Био сам настојатељ цркве у једном селу. Једног дана су ми пришле две тужне жене, мајка и сестра једне удовице и питале за могућност одржавања парастоса за њеног мужа, који је недавно извршио самоубиство и већ био сахрањен.

Одговорио сам им да црква не врши опело самоубицама, јер они сами себе осуђују на вечни боравак у паклу. Међутим, гледајући њихову тугу, било ми их је жао, и сматрао сам потребним да их утешим. Рекао сам им да постоје изузеци када се служи парастос за оне који су, болујући од психичких болести, извршили самоубиство у стању лудила. „Али да бисте то урадили, потребно је да контактирате епископа са захтевом за дозволу за обављање погребне службе. Да имам такву дозволу, пристао бих на сахрану, али не могу без ње“ - рекао сам им.

Неколико недеља касније, поново су стигле у храм, доносећи са собом писмо епископа са молбом за одложени опело за њихову вољену особу, која је извршила самоубиство у душевном поремећају. У овом писму су наведени озбиљни разлози за такав захтев, а испод њега је стајао епископов потпис, са дозволом за обављање парастоса.

„Ако је тако“, рекао сам, „ако се епископ залаже за душу ове особе, онда ћу га и одржати“. После парастоса, једна од жена, мајка покојника, тражила је од мене тамјан.
„Зашто ти треба тамјан? - питао сам.
„Чудне ствари се дешавају у кући моје ћерке, а она каже да јој се њен покојни муж појављује ноћу и позива је напоље.
„А шта она ради?“
„Послуша га и излази.“
„Шта они напољу раде?“
„Причају. Замолио ју је да уклони крст који је висио изнад њеног кревета.“

Рекао сам јој одлучно: „не би требало да скине крст, иначе је у опасности“. Даћу ти тамјан, стави га на врео угаљ и окади стан. Такође, добићеш од нас свету водицу и пошкропи све по кући. Током тог чина, говори: „У име Оца и Сина и Светога Духа! Амин“. Нека твоја ћерка попије ову воду на празан стомак и нека дође што пре код мене. А ако јој се муж поново појави, она не треба да иде к њему, већ да се моли: „Господе, помилуј!“

Обећала ми је да ће урадити све што сам рекао и обоје су отишли.

Прошле су још две недеље, а једна млада жена из села где је покојник живео, дошла је код мене да се крсти. Након крштења питао сам је:

„Знаш ли да се у вашем селу недавно обесио човек?“
„Знам.“
„Реци покојниковој жени да одмах дође код мене.“

Обећала је да ће пренети поруку.

Удовица се следеће недеље појавила у цркви. Исповедио сам је, признала је Господу све главне грехе свог живота и прочитао сам над њом разрешну молитву. А онда ми је детаљно испричала шта јој се догађа.

Њен муж је често пио, а ова пијанства су га често доводила до мрачних мисли и жеље да изврши самоубиство. Неколико пута је покушавао да се убије, али га је она спречила. Ипак, у једном тренутку нису могли да га обуздају и он се обесио.

После сахране непрестано је осећала његово присуство у близини. И стално јој је долазила помисао да и она изврши самоубиство и да оде за мужем на други свет, из тако несрећног и тужног овоземаљског живота. Понекад је жеља да оконча свој живот била толико јака, да је изгледало као да је неко тера да стави себи омчу на врат, а она је ту жељу једва обуздавала.

Десетак дана након тужног догађаја њено здравље се погоршало, а у њеној кући су почели да се дешавају чудне ствари. Не само да је стално осећала присуство свог преминулог мужа, већ је чула и разне звукове, као да се станом кретао сабласни ехо. Чак се и ТВ антена спонтано померала и производила звукове.

Све ју је то узнемиравало, али јој је подршку пружала њена мајка, која је након самоубиства њеног мужа, привремено живела са њом. Заједно су спавали у соби у којој је она раније била са супругом. Изнад кревета висио је гипсани крст.

