Јесен није само слика пролазности, већ и живописан наговештај вечног Васкрсења. Сваки обојени лист и хладни дах зоре говоре о Божијем плану преображења целог космоса. Овај дивни пад у „смрт“ природе заправо је јаки одјек будућег победоносног пролећа света. Иза свих промена годишњих доба крије се непролазна Лепота која ће спасити све.
Пут до Бога често је засут правилима и формалностима које понекад постану важније од саме суштине. Један неочекивани догађај на самом прагу храма заувек је променио једној жени поглед на веру. Сукоб са властитим осуђивањем и стидом открио је да Божја милост превазилази сваку спољашњу форму. Права вера није у томе шта носимо на глави, већ шта носимо у срцу.
Часни крст најсветији знак и символ, наше вере. И отуда, све Свете тајне свршавају се призивом Светог Духа, али се оне печате крсним знаком, односно печате се животворним крстом. Но, благодат и сила часног крста није у његовом облику, него у томе, што је крст Христов средство којим је Господ Спаситељ наш, спасао род људски, ту је сила Крста.
Од рајског дрвета смо постали смртни, а од дрвета Крста оживљени; првим смо отерани из Раја, другим се узносимо на Небо; првим нас је непријатељ победио, другим ми побеђујемо своје непријатеље. Стога је ово благословено Дрво достојно сваког поштовања.
Кад решиш да примораш себе да носиш крст свој, ти у исто време примаш силу Божију. Ту силу Господ даје да би ти могао победити сваки грех у себи, да би могао победити свако зло, сваку рђаву навику, да би могао свој језик васпитати да не говори ружне речи, своје око васпитати да не гледа што не треба да гледа. Сав живот твој да буде Христов, да Господа Христа уселиш у себе!
Разноликост религија је последица човекове слободе и отпадања од Бога. Одвојен од Извора, човек је почео да замишља Бога на безброј начина. Али Бог није оставио човека у заблуди: у Христу је Сам дошао да покаже Истину. Зато Хришћанство није једна од многих људских претпоставки о Богу, него сведочанство о Његовом личном доласку у свет ради спасења.
Уместо живота испуњеног успехом, друштво нас све чешће води ка празнини. Међутим, Страшни суд неће мерити наше титуле и богатство, већ само једно – колико смо љубави унели у животе других. Јер, једини исправан одговор на крају нашег пута биће живот посвећен служењу. То је пут истинске радости.
Сами стварамо своје слепе улице. Сами одсецамо излазе из њих. Али, милост Божја је толико велика да, чак и када се сви путеви одсеку и сви мостови спале, Господ отвара нови пут који води ка Њему и гради нови мост који нас повезује са Њим. Насупрот свим изгледима и под било каквим околностима, имамо шансу да искористимо ову чудесну прилику. Изгубивши све и лишени свега, тада морамо поставити једно једино и најважније питање: „Господе, шта очекујеш од мене? Шта да радим да бих Ти угодио?“
У тишини несанице, човек се не сусреће само са умором, већ са сопственом дубином. То је сурова школа самоће у којој се најлакше налази пут ка Богу. Кроз немир ноћи откривају се заборављене ране, али и светлосни зраци савести који лече. Многи су управо у тим часовима без сна први пут завапили – и нашли Онога кога нису могли чути док су спавали.
Док свет јури за видљивим успесима и резултатима, живот Јоакима и Ане, које данас прослављамо, открива моћ невидљивог. У њиховој свакодневној борби и чежњи за дететом рађа се сила која преображава време, дом и будуће генерације. Радост и вера које су оставили нису само успомена - већ тајна која наставља да дели светлост и мир, и у данашњем свету препуном немира.
Не бојте се ни смрти, не бојте се ни ђавола. Гле, пред нама и над нама је, испред нас и око нас, и свуда у свима световима Она – Пресвета свемоћна Богомајка. Јача од свих смрти, јача од свих грехова, јача од свих ђавола, јер нам је родила Победитеља смрти и Спаситеља Господа Христа. Зато Њено име, Њена личност, Њено присуство на небу и на земљи испуњује неисказаном радошћу сва створења Божја. Јер кроз Њу и од Ње Господ све спасава пакла, све спасава греха, свима се отвара Рај, свима се отвара Царство Небеско.
Зашто Православна Црква слави Рођење Пресвете Богородице, догађај о коме Свето Писмо не говори ништа? Овај празник открива дубоку тајну: Богородица није само чисти плод људске историје већ и тријумф Божије замисли о човеку. Кроз њен живот, и у њеном рођењу, Црква види наш пут ка Христу и открива истинско призвање човечанства.
Један тренутак храбрости и милосрђа одлучује између живота и смрти, показујући како присуство Христове љубави може заштитити најслабије. Свако деловање према ближњем, па и ономе који чини зло, открива истинску природу Бога међу људима. Путеви Господњи су често невидљиви, али милост увек допире до оних којима је најпотребнија.
Свет више не расправља – он се судара. На једној страни стоји идеологија која брише корене, веру и идентитет; на другој, тишина која чува крст, породицу и светлост која није од овог века. То није борба за власт, већ за душу човека. У овом судару светова, Истина не виче – она стоји.
Од давнина се верује да арханђел Михаило штити и исцељује људе. Бројне приче сведоче о његовим чудесним интервенцијама у животима оних који су се у невољи обратили њему. Ова прича о породичној трагедији која се претвара у чудо, говори о томе како се на извору посвећеном архангелу Михаилу, вођи небеских војски и заштитнику Цркве Христове, чудом излечио глувонеми дечак.
Неко нас чува, и онда кад мислимо да смо сами. Не видимо га, не чујемо, али га понекад осетимо – у тренутку мира, у гласу савести, у избегнутој несрећи. Анђео чувар није бајка, већ тихи сведок нашег живота, који прати човека од крштења до смрти. И кад све утихне, он остаје...
У срцу створеног света куца тајна Љубави – невидљиви Божији поредак у који је све уткaно и ради кога све постоји. У њега је ушао отров смрти и самољубља, претворивши рајски врт у простор бола и пролазности, али није угасио светлост која га је родила. Та светлост се оваплотила у Христу, Који је сишао у нашу смрт да би нас узвео у Своју бесмртност, оставивши нам у Цркви лек бесмртности – Свето Причешће. На крају времена, Његовим коначним доласком, све створено биће обновљено и просијати у пуноћи живота, љубави и светлости.
Дух не спава – он непрестано живи, тка и прима, чак и кад тело мирује. Светлост Божија не може се примити подељеним срцем, већ само кроз љубав која преображава човека у целину. После смрти, душа наставља пут ка ономе чему је стремила на Земљи – ка светлости или сенци, ка сродним душама или духовној самоћи. Космос одговара на мисли, а човек својим избором налази свој дом у дому Оца – у стану који је сам припремио.
Живот нас често изненади болом и тешкоћама. Када се то догоди, многи се питају: „Зашто се ово дешава баш мени? Међутим, управо у тим тренуцима слабости и страдања, можемо открити невероватну снагу. Апостол Павле пише: „Моја сила се у слабости показује“. Зато само прихватање воље Господње ослобађа од страха и води ка истинској радости душе.
Љубав у браку није осећање које траје, већ одлука која се обнавља. Када блискост утихне, а тишина постане свакодневица, управо тада почиње подвиг верности. Брачна криза није знак краја, већ позив на дубљи духовни почетак. У свету где се све мери успехом, брак остаје простор где се учи жртва, трпљење и љубав која води ка Вечности.