У Цркви Светог Андреја у старачком дому у Атини за време читања Акатиста Пресветој Богородици прокрвoточио је Крст, а са иконе Богородице Јерусалимске почеле су да интензивно теку сузе.
Иконица на страницама новина или часописа, икона на корицама бележнице или роковника, календар препун приказа икона. Све сте то већ видели, на то сте навикли и уопште вас не чуди. Али намеће се питање: колико је то заиста нормално? Има ли нечега опасног и увредљивог према светињи у читавој тој реци приказа ликова светих на лаком и кратковечном материјалу? Питање може наизглед бити чудновато, али ипак га треба поставити.
Неретко бива да се верници у разговору пожале на људе са којима се сусрећу, наводећи низ критика на њихово понашање, непознавање или неприхватање вере. Но, нико од њихове горчине није имао користи, док је штета коју тиме наносе себи, а и ближњима, очита. Своју душу затрују туђим сагрешењима, иако уверени да чине дело Божије и да се боре за спасење људских душа.
Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, када је пошла у смрт за правду српског народа, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег.
Током проучавања и дигитализације рукописа из манастирске библиотеке, монаси манастира преподобног Макарија Великог у Нитријској пустињи (Коптска Црква, Египат), открили су древне текстове написане пре 1630 година на коптском језику. Њихова анализа, коју су спровели стручњаци са Института за коптске студије у Каиру, показала је да представљају последње духовне поуке монаха Макарија Великог, које су забележили његови ученици. Ово дело резимира основе побожног живота хришћанина, задивљује својом једноставношћу, а истовремено и дубоким мислима.
Не очајавај када падаш, него устани и реци: Опрости ми, Христе мој, човек сам и слаб сам. Није те Бог напустио, него пошто је у теби још много гордости и сујете, наш Христос допушта да грешиш и да падаш, да би свакодневно био свестан своје немоћи, да би трпео оне који сагреше, да не би осуђивао своју браћу када погреше, и да би их укрепио.
Ништа тако не уноси недоумицу у човека и не роји толико питања као његов однос према страдању. Како да имамо хришћански однос према несрећама? Зашто светитељи често страдају? Да ли болест може бити казна и шта је, уопште, казна са тачке гледишта вере? Једно је извесно: недовољно духовно сагледавање страдања може човека заувек удаљити од Бога.
Савремени напаћени човек не налази спокоја док не нађе нешто друго, нешто више, а што заиста постоји у нашем животу, дивно и стваралачко. Може ли човек да се сједини са Богом? Може ли да заједничари са Њим? Може ли да постане бог по благодати?
Минотаури, сатири, фауни, кентаури и грифони се често сматрају само фантазијом, ништа више од радозналих производа креативне маште. Али шта ако су такве митске звери остаци колективних сећања из далеке прошлости, када су људска бића заправо гледала животињска лица на анђеоским телима, говорећи језиком људи?
Филм говори о тешком времену за Православље у Црној Гори, о одјецима југословенског рата и суђењима братском православном народу због одбране Цркве којој је претио расцепо. Филм о чудесном Архипастиру, Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију, ученику старца Пајсија. О процвату монаштва и духовности, о унутрашњем подвигу обичног човека. И о чуду које се догодило...
Древна кућа из 19. века у Самари (тада Кјубишеву) у којој се у зиму 1956. године „окаменила“ девојка по имену Зоја зато што је оскрнавила икону светог Николе Чудотворца, биће претворена у музејски комплекс. У руској Википедији ова прича назива се „православном легендом, народном причом, црквеним предањем“. Но, за колико легенди знамо тачну поштанску адресу места радње, конкретне чињенице и стварне животописе главних јунака? Реч је о најпознатијем чуду, упркос огромном заташкавању, које се догодило у СССР-у у време војујућег атеизма.
Циљ људског живота представља цивилизацијску тему број један. Од искони је човек постављао себи ово питање дајући, истовремено, много одговора. Неки од тих одговора постајали су и покретачи целокупне историје. Али, за нас хришћане? Ево како је о смислу и циљу живота говорио блаженопочивши патријарх српски Павле.
Чувар чудотворне мироточиве иконе Богородице „Умекшање злих срца“, слуга Божији Сергије, објавио је пре неколико дана снимак на којем икона крвари у храму Новомученика и Исповедника Руске Цркве у Апатитима.
Велики пост је време тражења смисла: смисла сопственог професионалног живота; смисла односа према другима; смисла и значаја пријатељства; смисла сопствене одговорности… Хиљаде људи сматрају да промене долазе само споља, али ми хришћани би требало да докажемо да у стварности све долази изнутра – из живота сагласног са вером.
Деца немају потребе да посте као одрасли хришћани. Она још не поседују грехе, страсти и навике, које се постом смирују и због којих је пост од Бога заповеђен. Како ће деца постити зависи само од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не би огрешили ни о телесне ни о духовне потребе свога детета.
Време поста је и време искушења. Зато би било добро да пре почетка борбе станемо пред огледало и погледамо противника. Није шала, зар не!? Опасан је онај кога видимо. Толико пута нас је преварио. Али добро се загледајмо. Дубоко. Још дубље… Још! Све док у огледалу не препознамо замрљани лик Господњи. Да Господњи! Лик који смо заборавили. Запустили. Одбацили. И сад је време за чишћење.
Многи се људи питају зашто невини људи страдају свуда по свету? Толико је жртава непотребних ратова, срушених авиона, саобраћајних несрећа или умирања по болницама у неиздрживим мукама... Ако постоји Божији план, Божије управљање светом и судбином свега постојећег, како је онда могуће да Бог који је Љубав допушта страдање? Ево одговора на оваква и слична питања.
Немојмо улудо траћити своје године, своје месеце, дане, недеље, сате, минуте, секунде и тренутке. Јер, ако до момента физичке смрти човек не стекне мир с Богом, више нигде га неће стећи. Али, овде, док смо живи, постоји инструмент за наше поправљање, овде ће молитва бити услишена, Бог ће видети сузе, а тамо ће бити само испитивање и само суд...
Радујте се свему што нас окружује. Све нас поучава и све нас води Богу. Све око нас су капљице Божије љубави. И живо и неживо, и биљке и животиње, и птице и планине, и море и залазак сунца, и звездано небо.
Нема ничег страшнијег и погубнијег од охолости и себичности имућног човека, али, нити узвишенијег од љубави Божије којом Он, кроз страдање, приводи таквога покајању и промени живота. Ево једног дивног примера.