За нас би било боље да сунце буде уништено, него да будемо лишени пријатеља. Било би боље живети у тами, него бити без пријатеља. Јер, многи који виде сунце, јесу у тами. Али они који су богати у пријатељима, не могу никада бити у патњи. Говорим о духовним пријатељима, који не постављају ништа изнад пријатељства.
Она која је из мрака душевног страдања дошла до светлости најдубље верности, сведочи да је Христова љубав јача од сваке ране. Њен пут показује да се свети не рађају, него постају – кроз благодарност, истрајност и пријатељство с Богом. Не као велика, него као блага, постала је икона исцељења. Данас прослављана, она остаје лик тишине која лечи у свету немира и растрзаности.
У доба када се чини да су многе наде сахрањене и да је људско срце постало налик долини сувих костију, вера пророка Језекиља – кога данас прослављамо – открива могућност препорода. Бог и данас тражи онога ко ће чути Његово питање: „Хоће ли оживети ове кости?“ У борби између духовне смрти и живота, свети Језекиљ сведочи да реч Божија и данас може да оживи оно што је свет одавно отписао. Над прахом и рушевинама ниче нада – не као утопија, већ као плод послушности и поверења у живог Бога.
Понекад прођу и године, али старе увреде нас једнако не напуштају, цепајући наша срца... Могло би се помислити да је то природна људска особина, али колико је она природна са хришћанске тачке гледишта? Шта у ствари човек треба да памти, пролазећи кроз тешка искушења и невоље које нам често Бог шаље на нашем животном путу?
Светост не значи одсуство страха, већ верност у страху. Илија, пророк огња и грома, једном је побегао у пустињу, сломљен и малодушан. Али управо ту, у тишини, открио је Бога каквог до тада није познавао – не у стихији, већ у шапату. Истина о сили открива се тек када се покаже њена рањивост.
Данас Црква слави светог Пророка Илију, најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи Божијој, најнеобичнијег човека у роду људском. Толико необичног, и толико изузетног, да га је Господ са телом узнео на Небо (2. Цap. 2,11)
Учење Господа Исуса Христа је истинита светлост живота, залог савршеног живота, радостан и слободан. Спаситељ је дошао да пробуди духовне силе човека, да човек не би закопавао таланте у земљу, да не би био плашљиви и уплашени роб, већ да би са слободом сина радио на њиви и у винограду Оца свога небеског.
Код Бога је реч равна делу. Као што се увис бачен камен сигурно враћа на земљу, тако доспевају речи верујуће молитве к Богу. Господ услишује и испуњава сваку реч наших молитава, само ако од срца долазе.
Морамо да схватимо: једино Бог може да призива и обраћа људе Себи, а све што ми можемо да учинимо је да унеколико помогнемо том процесу. Сви ми заједно треба да постанемо Христове руке, Његово лице, Његов дах. Својим присуством ми можемо или одгурнути људе од вере или им дати слободу. Међутим, свеједно – дело обраћења врши Сам Христос.
Старaц Гаврило Грузијски сахрањен је по древном монашком обичају, без ковчега, умотан у простирку. Међутим, на сахрани се нико није усуђивао да на његово свето тело набаца земљу, бацали су је по крајевима гроба, тако да је она сама полако клизала преко тела. На његовом гробу дешавају се незамислива чуда, а ово је само још једно у том бесконачном низу...
Најчешћи проблем због којег људи траже помоћ од психотерапеута јесте недостатак самопоуздања. За тај проблем секуларна психологија, на велику несрећу, нема право решење. Психологија која нема у свом „видокругу“ Христа, на начин на који Га познају искључиво православни хришћани, не може човеку пренети велику истину: Христос је умро за тебе! Да ли ти уопште имаш представу о томе колико си ти вредан за Бога?
Апостол Павле беше узнесен у рај, а затим до трећега неба. По његовим речима, природа раја, небеско савршенство, изобиље благодатног блаженства, толико превазилазе сваку лепоту и красоту земаљску, да је свети Апостол, описујући га, употребио ове изразе: Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе. А нама Бог откри духом својим.“ 1. Кор. 2; 9, 10.
Мисионарска писма светог владике Николаја су засигурно његове посланице упућене србским душама свих времена, јер су у њима светитељски богонадахнуто разрешена многа народна питања и недоумице, бриге и невоље, љутње и туге... У овом писму владика Николај се обраћа војнику кога је Бог спасао сигурне смрти и Својом милошћу отворио му духовне очи...
Бог говори, али не увек како очекујемо. Поруке Архангела Гаврила носе радост и изазов, откривајући истину која може уздрмати живот. Управо у тренутку када се све чини неизвесним, одговор који мења све може стићи као тихи глас – који преображава све оно што смо знали. Ово је прича о сусрету са речју која се не заборавља.
Одговор на нашу молитву треба тражити у ситним, свакодневним догађајима, у томе да већ скоро ишчезла храброст оживи топлим пријатељством, да нам племенитост неке непознате душе учини дан светлим и радосним. То је, ето, један од начина на који нам Бог помаже да истрајемо у патњи, да понесемо свој Крст и наставимо кроз живот...
Од када угледамо светлост дана, нашу душу опседају бриге и не допуштају нам да седимо на једном месту. Не можемо ни са ким да проговоримо како треба, чак ни да једемо на миру. Онда нас, преморене, ноћ обара, али нас у сну поново нападају сновиђењима пуна брига. Та се болест назива многобрижност. Она изједа душу, баш као што рђа изједа гвожђе.
Нагон за правдом дубоко је укорењен у човеку, али та правда увек тражи казну, а не промену. Божија милост не укида правду, она је преображава, претварајући казну у исцељење, а освету у загрљај. Истински изазов није у томе да разликујемо добро од зла, него да прихватимо да нас Бог воли и онда када смо зли. Управо ту почиње пад сваке људске логике и успон нечег вечног.
Замислите да време није оно што мислите. Бог постоји ван њега, али је вечност ушла у наш свет кроз Христа, мењајући све. У Литургији, границе између прошлости, садашњости и будућности се бришу, нудећи нам шансу да живимо сваки тренутак као прозор у вечну Божију Љубав.
„Мој пут Богу“ је емисија о људима за које је обраћење Христу био догађај који је поделио њихов живот на „пре“ и „после“... Елена Смирнова је управо такав пример. Њен пут ка Богу ишао је кроз додир са светом злих духова, а њена порука свима који су се бавили делима таме је:“ ...не бојте се демона, чак и ако вам ноћу долазе и плаше вас. Бог је јачи“!
Љубав је данас често сведена на емотикон или брзи гест, далеко од своје истинске, жртвене природе коју је Христос показао на Крсту. Она није осећај нити договор, већ дар и задатак, позив на преображај срца уместо освајања света. У свету који тргује емоцијама и мери заслуге, права љубав остаје као једино што заиста води у Царство Божије.