И рече Бог: створимо човека
по нашем лику и подобију...
(Пост. 1:26)

Сви смо се у једном или другом тренутку, почевши од детињства, питали о свом пореклу. Видели смо свет хармонично распоређен око нас и, јасно расуђујући, схватили смо да има Творца. Видимо и складну структуру човека, јер када отворимо уџбеник биологије, јасно смо уверени да у људском телу нема ниједног сувишног органа, ни једне сувишне ћелије, све у људском телу има стриктно своју функцију, а то резултира хармонијом. Чувши глас своје савести, схватили смо и да се човек не састоји само од тела, него и од душе и духа, који је највиши део душе и непрестано стреми ка Богу.

Ово знање црпимо из Светог Писма, где у књизи Постања добијамо много важније сазнање – човека није само створио Бог заједно са животињама, већ је створен по лику и подобију Божијем. Шта је то - лик и подобије Божије, од чега се састоји и која је разлика између њих?

Лик или образ Божији у човеку чини суштину његове душе, налази се у њеним многобројним својствима и моћима: у бесмртности људског духа, у уму способном да спозна истину и да се бори за Бога, за добро, у слободној вољи, самовлашћу, влашћу над земљом и над свиме што постоји на њој, у стваралачкој сили. Желим да истакнем тесну везу између својстава Божијих и дарова датих од Створитеља нашој души, који су одраз Његових савршенстава, на пример, Бог је вечан – а човек има вечно, неуништиво постојање; Бог је мудар – и човеку је дат разум; Бог је Цар неба и земље – и човек има царско достојанство у свету; Бог је Творац – и човек има способност да ствара – све је то пројава лика Божијег у човеку, који је дат свим људима без изузетка и неизбрисива је у њима. Може се оскрнавити, замазати грешном прљавштином, али га је немогуће потпуно избрисати из човека.

Подобије Божије у човеку је његова способност да усмери силе своје душе да постане као Бог, то је прилика коју је Створитељ дао човеку да постане боголик својим слободним личним напорима, што лежи у духовном усавршавању човека, светости и врлини, у стицању дарова Духа Светога. Требало би да радимо на томе да и сами стекнемо подобије Божије, чиме бисмо остварили способност воље коју нам је Бог дао. Постизање боголикости је циљ људског живота. Ако се човек свим силама труди за добро и истину, за истину Божију, онда постаје сличан Богу, али ако човек воли себе, чини зло, непријатељски је расположен, лаже, брине само о земаљским добрима, уздајући се у ово чисто својом снагом, а такође, бринући само о свом телу, заборављајући на своју душу, тада такав човек престаје да буде подобије Божије, а уподобљује се ђаволу. Свети Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти у својим бројним делима називају стање богоподобија обожењем, када човек живи не по људским мерилима, већ по Божанским заповестима. Тада он постаје не оруђе сопствених страсти, жеља, грешних склоности и помисли, него оруђе у рукама Божијим, тада кроз њега почиње да сија благодат Божија и шири се на друге људе; он остаје човек, али свака реч и свака мисао, сваки поступак бивају прожети Божанском благодаћу и Божанским присуством.

Али која је разлика између лика и подобија Божијег? То се добро види на примеру односа родитеља и деце, јер је Господ наш Небески Отац, па је однос човека према Богу сличан односу деце према родитељима. Знамо добро да су деца увек слика својих родитеља, али не увек и сличност, прилика (подобије). Ова слика садржи основне особине људске природе, које родитељи преносе на своју децу: дете такође има две руке, две ноге, два уха итд., али се подобија родитеља не даје детету од рођења – оно мора бити стечени током живота и образовања. Под подобијем морамо разумети позитивне личне квалитете родитеља. Када дете постане љубазно, мудро, великодушно и побожно као његови родитељи, онда можемо рећи да је постало попут њих, стекло њихово подобије. И наравно, оно мора настојати на све могуће начине да стекне такву позитивну сличност.

Тако и ми треба непрестано да се трудимо да стекнемо подобије нашег Небеског Оца, које су изгубили наши преци Адам и Ева падом, јер су пре тога имали и лик и подобије Божије у себи. Али касније је у њима сачувана само слика Творца, коју свако од нас данас има. Сво њихово потомство, односно цео људски род, више нема подобија, али је неопходно тежити томе, а сам Господ, видећи само намеру човека, никада неће одбити помоћ и упутиће га на све могуће начине ка правом путу. На крају крајева, без подобија је немогућа комуникација са Богом, а ако не постанемо слични Господу, онда постајемо као непријатељ људског рода – ђаво, пошто човек не може да стоји у свом духовном развоју – он се или креће навише Богу, или пада у грех и смрт.

Најважније знакове подобија налазимо у Јеванђељу: то је љубав према непријатељима, чистота срца, смирење, милосрђе и све друге заповести Христове, а они који их држе сигурно ће повратити у себи подобије Божије изгубљено и постати права деца Божија, сродна по духу Оцу Небеском. Они улазе у небеску породицу Божију, и сви свети житељи неба који угађају Богу постају њихова браћа и сестре. Потрудимо се да уђемо у ову небеску обитељ, да се и ми удостојимо њихове благодати, њиховог сродства са Богом, њихове вечне небеске славе. Амин.

ђакон Дионисиј Сабов
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Иван Попов
Извор: donetsk.church.ua