Живети хришћанским животом значи ходати у светлости. Заслепљени свакодневним животним бригама, ми не видимо и не схватамо пуноћу своје мисије на земљи и пуноћу дарова које нам је Бог дао. Дарови наше душе остају неискоришћени. Видимо себе и друге људе као немоћне па кажемо: "Ми смо безначајни, просечни људи. Шта да радимо? Треба само да се трудимо да зарадимо за голи живот." Омаловажавајући тиме себе често слабимо вољу за деловањем, иако нисмо мали и нисмо слаби, али свако од нас има своју мисију. Свако људско биће на овом свету има сврху и Божји је гласник на земљи. Господу је потребна свака душа, и свако од нас је одговоран за свој живот, као и за животе других. Није у питању наша безначајност, већ неспремност да преузмемо одговорност. Често кажемо: "То се мене не тиче. Нека то уради неко други." Говорећи тако, своју одговорност пребацујемо на друге, окривљујући тако друге; ово нас доводи до осуђивања, што заузврат води до подела.

У великој мери наш живот зависи од нас самих. Пошто смо Божији гласници на овој земљи, свако од нас има утицај на оно што се дешава око њега, а тиме и на свет. Ако зла воља неутралише моћ добра, онда воља ослобођена греха има велики позитиван утицај.

Свакодневно комуницирамо са разним људима, и у овој интеракцији можемо показати своју лошију или бољу страну. Нажалост, ми обично не показујемо оно светло и добро које имамо у себи. Дарови које имамо неутралисани су световном природом нашег живота. Често не знамо колико вреди наша душа, и зато нам душа помало постаје помрачена. Јер да бисмо испунили своју сврху, потребно је да имамо отворене унутрашње очи и тек тада ћемо у својој души видети оне вредности које су скривене од нашег унутрашњег погледа. Морамо да откријемо те вредности у себи и помогнемо другима да открију њихове. Помажући другима да открију себе, дубље упознајемо себе. Овде је корисно заједништво са другима: то је наша школа спасења и духовног напора. Избегавање интеракције са људима није увек од користи за хришћанина.

У изолацији људско биће скоро увек постаје мањкаво. Што се више одваја од других, то му више недостају. Живећи усамљеничким животом, одсецамо се од заједничког живота, од живота целог тела, и у овој изолацији се исушујемо, јер се не хранимо заједничким животом. Али када комуницирамо са људима, наше неоткривене моћи ступају на снагу. Тако дружење са људима обогаћује нашу душу, која цвета када се приближимо другима. Појединац може да надокнади оно што му недостаје интеракцијом са целим људским телом. Људи су Божје цвеће; треба да научимо, као пчеле, да сакупљамо мед са овог цвећа, да се обогатимо индивидуалношћу других и отворимо се за друге.

Често нам је тешко да комуницирамо са другима, али смо позвани на заједнички живот, а заједништво са другима је дужност сваког хришћанина. Можемо имати велике користи од сваког контакта са другом особом. Ако обратимо пажњу на оне око нас, онда ћемо сигурно пронаћи вредности — нешто светло и добро. У сваком човеку има нечег лепог, а само наша грешност спречава да ту лепоту видимо. Упознајемо људе и најчешће их погрешно оцењујемо, гледајући само њихов спољашњи изглед. Кажемо: "Ова особа добро изгледа, а она не изгледа." Често, када видимо неке недостатке у човеку, ми се клонимо њега, узимајући његов спољашњи изглед за оно што он заиста јесте; судимо му не покушавајући да савладамо препреке које нас раздвајају. Волимо да комуницирамо са људима који су нам пријатни, када се природно свиђамо једни другима. Тешко је разговарати са особом према којој имате предрасуде, али то је тешкоћа коју морамо превазићи.

Господ хоће да нас окупи, али зли покушава да нас раздвоји. Када превазиђемо одвојеност, препознајемо једни у другима оно једно једино што имамо од Бога; оно што чини нашу снагу и доноси нам добро у животу. Грех је раздвојио човечанство. Када људи однесу победу над грехом, они се зближавају једни са другима, јер се враћају у првобитно стање опште људске природе — целог човечанства. Али грех нас краде. Када не успемо да превазиђемо оно што нас раздваја, не видимо праве животе других, већ њихове маске, које замењујемо за њихова права лица. Међусобна одвојеност и изолација искривљују наше животе.

