не вјерујемо да је то заиста Тијело Христово и Крв Христова, и не вјерујемо да смо заиста болесни. Од једног Причешћа по силној вјери могле би да се десе велике узвишене промјене. Нека би дао Господ да дођемо до тог нивоа свијести и пажње, да откријемо болест у нама, не кијавицу и не прехладу, него дубоке повреде, отворене ране, да видимо то, и да не бјежимо од тога.
Како променити себе, а не свет око себе, како трансформисати свест и дух. Промена особе почиње од чишћења огреховљене душе. Трансформација свести и ума, промена живота на боље, неће се десити ни кроз какву технику, већ само кроз једноставан и побожан живот. Да, никаква магија није потребна да промениш себе и живот око себе, осим молитве, поста, кајања, исповести и причешћа.
Христос жели да Га видимо као пријатеља и брата. Ово можемо да постигнемо ако се покајемо и уместо света греха, свим срцем заволимо Господа. Како говори авва Исак, "покајање је брод који води у Царство, страх Божији је крманош брода, а божанска лука којој пловимо јесте Љубав. А када стигнемо до Љубави, стигли смо до Бога и наше путовање се заврши. Стигосмо тамо где су Отац, Син и Свети Дух".
„Да буде воља Твоја и на земљи као на небу“ – речи су из молитве Господње коју сваки верујући православни хришћанин треба да чита сваки дан. Често су то за нас само речи које сваки дан механички изговарамо. Али постоје и тренуци када оне престају да буду само речи - већ постају смисао нашег живота.
Као што мала свећа или чак шибица могу да запале огромну ватру и да укажу пут стотинама људи, тако и мали пламен ваше духовне топлине и добар пример могу променити живот, поглед на свет и судбину људи, чак и ако сами то још не схватате у потпуности.
Несреће и невоље које сналазе свет мало утичу на људе да постану истински верујући. Када су на Београд падале бомбе, крстили су се и молили и Богу завете чинили и они који то никада раније нису радили. Али то су чинили само док је бомбардовање трајало...
Када у најтежим тренуцима изговарамо Исусову молитву - Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног, наш ум и душа заштићени су од узнемирења, страха и панике. Имуни систем, на тај начин, аутоматски постаје здрав и добро организован, а антитела муњевито реагују на сваког уљеза - вирус, бактерију, малигну ћелију... и као добро обучена и увежбана војска на време уништавају сваког непријатеља!
Стара мудра изрека каже: "пази шта желиш, јер ти се то може догодити". Кад год видим Христа на крсту, кад год осетим Његову љубав, кад год сам без речи због пројава Његових милости, одушевљено кажем: "Господе, желим да будем хришћанин и обећавам да хоћу, јер желим да будем са Тобом!" Али, да ли је то заиста тако?
Не тако давно пажњу филмофила неодољиво је привлачио филм ''Егзорциста''. Тема филам била је истеривање демона из човека а сами филм жанровски је сврстан у – хорор. И не без разлога. О изгону демона из људи читамо у Јеванђелским текстовима али у животу Цркве Христове ти ужасавајући призори су, безмало, свакодневица.
Религија страха; религија лажне понизности; религија кривице: све су то искушења и замке – врло снажне и то не само у свету, већ и у Цркви. “Религиозни“ људи гаје неку сумњичавост према радости. Људи непрестано долазе и питају за савет. Исповедам их и причам, причам, причам; а нека ме слабост и лажни стид спречавају да им кажем: „Немам никакав савет за вас. Ја имам само слабу, климаву, али, за мене непрекидну радост. Желите ли то?“ Не, не желе!!!
Ми хришћани не треба да примењујемо људску логику, већ да верујемо у дејство духовног закона: Ако опростимо неком ко нам је нанео неправду, ко ни не помишља да тражи опроштај од нас, онда ће нам свемоћни Господ, видећи наше смирење, помоћи. „Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат.“ (Јак. 4:6). Разговор са архимандритом Јовом (Гумеровим), познатим исповедником у Сретенском манастиру, који је говорио је о најважнијој врлини за сваког хришћанина: смирењу.
Сваки рибар, када оде у риболов, жели да ухвати још рибе, тако да има довољно и за храну за породицу и за продају. Али једног дана, пре двије хиљаде година, на обалама Галилејског језера догодила се чудна прича: искусни рибари нису били задовољни богатим уловом, већ су га се уплашили. Шта се уствари догогодило?
Нема живота ван давања, ван Љубави, ван свакодневне жртве за своје ближње, своју породицу, своју школу, свој град, своју земљу и Савину децу, ван борбе за очување светосавске културе. Чувајмо нашу културу, нашу писменост и ћирилицу јер је она једно миленијумско културно сведочанство о нама, нашег бивствовања и нашег идентитета.
Довољно је да само једном посетите манастир Егину да би се уверили о небројеним исцељењима и чудима Светог Нектарија Егинског, која су верницима променила живот. Међутим, мање је познато да чудесни Нектарије „комуницира“ са ходочасницима на особен и јединствен начин. Стотине верника свакодневно приклањају ухо свечевом гробу и чују ударце његовог штапа!
Света Гора је била и остала инспирација свих хришћана и теолога, песника, химнографа, историчара, књижевника и сваког човека љубитеља молитве, созерцатаљне теологије, љубитеља светих људи. Ни засад Светога Саве и Симеона није никакав изузетак, напротив. Последњих деценија манастир Хиландар постао је надахнуће и право породилиште нових боготражитеља, младих хришћана.
Ако је човек изнутра сабран, занет молитвом, испуњавањем заповести, тражењем Христа, онда се он не љути на ближње. Уопште, сваком човеку склоном увредљивости може се посаветовати да више помаже ближњима. Човек који се вређа узалуд троши своје време и не расте духовно. Он је сав погружен у међусобне односе са људима уместо да општи са Господом и испуњава заповести.
Када су пронађене нетрулежне мошти старца Висариона, јеромонаха грчког манастира Агатон, противници Цркве су сумњали и хулили, али Бог је хтео да свима покаже како још увек постоје Његови светитељи – непознати, скромни, са благодаћу Христовом. У данашње време, када се мртви кремирају, Бог потврђује вредност тела и кроз нетрулежне мошти овог скромног, светог старца.