„Ја сам победио свет“ (Јован 16,33) – речи које откривају тајну снаге која није затворена у храмовима, већ припада целом граду, целом народу и читавом свету, чудо које осветљава живот и подсећа на вечну победу вере над страхом и тешкоћама.
Празник „Изношење Часнога животворног Крста“ представља један од оних дана у црквеној години који у себи спајају историјско сећање, литургијску традицију и дубоку духовну поуку. Данас га славимо као почетак Успенског поста, подсећајући се на његово дубоко значење и духовну поруку коју носи. Његова историја је дуга и богата, а сам празник у облику у ком га данас знамо установљен је у Византији у 9. веку.
У то време, током најтоплијих летњих дана, у престоници Цариграду су се често јављале епидемије и разне болести. Византијци су, у складу са својом побожношћу, веровали да је најбоља заштита – молитва и Божији благослов. Тако је установљена пракса да се 1. августа износи Часни Крст Господњи из царске ризнице и носи улицама града. Патријарх, свештеници и народ заједно су пролазили кроз квартове, благосиљајући куће, тргове, па чак и изворе и бунаре, освећујући и воду и ваздух.
Овај чин није био само заштита од болести, већ и снажна порука: Крст Христов није затворен у храму, већ припада целом граду, целом народу, целом свету.
Чудо Крста и повезаност са победама
У 12. веку, празник је добио и ново историјско сећање које му је дало додатну снагу.
Византијска победа – Цар Мануил I Комнин, један од најпознатијих византијских владара, 1. августа 1164. године повео је војску у битку против Мађара(1). Пре самог сукоба, свети Крст је изнет пред војску и над њим је извршена молитва. Према предању, од Крста и иконе Пресвете Богородице засијали су чудесни зраци светлости. Охрабрена овим знамењем, војска је кренула у бој и однела победу.
Победа руског кнеза – Истог дана, далеко на северу, руски кнез Андреј Јурјевич Богољубски повео је своје чете против Волшких Бугара. И он је пред собом носио свети Крст и чудотворну икону Мајке Божије. Исто чудо – зраци светлости – обасјало је и његову војску. Победа је била потпуна, а кнез Андреј је установио да се 1. августа свечано празнује и у Русији.
Од тада, празник је у обе земље био не само дан сећања на Божију заштиту од болести, већ и дан победе вере над непријатељем.
Крст и почетак Богородичиног поста
Празник пада на први дан Успенског поста, који се у народу назива и Богородичин пост. Пост траје две недеље и завршава се великим празником Успења Пресвете Богородице.
Иако кратак, овај пост је строг и носи снажну поруку: пут поста је пут Христовог Крста – пут одрицања од себе ради љубави Божије. Пост није дијета нити пука промена исхране, већ духовни подвиг у ком душа и тело заједно иду путем смирења, молитве и љубави.
Крст, изнет тог првог дана поста, као да нам каже: „Ако желиш да стигнеш до радости Успења, прођи најпре путем Голготе – путем подвига, али и путем победе.“
Симболика и духовне поуке
Крст као путоказ, а не талисман. Свети Јован Златоусти упозорава да Крст није магијски предмет који "чува" човека, већ "икона љубави Божије". Он нас позива да се Крстом осенимо и душом и телом, али пре свега да га запечатимо у свом срцу.
Благослов за све. У древно време, Крст је ношен улицама Цариграда да би се осветили не само храмови, већ и сваки дом, тргови, и извори. То нас и данас подсећа да нам је Божији благослов потребан у свим аспектима живота – у породици, на послу, у школи и у свакодневним односима.
Мученици као узор. На овај дан се сећамо и Макавејских мученика, који су у старозаветном периоду пострадали због своје истрајности у вери. Њихова жртва и верност до смрти служе као пример како треба да носимо свој Крст и да у посту и подвигу будемо постојани.
Крст као наш путоказ
Крст је светлост и снага за сваког хришћанина. Он није само знак страдања, већ и знак победе – победе љубави над мржњом, добра над злом, вечности над пролазношћу.
Празник нас позива да и ми „износимо“ Крст у своје животе: у начину на који разговарамо с људима, у томе како праштамо, како се боримо са сопственим слабостима. Тако и наш свакодневни живот постаје литија – ход са Христом, од овог света ка Царству Божијем.
Зато, кад у храму целивамо Часни Крст, сетимо се: то је наш знак, наша снага, наш путоказ ка радости Успења Пресвете Богородице.
За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић
Напомена:
(1) Иако историјски извори потврђују да је цар Мануил I Комнин 1164. године водио поход против Мађара, у неким црквеним предањима и житијима се помиње да је победу извојевао над Сараценима. Ово неслагање проистиче из чињенице да су у средњем веку Сарацени били општи назив за непријатеље хришћанске вере, па се историјски податак временом помешао са општом представом о борби против неверника.