Обично нам се чини да људе срећемо случајно. Наравно, то није тако! Господ нас ставља једне поред других у породици и друштву да бисмо могли да обогатимо једни друге, да би интеракцијом и трењем једни са другима људи могли да запале искре светлости. Господ нам каже: „Ево твог задатка. Ја сам те довео у везу са овом особом. У твом срцу постоји таленат који сам ти дао. Отвори тај таленат.“ Шаљући сваку душу у овај свет, Господ јој даје неки таленат и област деловања, како би душа могла да процвета у свом духовном животу. Пошто је сваки појединац духовно јединствен, ако не успе да отвори своје духовно благо, биће то духовна смрт, нестанак светлости Божије у тој тачки постојања. Зато свако од нас мора да брине о свом духовном свету и да допусти да светлост Божија засија у том свету и да не нестане. Зашто смо тако невољни и спори у употреби тих дарова који су у нама? Када се боримо против греха у себи, дозвољавамо да семе добра израсте у нама; отклањамо зло из себе, и тако помажемо да се зло на земљи смањи. И најмањи напор с наше стране разбија нашу неактивност, буди оно добро које у нама спава и испољава га.

Таленти се дају свима. Господ ће питати сваког од нас: „Зашто ниси урадио оно што је требало?“ Свако у свом животу мора да открије и умножи таленат који му је дао Бог. Људи обично кажу: „Немам талента“. Под овим подразумевају таленат научника, уметника или државника. Али далеко су важнији таленти срца које је Господ дао сваком људском бићу, као што су на пример пријатељство и саосећање. На нама је да ове таленте откријемо као природне квалитете наше душе. Наравно, ови таленти се могу открити само кроз живу интеракцију са другима. Везани смо једни за друге разним везама и морамо те везе користити да створимо јединство живота. Болно је схватити да се толико људи жали на усамљеност. Заиста, одвојеност од других депримира човека, док јединство, с друге стране, даје охрабрење, јер тада човек осећа да није изгубљен у овом свету. Јединство међу људима је конопац који повезује земљу са небом, са Богом који сједињује. Јединство које долази из срца једног човека у срце другог, заправо је усмерено ка Једном центру, Богу, јер јединство међу људима је живот, а одвојеност смрт.

Јединство међу људима је добро, и доноси нам радост живота. То је закон живота и људи неизбежно пате када га прекрше. Сви смо створени по лику Божијем. То значи да смо уједињени по лику Божијем. Заједно можемо постепено постићи јединство мисли, душе и воље; јединство за које је Христос рекао: „Као што си ти, Оче, у мени и ја у теби, да и они једно буду у нама“ (Јован 17:21). Па ипак, у нашем овоземаљском животу не сматрамо ни својом дужношћу да тражимо дарове које имамо од Бога, који нас заиста могу приближити једни другима. Раздвојеност схватамо као истинско постојање и не трудимо се да је прекинемо. Стање одвојености нас лишава радости у свакодневном животу и спречава нас да откријемо своју праву вредност.

Стално чујемо: „Нема добрих људи“. Како то? Међу нама има људи који имају образовање, интелигенцију и благо душе, и само зато што се кријемо у љусци нашег овоземаљског живота не видимо то, скривајући тако своје таленте и таленте других. Ми смо лењи робови. Кажемо да не можемо умножити своје таленте, иако је речено: „Куцајте и отвориће вам се“. У сваком срцу треба да тражимо благо. Људи често трагају за благом, али не и за духовним благом, а духовно благо треба да тражимо. Неко би могао да пита: "Зашто?" Одговарамо: „Да бисмо се обогатили“. Примећујемо само спољашњи изглед људи и узимамо од њих спољашње ствари, али не примећујемо и не тражимо благо које сваки човек има у себи. Требало би да тражимо таленат срца; ово благо је извор добра. Али како да то урадимо? Да бисмо то урадили, требало би да уложимо напор и да радимо вредно. Како каже једна руска изрека, „Без рада не можеш ни рибу извући из баре“. Ако чак и веома талентовани људи, пошто су добили дар од Бога, морају да се труде да остваре свој потенцијал, онда би просечна особа требало да ради још више.

