Као што мала свећа или чак шибица могу да запале огромну ватру и да укажу пут стотинама људи, тако и мали пламен ваше духовне топлине и добар пример могу променити живот, поглед на свет и судбину људи, чак и ако сами то још не схватате у потпуности.
Несреће и невоље које сналазе свет мало утичу на људе да постану истински верујући. Када су на Београд падале бомбе, крстили су се и молили и Богу завете чинили и они који то никада раније нису радили. Али то су чинили само док је бомбардовање трајало...
Када у најтежим тренуцима изговарамо Исусову молитву - Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног, наш ум и душа заштићени су од узнемирења, страха и панике. Имуни систем, на тај начин, аутоматски постаје здрав и добро организован, а антитела муњевито реагују на сваког уљеза - вирус, бактерију, малигну ћелију... и као добро обучена и увежбана војска на време уништавају сваког непријатеља!
Стара мудра изрека каже: "пази шта желиш, јер ти се то може догодити". Кад год видим Христа на крсту, кад год осетим Његову љубав, кад год сам без речи због пројава Његових милости, одушевљено кажем: "Господе, желим да будем хришћанин и обећавам да хоћу, јер желим да будем са Тобом!" Али, да ли је то заиста тако?
Не тако давно пажњу филмофила неодољиво је привлачио филм ''Егзорциста''. Тема филам била је истеривање демона из човека а сами филм жанровски је сврстан у – хорор. И не без разлога. О изгону демона из људи читамо у Јеванђелским текстовима али у животу Цркве Христове ти ужасавајући призори су, безмало, свакодневица.
Религија страха; религија лажне понизности; религија кривице: све су то искушења и замке – врло снажне и то не само у свету, већ и у Цркви. “Религиозни“ људи гаје неку сумњичавост према радости. Људи непрестано долазе и питају за савет. Исповедам их и причам, причам, причам; а нека ме слабост и лажни стид спречавају да им кажем: „Немам никакав савет за вас. Ја имам само слабу, климаву, али, за мене непрекидну радост. Желите ли то?“ Не, не желе!!!
Ми хришћани не треба да примењујемо људску логику, већ да верујемо у дејство духовног закона: Ако опростимо неком ко нам је нанео неправду, ко ни не помишља да тражи опроштај од нас, онда ће нам свемоћни Господ, видећи наше смирење, помоћи. „Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат.“ (Јак. 4:6). Разговор са архимандритом Јовом (Гумеровим), познатим исповедником у Сретенском манастиру, који је говорио је о најважнијој врлини за сваког хришћанина: смирењу.
Сваки рибар, када оде у риболов, жели да ухвати још рибе, тако да има довољно и за храну за породицу и за продају. Али једног дана, пре двије хиљаде година, на обалама Галилејског језера догодила се чудна прича: искусни рибари нису били задовољни богатим уловом, већ су га се уплашили. Шта се уствари догогодило?
Нема живота ван давања, ван Љубави, ван свакодневне жртве за своје ближње, своју породицу, своју школу, свој град, своју земљу и Савину децу, ван борбе за очување светосавске културе. Чувајмо нашу културу, нашу писменост и ћирилицу јер је она једно миленијумско културно сведочанство о нама, нашег бивствовања и нашег идентитета.
Довољно је да само једном посетите манастир Егину да би се уверили о небројеним исцељењима и чудима Светог Нектарија Егинског, која су верницима променила живот. Међутим, мање је познато да чудесни Нектарије „комуницира“ са ходочасницима на особен и јединствен начин. Стотине верника свакодневно приклањају ухо свечевом гробу и чују ударце његовог штапа!
Света Гора је била и остала инспирација свих хришћана и теолога, песника, химнографа, историчара, књижевника и сваког човека љубитеља молитве, созерцатаљне теологије, љубитеља светих људи. Ни засад Светога Саве и Симеона није никакав изузетак, напротив. Последњих деценија манастир Хиландар постао је надахнуће и право породилиште нових боготражитеља, младих хришћана.
Ако је човек изнутра сабран, занет молитвом, испуњавањем заповести, тражењем Христа, онда се он не љути на ближње. Уопште, сваком човеку склоном увредљивости може се посаветовати да више помаже ближњима. Човек који се вређа узалуд троши своје време и не расте духовно. Он је сав погружен у међусобне односе са људима уместо да општи са Господом и испуњава заповести.
Када су пронађене нетрулежне мошти старца Висариона, јеромонаха грчког манастира Агатон, противници Цркве су сумњали и хулили, али Бог је хтео да свима покаже како још увек постоје Његови светитељи – непознати, скромни, са благодаћу Христовом. У данашње време, када се мртви кремирају, Бог потврђује вредност тела и кроз нетрулежне мошти овог скромног, светог старца.
Први човек који је у Исусу човеку видео Бога јесте Јован Крститељ. Први он у видљивом човеку видео је Невидљивог Бога. Да је само то, него видео и све што Господ доноси свету...
Анђео у људском телу, највећи од жене рођени, син Јелисаветин и васпитаник пустиње, последњи старозаветни пророк, Претеча и Крститељ Господа Исуса Христа, Јован, засигурно је најузвишенија историјска личност. После личности самога Христа Спаситеља и Његове Мајке Марије, Јован представља најпоштованију и најпрослављанију личност свега хришћанског света. Тако је и код нас.
Ако сумњаш у све што је Господ објавио свету, ако сумњаш у Цркву, ако си заиста са безбожницима данашњим и сутрашњим, онда бестидно поричеш очигледну истину. Гле, који то од људи може воду учинити некварљивом? Један посетилац ми је говорио да двадесет година чува Богојављенску Водицу, и она је свежа к’о да је данас узета са извора. Треба ли већи доказ ма ком човеку, а поготову безбожнику, који пориче истине Хришћанства?
Када Јован Крститељ засведочи и рече о Христу: „Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета” (Јн 1, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свету и пут нашега спасења. Господ узе на се грехе рода човечјег и под њима умре (погружење) и оживе (излазак из воде); и ми морамо умрети као стари греховни човек и оживети као очишћени, обновљени и препорођени.
“Крст је сила и знамење, крст је спасење” пева песма домећући нашој хришћанској свести и савести силину коју Распети и Васкрсли Господ наш Исус Христос дарује сваком ко се овим знаком огрће у свом свакодневном животу. Колика је уистину ова сила сведоче и примери које овде износимо.
Дан има 24 часа, а седмица 168 часова. Врло је важно шта ћете урадити са тих 168 часова и како ћете их употребити. Ви имате само одређени број дана које ћете провести на овој планети и у овом животу, и ако их улудо потрошите, потрошили сте их заувек. Друге прилике неће бити. Ако узалуд губиш своје време, узалуд губиш свој живот.
Оно што је најбитније за нас хришћане и најважније је да знамо да ниједна длака не може пасти са главе на земљу без допуштења нашег Господа Христа, да је Он Алфа и Омега и Онај којим живимо, који је жила куцавица нашег бића, свачијег бића у универзуму, заједно са својим Пресветим Оцем и Пресветим и Благим и Животодавним Духом и да је Он тај који одлучује и који има коначну реч, јер је напокон и Реч, Слово, Син и Логос Живога Бога.