Старац Јосиф Исихаста: "Бог вас чује чим Му се обратите. Али, Он не размишља као ви. У великим искушењима Господ вас љуби, Богородица вас љуби, сви Свети вас хвале, а Анђели вам се диве. Дакле, ако желите да окусите љубав Христову, издржите све што дође, сваки тест који Господ стави на вас. Али, када све прође, испунићете се радошћу. То је, уистину, пут и ја, који вам ово пишем, сведочим истину из сопственог искуства."
Да ли је могуће помирити духовно и материјално? Да ли је тежња ка благостању у супротности са хришћанским вредностима? У православном контексту, ова питања добијају посебну тежину. Да ли је сиромаштво увек врлина, а богатство нужно грех? Како Православна вера обликује наш однос према новцу и материјалном?
Као што киша не бира да ли ће пасти на плодно тло или на камен, тако и љубав не поставља услове. Она тече слободно, прихватајући све наше пукотине и ожиљке. То је Љубав која не тражи савршенство, већ искрено срце. То је Љубав која каже: "Љуби ме такав какав јеси."
Свака Нова година изазива еуфорична осећања код највећег броја људи. Еуфорију као одраз нове наде да ће бити боље. Али, остаје загонетка зашто овај празник већина празнује са таквим весељем када знамо да смо се сви са одласком старе године још ближи највећој жалости - смрти.
У човековом животу онолико је радости колико он показује љубави и бриге према другима. Зато се најдубља веза и блискост људи стиче се када опраштамо једно другом, јер је то блискост у Христу, Који опрашта свима нама.
На Светој Литургији чујемо ријечи: У миру Господу се помолимо - а нама бијес на ноздрве излази! За вишњи мир..., а ми се залијепили за земљу, за све трулежно, све пролазно, живимо на нивоу фудбалског стадиона. А, треба да се молимо за вишњи мир! За мир свега свијета - а ми осуђујемо сав свијет! Не можеш, просто, не можеш да примиш ту молитву! Нити она тебе може да прими као молитвеника. Зато је за Литургију потребно припремити се...
Од дрвених клепала до бронзаних звона, звук који вековима одјекује црквама има многоструко значење. Звоњава звона није само позив на богослужење, већ и моћан симбол вере, наде и радости.
Замислите живот као путовање возом чија је дестинација Царство Божије. Тада ће нам и болести и муке, туге и сва искушења бити само дрвеће које пролеће поред прозора воза. А у срцу ће живети радост због тога што је Бог пружио Своју десницу, загрлио човека као Своје дете и води га за Собом у Царство Небеско.
Издаја боли. И спознаја да су те изневерили они којима си највише веровао може бити поражавајућа. Управо тада, речи псалмопојца „Сваки је човек лаж“ добијају нову димензију, продирући дубоко у нашу свест. Како помирити ту горчину са надом и како живети са тим сазнањем, а да притом не изгубимо веру у добро?"
Богохуљење, подстакнуто мржњом према сопственој нацији и традицији, представља дубоку социолошку и културну загонетку: како може постојати хула на оно што се сматра непостојећим? Историја је показала да мржња према вери и нацији доводе до катастрофалних последица као што су крвопролиће и успостављање диктатура. Због тога је важно разумети корене богохуљења и супротставити му се, јер уништава не само веру, већ и културне и цивилизацијске вредности које су темељ сваког друштва.
Када је гувернер Крфа, Андреа Писани, покушао да наметне католичке обичаје и изгради мермерни олтар у православном храму, наводно у част Светом Спиридону, који је Крф ослободио од турака, православни верници су стали чврсто у одбрану своје вере. Након тога је Свети Спиридон у сновима упозорио гувернера да то не чини, а када се гувернер оглушио о његове речи, верници су сведочили сили и правди овог великог светитеља, кога данас прослављамо.
Старац Пајсије нас подсећа на моћ молитве: „Моли се за цео свет док обављаш своје послушање”. Али, ко се није осетио недостојним пред таквим задатком? Како да се ми, мали људи оптерећени сопственим гресима и слабостима, молимо за свет са свим његовим ратовима, глађу, болестима, неправдама, са свим људским патњама које се одвијају сваког тренутка? Да ли таква молитва уопште може допрети до Бога и променити нешто?
Христос је променио уопштено мишљење о женама. Са њима је разговарао, као и са свима осталима; прихватио њихову службу као норму (сетите се бар примера Марте и Марије - сестара Лазара Четвородневног). Пресвета Дјева Марија је до краја живота била Учитељица апостола.
Замислите најбогатијег цара и најславнијег победника. Сав њихов сјај и моћ бледе пред једним даром који је доступан сваком човеку. То није ни круна, нити тријумфална поворка, већ нешто много дубље и трајније. Шта је то што нас чини богатијим од царева и срећнијим од победника? Шта је та тајна која нам открива пут ка истинској срећи?
Са хришћанске тачке гледишта, исправан принцип употребе силе, чак и оружане, је пружање помоћи онима који су подвргнути неправедном насиљу. Ово начело пожртвоване љубави према истини, правди и светости је фундаментално за хришћанско разумевање рата.
Кроз векове плача и вапаја, искушења и страдања, кроз буре ратова и неправди, један глас, вечан и непроменљив, увек је одзвањао у срцима српског народа. И данас чујемо тај глас наде, утехе и љубави: "Окрени се мени, Србине, окрени се мени..."
Свети Никола је светитељ народни, савршени представник оних најмногобројнијих, који слушају реч Божију и журе се да је изврше, па да примером друге поуче. То ће бити узрок, због чега се Свети Никола слави више од многих светих учитеља и мученика. То ће бити разлог зашто му је црква посветила осим овога дана још и све четвртке обичних седмица кроз целу годину, заједно са Светим апостолима - њему чудотворноме Николају Мирликијском.
Када помислимо на Светог Николу, неизбежно се сетимо оних особина које га чине јединственим међу светитељима: љубав и милосрђе. Његова дела, која су обележила историју и оставила дубок траг у срцима верника широм света, и данас су нам инспирација, подсећајући нас на снагу љубави која може превазићи сваку препреку и на важност пружања помоћи онима у невољи.
Многопоштовано и преузвишено, и по животу и по вери и по делима, је име светог Николаја Мирликијског архиепископа, великог пастира и чудотворца. Овог угодника Божијег још за живота људи су сматрали светитељем и призивали у помоћ, како у великим мукама и невољама, тако и у малим, свакидашњим проблемима.
Данас су игре с којима су се играле неке старије генерације непознате скоро свим савременим дечацима и девојчицама. Нити сви уживају у друштвеним играма. За многу децу, навикнуту од детињства на узбудљиве сензације које пружа компјутер, друштвене игре изгледају превише благе. Ако се и играју, сцене болно подсећају на епизоде компјутерских игрица.