Често у свакодневном говору чујемо људе како се „куну“ – некад озбиљно, некад у шали, некад и несвесно. Кунемо се животом, здрављем, децом, небом, земљом... као да тим речима желимо да појачамо тежину онога што говоримо. Али ретко се запитамо: шта тиме заиста говоримо? Да ли покушавамо другог да убедимо у истину – или можда себе? Иако је оваква пракса дубоко укорењена и у нашем народу, Христове речи из Беседе на гори позивају нас да о свом говору и истини размишљамо много дубље:
„А Ја вам кажем: не куните се никако…“ (Матеј 5:34)
Ово није пуко правило о томе шта смемо или не смемо рећи. То је позив на аутентичност, на дубоко преиспитивање односа према истини, речима, обећањима и – што је најважније – према Богу.
Шта је заправо проблем са заклетвом?
Да бисмо разумели тежину ове заповести, треба да се вратимо у време у коме је Исус говорио. Тада су људи редовно потврђивали истинитост својих речи заклетвом – „заклињем се Богом“, „заклињем се небом“, „заклињем се храмом“… Веровало се да призивање нечег светог даје речима додатну снагу и обавезује човека на истину.
Али, Исус показује да је сама та потреба – да појачамо своју реч нечим вишим – знак да нешто није у реду.
Зашто бисмо се заклињали ако говоримо истину? Зашто би наша реч морала да буде „запечаћена“ туђим ауторитетом, ако излази из чисте савести?
Исус каже: „Ни небом, јер је престо Божији; ни земљом, јер је подножје Његових ногу; ни Јерусалимом, јер је град великога Цара; ни главом својом не куни се, јер не можеш ни длаку једну бијелом или црном учинити.“ (Мт 5, 34–36)
Овим речима Христос нас позива да препознамо своје границе и да се ослонимо на Бога, а не на своју (или туђу) моћ. Чак ни главу своју не контролишемо у потпуности – како онда можемо нешто апсолутно обећати, гарантовати, запечаћивати?
Јеванђеоски принцип: Да, да; не, не
Суштина Христове заповести није само у томе да не изговарамо заклетве. Она нас позива да живимо тако да нам заклетве нису ни потребне: „Нека буде реч ваша: да, да; не, не. А што је више од тога, од злога је.“ (Мт 5, 37)
Ово је позив на потпуну унутрашњу искреност – да оно што кажемо, заиста мислимо. Да оно што обећамо, заиста намерававамо. Да другоме буде довољно што смо рекли – без појачавања, гаранција и театралности.
Кад некоме кажеш „да“, то треба да буде реч којој се верује. Кад кажеш „не“, да буде јасно и поштенo. У том духу, живот постаје једноставнији – не зато што је лакши, него зато што је истинитији.
Зашто је ово важно баш данас?
Живимо у доба у коме се реч обесмишљава. Обећања се лако дају и још лакше крше. Манипулације, полуистине и „спиновања“ постале су свакодневица – у медијима, политици, па и у међуљудским односима.
У таквом свету, човек од речи постаје реткост – и зато толико потребан.
Када некоме верујеш само зато што је рекао, без доказа, без заклетве – то је истинско поверење. Али и велики одраз духовне зрелости. То је почетак изградње здраве заједнице.
Бити човек од речи – сведочанство вере
Христос нас не позива на формалну коректност, већ на срце које не жели да манипулише. Жели да наше речи израстају из истине у нама. Не зато што „морамо“, већ зато што смо у Њему – и Он је Истина.
Бити човек чија реч се не мора појачавати значи бити слободан. Слободан од страха да ћеш бити раскринкан. Слободан од потребе да нешто глуми. Слободан да воли, да гради, да верује – и да други могу да му верују.
Реч као мост
Нека наша реч не буде препрека која захтева доказе и заклетве. Нека буде мост – који спаја људе, гради поверење, доноси мир.
Нека наше „да“ буде искрено „да“, а наше „не“ јасно и поштенo „не“. И тада ће наш живот, без вике и позивања на небо, постати сведочанство самог Бога – који је једини достојан да Му се закунемо, али нас позива да Му личимо кроз истину.
За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић