Покретач језика је срце. Чиме је пуно срце, то се излива преко језика. Али и обратно, оно што се преко језика излило, јаче и дубље се усађује у срце. Зато је неопходно знати како треба управљати језиком и обуздавати га.
Једном се историји нашег света десила катастрофа: човек, створен од Бога за вечни живот, одступио је од Створитеља свог и прекршио Његову заповест. Тако је, једном пуштено у свет, зло у њему почело да добија снагу и да се развија. Зато речима "не уведи нас у искушење" молимо Бога да нас Својом благодаћу спасе од искушења света, тела и ђавола. Па чак и ако паднемо у искушења, Бог неће дозволити да будемо побеђени, него ће нам помоћи да их савладамо.
Животиње могу на посебан начин да изразе захвалност, да кажу да те воле, да се боје, да им је хладно, оне су на другачијем ступњу од нас. Али, само кад смо у љубави Христовој, можемо да чујемо шта оне мисле и шта су њихове потребе. Кад смо у љубави Божијој, можемо чути и једни друге, и осетити једни друге...
Све на свету има своју цену сем љубави и Божије милости. Да је љубав бесцена сведочи мноштво случајева са разних страна света међу којима и ово сведочанство о девојчици, која је својом љубављу призвала чудо Божије, како би помогла свом болесном брату.
Кроз реч човек може да подигне свој ум изнад земље, кроз реч он може у молитви да се приближи Богу, али кроз реч он може да служи и демону. Господ нам је дао реч за молитву, ради комуницирања, реч као мач против сатане, а ми смо је изврнули и уперили против себе.
Кад долазиш на Свету Литургију, немој да се оптерећујеш. Него дођи и падни слободно на руке Господње, нека те љубав Божија, непоколебљива и бесмртна, дочека И, одмори се, одмори своје срце, свој живот. Дођи слободно, узми, једи, пиј, причести се, радуј се, играј и весели се, у присуству Бога свога, Спаситеља свога. Једног који те истински воли и тражи.
Истраживање које је спроведено по одобрењу Ватикана, показало је да су западне земље преплављене све већим бројем „опседнутих“ људи. У њему се наводи да су неки егзорцисти виђали 30 до 50 случајева "опседнутисти" дневно, док се у Италији наводно изврши више од пола милиона егзорцизама годишње.
Италијанка, која је била као пилот НАТО снага учествовала у бомбардовању Србије 1999. године, уверила се да се чуда Божија често дешавају. У моменту када је требало избаци бомбу на манастир Милешева, појавио јој се лик Белог Анђела, који ју је упозорио да то не чини. Преплашена оним што је видела, вратила се у базу не обавивши свој задатак.
Ова истинита прича добро илуструје чест симптом духовне болести неких данашњих верника, који “знају” сва правила, све шта “треба - не треба”, “ваља - не ваља”. Свако држање за правила крије у себи страх, а страх увек рађа агресију према другима. Христос је, међутим, несместив у правила и идеје, Он је стваран, Он је Живот Сам. На крају, и живот је несместив у правила, а наша потреба да га под правила подводимо - извире из потребе да контролишемо друге, да њима владамо, а не да их волимо и разумемо.
Како данас да тумачимо Кнежев позив? Која је то битка пред нама? Тада, пре више од 600 година, борили смо се против највеће силе која нас је притиснула. И данас је ситуација слична. Страдали смо у неравноправној борби, али су алава царства која су нас нападала ломила на нама зубе и увек смо били несварљиви залогај силницима.
У условима данашњег отпадништва породица трпи најјаче ударе и сасвим сигурно носи епитет најугроженије људске заједнице. Превише је тога што утиче на разбијање породице а премало је онога што утиче на спајање њених чланова. Можда би заједничка трпеза могла бити добар начин да се расуто сабере.
Има једно благо које нас може заувек обогатити! То благо није у градовима и насељима, него на пољу које није од овога света, не на овој земљи, него на небу. То је Царство Небеско.
Улица суза нас подсећа на то колика је величина и љубав Бога према нама, који није ни свог Јединородног Сина поштедео великих и апсолутно никако заслужених мука, да би се људски род искупио кроз страдања Његовог Сина. Тиме је Господ људском роду даровао и бесмртност, подсећајући нас да је за љубав потребна жртва, да је потребан крст. Улица суза није ништа друго него живот једног хришћанина, коме Господ поручује: “Ко хоће за Мном да иде, нека понесе свој крст са собом”.
Јуче је у Тбилисију одржано још једно масовно крштење, са више од 1.600 деце којима је Његова Светост Патријарха Илија II постао кум. Према подацима Патријаршије, списак кумчета Предстојатеља Грузијске цркве сада је достигао је 44.000 деце.
Један од најстрашнијих, а тако уобичајених и неприметљивих грехова које чинимо свакодневно, јесте оговарање. Оно не само да наноси штету појединцу, већ изазива немир и на друштвеном плану.
Сва божанства свих религија на овој нашој планети уствари су само разноврсна уобличења и преображења двају божанстава: човекобога и Богочовека. Вековима се Европа мучи да реши „проклети проблем“ човечије личности, и никако не успева. Јер га увек решава човеком и човекобогом, а не Богочовеком. Достојевског је страшно мучио идејни и морални хаос Европе; дуго му је тражио узрок, и најзад га пронашао у – римокатолицизму.
Духовдан је, како се вели у дивним песмама црквеним, завршни Празник. Њиме се завршило Спасење. Казао је Бог и Господ Христос човеку ради чега је човек у овом свету. Дао му је сва средства за спасење, дао му је сва средства за обожење, дао му је сва средства за Живот Вечни.
Да би у браковима уништио деспотизам мужа, апостол Павле прописује љубав према жени: „Мужеви волите своје жене“. Да би уништио код жене стремљење ка превласти над мужем, он говори да је дужна да се потчињава мужу: „Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос; а муж је глава жени, а Бог је глава Христу… Мушкарац је обличје и слава Божија; а жена је слава мужевљева; јер није муж од жене, него жена од мужа; и муж није саздан жене ради, него жена мужа ради“ (1.Кор. 11; 3, 1-9).
Ако упитамо људе: „Који је најстрашнији грех по твом мишљењу?“ – један човек ће навести убиство, други – крађу, трећи – подлост, а четврти издају. У ствари, најстрашнији грех је неверје, а оно затим рађа и подлост, и издају, и прељубу, и крађу, и убиство, и све остало.
Ако бисмо покушали да одредимо појам сујете, онда би најприближније означење одговарало томе да је сујета стање надувености, испуњености себе собом или вишак првог лица једнине. У основи сујете стоји погрешна љубав према себи; љубав која човека затвара и одваја од других људи са којима би требало да живи у заједници љубави.