У духовном наслеђу Цркве постоје светиње које нису само предмет побожног поштовања, већ живи знак Божије благодати. Једна од највећих реликвија православног света је Појас Пресвете Богородице, који се данас чува у манастиру Ватопед на Светој Гори. Ниједан други земаљски предмет није тако јасно повезан са Мајком Божијом, јер је то заиста Њен лични појас – део Њеног живота, Њене љубави, Њене бриге за људе.
Празновање његовог полагања у Влахернску цркву у Константинопољу, које славимо 13. септембра, није само спомен на један историјски догађај. То је подсећање да Богородица и даље обавија појасем заштите све који је призивају у својим молитвама. Као што каже Псалмопојац: „Ко пребива у заклону Свевишњега, почива у сенци Свемогућега“ (Пс. 90,1).
Историјски, Појас је био предмет дубоког поштовања још од првих векова хришћанства. По предању, Пресвета Богородица га је предала апостолу Томи, који је једини закаснио на Њено Успење. Од тада је путовао кроз векове, чувајући градове, породице, читаве народе. У 4. веку, у време цара Аркадија, свечано је пренет у Константинопољ и положен у Влахернску цркву, где је вековима био извор чудеса и исцељења.
Хришћани су му притицали као невидљивом штиту. Када би се царски град нашао у опасности, појас је ношен у литији по бедемима. И непријатељске војске повлачиле су се, јер је народ веровао да није камен или оружје одбранило град, него сама Мајка Божија.
Чуда Појаса кроз векове
Моћ Појаса Пресвете Богородице није била ограничена на један народ или епоху. Чуда су се умножавала где год је светиња била ношена. Записано је да су у време епидемија куге и колере монаси манастира Ватопед путовали са Појасом по Криту, Македонији, Тракији и Малој Азији. Болести су се повлачиле, а људи су осећали како невидљива рука Мајке Божије исцељује њихова тела и душе.
У Константинопољу 1864. године, када је харала колера, град је био на ивици уништења. Појас је у свечаној литији ношен улицама, и већ тог дана епидемија је престала. Чак је и турски султан, задивљен чудом, изразио жељу да целива светињу.
Посебно потресно чудо догодило се у дому једног Грка чији је син изненада преминуо. Појас је положен на његово тело, и младић је оживео пред свима. Тај догађај је постао сведочанство да Бог преко своје Пречисте Мајке не само да исцељује болести, него и враћа изгубљени живот.
Слична чуда дешавала су се и у природи. У месту Мадито 1894. године, усеве је уништавала огромна најезда скакаваца. Чим се брод са Појасом приближио луци, појавио се облак скакаваца који су почели да падају у море, спасавајући људе од глади.
Чак и онда када је неко, из незнања или сујете, покушао да присвоји део светиње, показивала се Божија правда. У 19. веку супруга енглеског конзула у Цариграду, Доменика Сантонија, тајно је одсекла део Појаса. Убрзо јој је муж изненада умро, а мајка и сестра тешко су се разболеле. Тек када је у покајању вратила светињу, несрећа је престала.
Ови догађаји нису само записи старих хроника. Они нас подсећају да је Пресвета Богородица „брза у помоћи и молитвеница“ свима који је призивају. Као што каже апостол Павле: „Исус Христос је исти јуче и данас и довека“ (Јевр. 13,8) – тако је и Његова Мајка увек иста у љубави и бризи за људе.
Појас у савременом времену
И данас, у наше доба, Појас наставља да делује чудесно. Најпознатија пракса у манастиру Ватопеду је дељење освећених трака које су додирнуле Појас. Те траке се посебно дарују брачним паровима који дуго не могу да добију децу. Сведочанства о рођењу потомства после молитве и ношења тих трака безбројна су, и представљају живи доказ да Мајка Божија и данас дарује радост породицама које су изгубиле наду.
Ходочасници који се поклоне Појасу у Ватопеду често говоре да осећају дубоки мир, неку унутрашњу светлост и духовно охрабрење. Многи сведоче о исцељењима од болести, о избављењу од страха и депресије, али и о томе да су нашли снагу да се покају, да прекину са пороцима или да се врате животу у Цркви.
Светиња делује и у најобичнијем свакодневном животу. Она учи вернике да чудо није увек спектакуларно. Понекад је чудо у томе што човек добија мир у срцу, што се брачни односи измире, што породица пронађе склад или што се човек ослободи унутрашње тескобе. Као што је говорио Свети Јован Златоусти: „Ко се приближи светим стварима са вером, добиће исцељење, јер благодат Божја делује кроз њих.“
Позив на духовну пажњу
Празник Полагања Појаса Пресвете Богородице 13. септембра није само дан успомене, већ живи позив на обнову духовне пажње. Он нас подсећа да вера није ограничена на прошлост и да чудеса нису део само древних времена. Напротив, чудеса су и данас могућа сваком ко приступи са вером, смирењем и молитвеним срцем.
Појас Пресвете Богородице је више од реликвије. Он је духовни мост између верника и Мајке Божије, знак Њене непрестане заштите и љубави. Његова чудотворна моћ, потврђена вековима – од заустављања епидемија и спасавања усева до исцељења и утехе савременим верницима – сведочи да је Пресвета Богородица увек жива и присутна у животу Цркве.
У времену неизвесности, страха и брзог ритма живота, овај празник нас учи да све своје бриге предамо Христу кроз молитве Његовој Мајци. „Господ је видјело моје и спасење моје; кога да се бојим? Господ је крјепост живота мојега; кога да се страшим?“ (Псалам 27,1) – те речи постају живо искуство сваког ко у вери приступа овој светињи.
Зато празник Појаса није само литургијска свечаност, већ жива школа духовне пажње, смирења и поверења у Бога. Он нас позива да препознамо чудо у свакодневици, да живимо у светлости вере и да се никада не осећамо сами, јер Мајка Божија као нежна Заштитница стоји крај сваког ко јој се са вером обраћа.
За Фондацију Пријатељ Божији: Светлана Розанова