Данас се молитвено сећамо Нерукотвореног лика Господа Нашега Исуса Христа. Ова молитва: „Пречистоме Лику Твоме клањамо се, Благи, молећи за опроштај прегрешења наших, Христе Боже, јер си благоволео да телом узиђеш на Крст како би избавио творевину Своју од деловања вражијег, стога Ти вапијемо: Господе Боже, Спаситељу мој, дођи к мени који гинем и исцели болести моје неисцелне!” – по древном поретку, то би требало да нам буде прва молитва када уђемо у храм. Пре почетка служења Божанствене Литургије, свештеник пред иконом Спаситеља изговара ову молитву. Ову молитву изговарали су свети мученици када је дошло до гоњења Цркве од стране иконобораца.
Сам празник Нерукотвореног лика Спаситеља, као што знамо, повезан је са догађајем који се збио за живота Христовог. Према православном црквеном предању, лик Исусовог лица на комаду платна појавио се због болести владара Едесе Авгара. Чувши приче о дивном израиљском исцелитељу, написао му је писмо тражећи помоћ. Али Агарови гласници нису могли да дођу до Исуса, све време окружени гомилом, све док их Он сам није позвао. Спаситељ је обећао да ће послати једног од својих ученика у Едесу, и најзад, после умивања, обрисао је своје лице комадом платна на коме је остао његов отисак и предао ову прву икону на дар Авгару, коме је заиста послао апостола Тадеја и која га је исцелила.
Кроз многе иконе дарује нам се исцељење, телесно и духовно. Најважније је да се очистимо од губе греха и смрти, којом смо сви прекривени од главе до пете. Као што Писмо каже: „Што бисте још били бијени кад се све више одмећете? Сва је глава болесна и све срце изнемогло. Од пете до главе нема ништа здраво, него убој и модрице и ране гнојаве, ни исцеђене ни завијене ни уљем заблажене." (Исаија 1:5-6).
Само обраћањем Христу остварује се наше спасење. Само гледањем у Његово Пречисто Лице можемо очистити своје лице, само живећи у истини и савести, по заповестима Божијим, можемо стећи људско достојанство. А ако грех победи, ако се он афирмише као нормална појава, људи у најбољем случају постају безлични, а у најгорем, кроз њих почиње да се прозире лик звери.
Како да стекнемо ово људско лице по лику Христовом, како да постанемо они које је Бог првобитно створио да учествују у Божанском животу? Крстопоклоном смо започели Успенски пост. У средини је био празник Преображења где је лице Христово засијало као сунце и открила нам се слава Господња, а овај пут употпуњавамо празником трећег Спаса, поклањањем Лику Спасовом. Лику који није направљен рукама.
Света Црква нас подсећа да је слава Преображења Господњег, сјај лица Христовог и сваког човека који буде са Христом, тајна будућег века, која нам се понекад открива овде на земљи. Али да би се то догодило, морамо пре свега својим животом, својим лицима показати шта значи ова слава, односно љубав Христова, верност Његовим заповестима, да се не би умањила слава Крста Христовог.
Господ каже да „нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син, и ако Син хоће коме открити" ... Он жели свима да открије ову тајну несхватљиве славе Христове и све нас позива да учествујемо у животу истине. Шта треба да урадимо да бисмо научили ову Христову љубав у свету и зашто то свет не прихвата.
Апостоли су, чувши за одбацивање Христа, огњеном ревношћу запитали: „Господе, хоћеш ли да речемо да огањ сиђе с неба и да их истреби, као и Илија што учини?” Морамо имати ову ревност за славу Божију. Пре свега вера у Господа, какву су имали апостоли. Верују да ће Господ рећи – и огањ ће сићи, све ће бити по једној речи Његовој. Друго, потпуно предање вољи Божијој. Не онако како ми желимо, већ како Бог жели. А данас свуда видимо равнодушност према ономе што се дешава у свету, према подсмеху Господу, према Његовом одбацивању.
И Господ одговара апостолима: „Не знате каквога сте ви духа. Јер Син Човечији не дође да погуби душе људске него да спасе.” Љубав о којој Христос говори може се наћи само када када наш поглед буде уперен у Господа, који иде на страдање и прихвата смрт, не само ради оних који Га познају, него и ради оних који Га и одбацују.
Нека нам је дато да чујемо ову реч Христову. Да не сањамо о љубави, која може бити само самообмана, ако се прво не научимо ревности за истину и славу Божију. Ако немамо истинску веру у Господа, ако се не уздамо у Њега. Ако своје туге, макар у малој мери, не поделимо са оним страдањем на Крсту, где Господ пројављује своју љубав до краја.
Нека свако од нас има јасан и чврст образ, како је речено у Јеванђељу, у чувању истине. Лице онога који иде у Јерусалим. У Јерусалим на земљи, где се битке воде до краја историје, да се највећи број људи покаје и дође Господу. И у Небески Јерусалим – у Пречисто лице љубави Христове, увек окренуте Светој Цркви Његовој, целом роду људском.
Протојереј Александар Шаргунов, настојатељ храма Св. Николе у Пижи, члан Савеза писаца Русије
За Фондацију Пријатељ Божији припремио: Петар Волков