Међу Светим Врачима, међу лекарима, међу Чудотворцима, ево Српског Светог Лекара - Светог Владике Николаја. Kо може избројати све душе које је Владика Николај својом речју и својом молитвом исцелио у Српскоме народу?! Ко би могао набројати многобројне оболеле савести које је Свети Владика излечио давши им истиниту веру у Истинитога Бога. Ко? Заиста, Он лекар душа и савести Српских. Небески лекар савести Српских.
Христос је радост, светлост истинита, срећа. Христос је нада наша. Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Jер, љубав према Христу, јесте љубав која се не може одузети. Из ње извире радост која траје вечно.
Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, када је пошла у смрт за правду српског народа, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег.
Током проучавања и дигитализације рукописа из манастирске библиотеке, монаси манастира преподобног Макарија Великог у Нитријској пустињи (Коптска Црква, Египат), открили су древне текстове написане пре 1630 година на коптском језику. Њихова анализа, коју су спровели стручњаци са Института за коптске студије у Каиру, показала је да представљају последње духовне поуке монаха Макарија Великог, које су забележили његови ученици. Ово дело резимира основе побожног живота хришћанина, задивљује својом једноставношћу, а истовремено и дубоким мислима.
Не очајавај када падаш, него устани и реци: Опрости ми, Христе мој, човек сам и слаб сам. Није те Бог напустио, него пошто је у теби још много гордости и сујете, наш Христос допушта да грешиш и да падаш, да би свакодневно био свестан своје немоћи, да би трпео оне који сагреше, да не би осуђивао своју браћу када погреше, и да би их укрепио.
Ништа тако не уноси недоумицу у човека и не роји толико питања као његов однос према страдању. Како да имамо хришћански однос према несрећама? Зашто светитељи често страдају? Да ли болест може бити казна и шта је, уопште, казна са тачке гледишта вере? Једно је извесно: недовољно духовно сагледавање страдања може човека заувек удаљити од Бога.
Савремени напаћени човек не налази спокоја док не нађе нешто друго, нешто више, а што заиста постоји у нашем животу, дивно и стваралачко. Може ли човек да се сједини са Богом? Може ли да заједничари са Њим? Може ли да постане бог по благодати?
Минотаури, сатири, фауни, кентаури и грифони се често сматрају само фантазијом, ништа више од радозналих производа креативне маште. Али шта ако су такве митске звери остаци колективних сећања из далеке прошлости, када су људска бића заправо гледала животињска лица на анђеоским телима, говорећи језиком људи?
Филм говори о тешком времену за Православље у Црној Гори, о одјецима југословенског рата и суђењима братском православном народу због одбране Цркве којој је претио расцепо. Филм о чудесном Архипастиру, Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију, ученику старца Пајсија. О процвату монаштва и духовности, о унутрашњем подвигу обичног човека. И о чуду које се догодило...
Свакодневно чинимо један грех и не примећујући његову погубност не само по наше спасење него и по наше људско достојанство. То је грех клевете. Њега чинимо сваки пут када некога оговарамо, омаловажавамо, вређамо част или дајемо изјаве иако знамо да су неистините, како бисмо створио негативну слику о другом човеку.
Древна кућа из 19. века у Самари (тада Кјубишеву) у којој се у зиму 1956. године „окаменила“ девојка по имену Зоја зато што је оскрнавила икону светог Николе Чудотворца, биће претворена у музејски комплекс. У руској Википедији ова прича назива се „православном легендом, народном причом, црквеним предањем“. Но, за колико легенди знамо тачну поштанску адресу места радње, конкретне чињенице и стварне животописе главних јунака? Реч је о најпознатијем чуду, упркос огромном заташкавању, које се догодило у СССР-у у време војујућег атеизма.
Циљ људског живота представља цивилизацијску тему број један. Од искони је човек постављао себи ово питање дајући, истовремено, много одговора. Неки од тих одговора постајали су и покретачи целокупне историје. Али, за нас хришћане? Ево како је о смислу и циљу живота говорио блаженопочивши патријарх српски Павле.
Чувар чудотворне мироточиве иконе Богородице „Умекшање злих срца“, слуга Божији Сергије, објавио је пре неколико дана снимак на којем икона крвари у храму Новомученика и Исповедника Руске Цркве у Апатитима.
Велики пост је време тражења смисла: смисла сопственог професионалног живота; смисла односа према другима; смисла и значаја пријатељства; смисла сопствене одговорности… Хиљаде људи сматрају да промене долазе само споља, али ми хришћани би требало да докажемо да у стварности све долази изнутра – из живота сагласног са вером.
Деца немају потребе да посте као одрасли хришћани. Она још не поседују грехе, страсти и навике, које се постом смирују и због којих је пост од Бога заповеђен. Како ће деца постити зависи само од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не би огрешили ни о телесне ни о духовне потребе свога детета.
Време поста је и време искушења. Зато би било добро да пре почетка борбе станемо пред огледало и погледамо противника. Није шала, зар не!? Опасан је онај кога видимо. Толико пута нас је преварио. Али добро се загледајмо. Дубоко. Још дубље… Још! Све док у огледалу не препознамо замрљани лик Господњи. Да Господњи! Лик који смо заборавили. Запустили. Одбацили. И сад је време за чишћење.
Многи се људи питају зашто невини људи страдају свуда по свету? Толико је жртава непотребних ратова, срушених авиона, саобраћајних несрећа или умирања по болницама у неиздрживим мукама... Ако постоји Божији план, Божије управљање светом и судбином свега постојећег, како је онда могуће да Бог који је Љубав допушта страдање? Ево одговора на оваква и слична питања.
Немојмо улудо траћити своје године, своје месеце, дане, недеље, сате, минуте, секунде и тренутке. Јер, ако до момента физичке смрти човек не стекне мир с Богом, више нигде га неће стећи. Али, овде, док смо живи, постоји инструмент за наше поправљање, овде ће молитва бити услишена, Бог ће видети сузе, а тамо ће бити само испитивање и само суд...
Радујте се свему што нас окружује. Све нас поучава и све нас води Богу. Све око нас су капљице Божије љубави. И живо и неживо, и биљке и животиње, и птице и планине, и море и залазак сунца, и звездано небо.
Нема ничег страшнијег и погубнијег од охолости и себичности имућног човека, али, нити узвишенијег од љубави Божије којом Он, кроз страдање, приводи таквога покајању и промени живота. Ево једног дивног примера.