Када прилазимо човеку, погледајмо изблиза његово срце, које је центар људског бића. Христос је рекао да све излази из срца: „ Добар човек из добре ризнице срца свога износи добро, а зао човек из зле ризнице срца свога износи зло“ (Лк . 6:45). Доброта срца је дар од Бога, може се удесетостручити, а на доброти срца лакше је градити врлину. Свети Јован Златоусти каже: „Чуда се не састоје у чињењу великих и чудесних дела, него када се зао човек преобрази у доброг — то је чудо, јер се тада крше закони природе, стари човек се одбацује, а ново створење се гради кроз борбу против греха." Када се човек бори против греха, он се усавршава, односно постаје ближи Богу. Побеђујући грех у себи, човек отвара боље аспекте своје душе, истовремено откривајући благо у другом човеку, за које није ни слутио да постоји. Оптерећен грехом, човек се плаши других људи, не корача радосно кроз свој живот. Размишља о томе како да избегне сусрете са неким другим појединцима. Победивши грех, човек ће лако прићи другима и поделити са њима своју доброту. Ако погледамо унутар човека, можемо видети његово право ја. Ово није лако, али треба да се натерамо да то урадимо.

Када смо у добрим односима са људима, обасјани смо искрама светлости; примамо нешто невидљиво што нам даје живот. Господ нас шаље у овај свет, да пројавимо богатство своје душе. Ако саберемо сва мала зрнца доброте и светлости која су нам дата и то ће бити много. Ако сакупимо зрнце светлости, онда ћемо и ми постати засићени светлошћу, и наша камена срца ће засветлети. Овај процес трагања за светлошћу је тренутак духовног просветљења: тада лепота онога што тражимо испуњава нашу душу лепотом. Тражећи благо у својој души, неизоставно ћемо ишчупати трње и коров из свог срца, а ово очишћење је истинско добро, које ће нам дати радост живота. Ова доброта је корак ка гледању Бога, као што Свето писмо каже: „ Чисти срцем видеће Бога“ (Матеј 5:8). Имајући такве појединачне тренутке блаженства, човек припрема себи место у пребивалишту светлости.

Божанска светлост коју откривамо у себи чини нас способним да видимо духовно, а када можемо да видимо, нећемо улагати све ресурсе наше душе у ствари које су безначајне. Божанском светлошћу, као батеријском лампом, човек осветљава свој пут, а онда ће исту светлост видети и у другима. Ова светлост је присутна у сваком појединцу, али је скривена тамом, тако да је не можемо видети код других. Када осетимо ову светлост, некако се будимо, и све се мења око нас, а напади непријатеља постају немоћни. Када смо обасјани божанском светлошћу, своју душу обраћамо Богу и сабирамо расуте зраке светлости у фокус; тада не само да ми сами сијамо, већ чинимо видљивом светлост и у другима.

Када имамо проблема у односима са другима, када зао изазива немир у нашим срцима и испуњава их тамом, онда треба да позовемо Бога у помоћ, призивајући Његово име у својим мислима. Опседнут страшћу и ходајући у тами, човек може да уради и каже много глупости. Треба да се обратимо Господу што је пре могуће, и Он ће својом светлошћу распршити таму. Овим стваралачким чином обраћања Богу човек призива светлост, а светлост од Бога долази у његово срце, тј. Сам Господ силази у срце, просветљује га и почиње да царује у њему. Када Бог живи у срцу, тада је тама побеђена, и ова победа нас доводи у другу област постојања, у нови радосни живот. Мир и радост настањују се у нашим срцима, и тада почињемо да осећамо јединство за којим наше душе толико жеђају. Радећи за Господа, ми се некако преображавамо, улазимо у царство светлости, и Сам Господ обитава у нама, „ Јер где су двојица или тројица сабрани у име моје, тамо сам ја међу њима“ (Матеј 18:20)

Одломци из беседe Архиепископ прашки Сергије (Корољов) (1881-1952)
Са руског превео Анатолиј Передера