Једног дана, око један ујутру, пробудила се када је чула да је неко отворио врата од собе. Када је боље погледала, видела је да је то њен муж. Не прелазећи праг собе, ћутке јој је показао да крене за њим. Устала је, обукла се и пошла за њим. Није ни размишљала како је успео да уђе у стан, који је био закључан и како је дошао ту, када је његово тело закопано.

Изашли су напоље, сели на клупу и почели да причају. Рекао је да му је било тешко, да се каје због онога што је учинио и тражио од ње опроштај. Тада је рекао да ће је повести са собом на други свет, али није објаснио како ће се то догодити. Молио ју је само склони крст који виси на зиду изнад кревета, како би могао слободно да уђе у собу. Тако су разговарали око два сата, након чега се она вратила у стан и отишла у кревет.

После тога је још три пута долазио код ње, позивао је напоље и инсистирао да скине крст са зида. Била је спремна да му попусти, али се плашила да он тада не почне спава са њом у кревету, па зато никада није скинула крст. Затим је почео да је наговара да скине напрсни крст који је носила око врата. Био је толико убедљив да је она постала спремна да то и уради, али се у последњем тренутку предомислила.

Све је испричала мајци, која је била изненађена што није ни видела ни чула њеног мужа, упркос томе што су спавали у истој соби. То ју је забринуло, и када су дошли у мој храм, замолила ме је да заштитим њену ћерку од ових чудних појава.

Питао сам удовицу: "Зашто ниси одмах дошла код мене? Да ли ти је мајка рекла да сам те замолио да хитно дођеш?" Она је одговорила да након што је њена мајка пошкропила стан светом водом и окадила га тамјаном, више није било указања и њен муж се више није појављивао.

Питао сам је: „Када си седела са њим на клупи напољу, да ли те је додирнуо?“ Она је одговорила: „Не.“ Питао сам: „Како је изгледао? Можда је био као дух?“ Она је одговорила: „Не, био је жив, онакав каквог сам га увек видела.“

„Ово је духовно незнање људи!“ - помислих и рекох јој: „Сада ме слушај пажљиво. Није то био твој муж, него зао дух, слуга сатане - демон. Он је твога мужа одвео у смрт због својих греха, а онда је дошао да и тебе одведе. Зашто ми одмах ниси дошла кад ти је мајка пренела моју поруку? Ризиковала си не само свој живот, већ си могла и живот вечни да изгубиш. Хвала Богу да си користила тамјан и свету воду. Али добро, бар си сада ту. Видиш ли какву моћ има крст? Крст који имате изнад кревета није освештан, зар не?“

„Није, купила сам га на пијаци.“

„Видиш, чак и неосвештани крст има такву моћ да му се демон не може приближити, јер ипак је то крст на коме је насликан Господ наш Исус Христос. Да си га скинула, вероватно би имала проблема. А да си скинула крст са врата док си била са њим напољу, највероватније се кући не би вратила жива. Никада немој скидати крст, чак ни у купатилу. Иначе, твоје приче о изласку напоље су упитне. Можда си све време била у свом кревету и све је то била илузија. Иако демон понекад може да делује у стварности, па чак и да узме облик особе, најчешће делује кроз лажне визије, попут халуцинација. А ове халуцинације су толико моћне да човек све перципира и памти као да се дешава у стварности. Буди захвална Богу што те је спасао од оваквих искушења. Исповедила си се, Бог ти је опростио грехе. Буди захвална својој мајци и сестри што су се обратиле владици и захвали му се што је то одобрио. Сада је твом мужу отворен пут од пакла до Раја; али за њега треба и да се молиш, чиниш добра дела, дајеш његово име за помен на Литургији. Ти тражи спас у цркви, јер овај живот је привремен, пре или касније сви ћемо га напустити. Спасавај се!“

Отишла је, оставивши ме да размишљам о свему томе, о лукавству и мржњи демона према нама људима, и о сили и благодати Црквених Тајни и свих светиња Божијих.

Хвала Богу за све!

јеромонах Оптинске испоснице Венедикт (Емеличев)☦,
из књиге "Искуства из духовне борбе"
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Иван Попов