Вредности, чак и хришћанске, могу се лако заменити другим, чак и оним које су супротне хришћанству и нашем народу. Само искрена вера у Христа успоставља праву равнотежу између пролазног и вечног, између човека и Бога: „Исус Христос је непроменљив: Он је исти јуче, данас и у векове“ (Јевр. 1,7).
Источнохришћанска цивилизација, у којој смо рођени и формирани и ван које не можемо бити сами своји, суштински је христоцентрична: све истинско у њој потиче од Христа и Њему се враћа, мењајући наш живот и историју. У свету пуном непринципијелности, удаљавања од Цркве и осећаја бесмисла, православни хришћани су позвани да живе у складу са Јеванђељем.
Историја људских грешака је неизмерно велика, а резултат ових грешака је очигледан. Али без обзира на наше грешке, Божија мудрост и љубав нас никада не напуштају, ни у успеху ни у паду. Када се чини да је све мрачно и бесмислено, а предрасуде и сујеверја владају, нема алтернативе великим превратима, којима је обиловао 20. век. Догађаји, по правилу, долазе изненада, доносећи са собом непредвидљивост. Уместо бунтовног и разумног човека, долази изгубљени човек који се за разлику од блудног сина, не сећа ни куће његовог оца па ни самог оца. Он више не размишља, не буни се, нити се игра, али и даље живи у заблуди која му замрачује ум и вољу.
Такав човек постаје млак, а главни мотив његовог живота постаје утеха, ради које је спреман да се без жаљења одрекне Истине. Такав човек заборавља своје корене и традицију, чак их и негира. Губи се духовна веза са прошлошћу и смисао живота. Препуштен самом себи, изгубљени човек лута док му неко споља не покаже пут ка Богу.
Очигледно, свака генерација мора бити евангелизована и уцрковљена. То се може учинити само узимајући у обзир специфичности времена, природу изазова и искушења. Неспоразуме из прошлости, по правилу, видимо јасно, без много труда. Али искушења нашег времена препознајемо с муком и не одмах.
Последњих деценија доживљавамо огроман број различитих криза – културних, политичких, економских и других. Али најгора од свих могућих је криза нашег идентитета... Сумњали смо у своје право рођења, у своју историјску судбину, у прикладност нашег присуства у свету богатих и успешних. Пагански култ успеха, наметнут нашим умовима и крхким срцима, нуди другачији систем вредности који је неспојив са хришћанским начином живота.
Велики руски филозоф В. Соловјов је рекао да није толико важно шта човек мисли о себи и историјској судбини свог народа, већ шта свемогући Бог има на уму за њега.
Савременом човеку је потребан конкретан контакт са православним Предањем, са живим и убедљивим примерима хришћанске светости.
Треба напоменути да су нове европске вредности, као што су малолетничко правосуђе, истополни бракови, еутаназија и друге, у непомирљивој супротности са вредностима старе хришћанске Европе и велике културе, филозофије и науке. Лажи и замене, манипулација људском свешћу постали су норма, угрожавајући националну и духовну безбедност велике цивилизације. Трагично искуство прошлог века, по много чему јединствено, показало је да главно богатство наше Отаџбине нису материјалне вредности, новац или добра, чак ни огромна подручја са војском и оружјем, већ људи. А пре свега они који су умели да остану људи и у нељудским условима. Али ако људи почну да деградирају, њихове душе и срца одступе од Бога, постану хладни и неспособни за пожртвованост и саосећање, онда ниједан друштвени систем са „људским правима“ неће учинити државу јаком и неће моћи да је врати на стару величину.
Знамо да херој није онај који, осетивши дух времена, може да да убедљиве изјаве или да демонстрира изражајне гестове, већ онај који у себи има непомичан центар, који није подложан непосредним применама. И ако овај центар, окренут ка небу, дође у додир са Божанском благодаћу, која освећује будућност душе и тела, човек се укључује у Вечност. На крају крајева, не заслужује пажњу оно што човек има – имовину, интелигенцију или физичке особине, већ колико може, не обазирући се на забране и препреке, да током целог живота дође у додир са Христом. На крају крајева, важно је не имати много, него бити много, што је могуће само у недрима Православне Цркве.
Кад год покушамо да формулишемо и идентификујемо традиционалне хришћанске вредности у савременом културном простору, које су носеће структуре наше цивилизације, долазимо у контакт са исконским бићем које их је родило. Штавише, суочавамо се са изузетно важним задатком – успостављањем темеља националног постојања. Свака генерација мора проћи неку врсту иницијације и уронити у свете слојеве своје историје. Сада, више него икада, морамо напрезати своје историјско памћење и учинити духовни напор који ће нам помоћи да асимилујемо нашу посебну судбину, која се повукла на периферију јавне свести, и обновимо органску везу са блиставим космосом источнохришћанске цивилизације.
протојереј Николај Доњенко
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Петар Волков
Извор: kurskpds.ru