Када чујемо име Марија Магдалина, многима је прва асоцијација Васкрсење – јер је она била прва која је угледала васкрслог Господа. Међутим, пре тог епохалног тренутка, она је била нешто сасвим друго. Или боље речено – била сломљена жена, духом раскомадана, изгубљена, подељена и често одбачена од других. Па ипак, данас је славимо као свету мироносицу и равноапостолну. У том путу – од дубоког бездана до блиставе светости – крије се необична сила коју је само Христос могао да ослободи.
Из бездана у светлост: Љубав која лечи
Кад чујемо да је Христос из Марије Магдалине истерао седам демона (Лк 8,2), можда нам то звучи као прича из старих времена. Али у томе се крије дубока истина о унутрашњој борби коју многи људи воде и данас – борби са страхом, тугом, болом и раскомаданошћу душе. Ти „демони“ нису нужно само духови, већ симболизују све оно што човека удаљава од његове истинске природе и од Бога: болест, моралне падове, хронични немир, очај и осећај изгубљености.
Марија није одбачена због своје слабости, нити презрена због прошлости. Управо у тој њеној рањивости Христос је пронашао снагу да је обнови. Његов додир љубави није је осудио, већ је оживео и преобразио. Од тог тренутка, она није више била само жена из Магдале – постала је Христова. Оставила је све иза себе: срамоту, прошлост и свој „ја“. У томе се крије суштина истинског покајања – није питање да ли ћемо постати бољи по неким моралним стандардима, већ питање да ли ћемо постати Његови, потпуно нови.
Као што апостол Павле каже: „Зато ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође, гле, све ново постаде.“ (2 Кор 5,17).
Љубав која лечи није само реч, већ живо искуство које мења ток живота из корена.
Блага, јер није палица него лек
У нашем народу, Света Марија Магдалина остала је позната као Блага Марија. Не Велика, не Моћна, не Славна – већ Блага. И та народна мудрост открива дубоку истину о њеној светости. Њена светост није у сили или суровом осуђивању, већ у благости и разумевању. Она није судија који казни, већ пријатељ који прати, помаже и сведочи.
Народ је у њој препознао не неки недостижни идеал, већ живу наду – наду да и из највеће сломљености може израсти светост. Она је светитељка са којом се човек лако може поистоветити. Није рођена света, него је постала света. И то не због великих подвига или положаја, већ због непоколебљиве верности и огромне љубави.
Као што Христос поручује: „Ваша светлост нека сија пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима.“ (Мт 5,16).
Зато се зове Блага – јер благост није слабост, већ плод милости коју је срце доживело и примило. Она је као лек који тихо лечи ране, не као палица која боли и присиљава.
Поуке за нас, људе у немиру
Данас многи људи осећају дубоки немир, унутрашњу растрзаност и осећај да нису „довољни“ – довољно добри, довољно јаки, довољно духовни. „Демони“ које не видимо по имену – као што су депресија, анксиозност, зависности, туга и страхови – често нас ломе и може се учинити да нема пута напред.
Међутим, прича о Марији Магдалини стоји као живи сведок другачијег пута и има снажну поруку:
Колико год да си сломљен, колико год да те страхови и туге држе у сенци – знај да те Христос може подићи. Њена прича је доказ Христове речи: „Нисам дошао да зовем праведнике, него грешнике на покајање.“ (Лк 5,32).
Љубав није празна реч. Она живи у делима и верности, баш као што је Марија показала када је остала уз Христа до краја, чак и до Крста: „Код крста Исуса Христа стајале су његове мајка и сестра његове мајке, и Марија Магдалина.“ (Јн 19,25).
Пријатељство с Богом није резервисано за „достојне“, већ за оне који Му се препусте, који се отворе Његовој љубави. Као што нам сведочи реч из Јеванђеља: „Јер Бог тако заволе свет да је Сина свога Јединороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни.“ (Јн 3,16).
Највећи сјај не долази из спољашњих заслуга, већ из скромности и благодарности. То није светлост која заслепљује, већ топлина која загрева срце и друге око нас.
Она, која је некада била „демонска“, постала је апостол апостолима. Она, коју су можда сви избегавали, постала је прва којој се Васкрсли Господ јавља (Јн 20,11-18). И не само да ју је Господ позвао по имену, препознајући је у мноштву, већ ју је и послао, поверивши јој Своју највећу поруку радости и наде.
Зашто славимо Благу Марију?
Зато је славимо и зато је волимо. Њен празник није само сећање на њену изузетну личност, већ и прилика да верујемо у сопствени преображај. Колико год наш живот био рањен, сломљен и пун немира, она нас подсећа да је могуће обновљење, пуна слобода и радост у љубави Божјој.
Њена прича позива да се отворимо, да верујемо у љубав која лечи, да не престајемо да се боримо и да не дозволимо да нас прошлост дефинише. У њој видимо да истинска снага није у томе да будемо савршени, већ у томе да будемо Његови – потпуно, без остатка.
Ако је ико могла да покаже шта значи покајање као нови почетак, онда је то била Блага Марија – она која је из бездана изашла у светлост, и чије име и данас одзвања као симбол наде и преображења.
За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић