У последње време сведоци смо све чешћих напада на Српску Православну Цркву. У тим нападима неке речи личе на питања, а неке на оптужбе. Неки тврде да Црква није оно што би требало да буде. Други кажу да је превише утицајна. Трећи да је сувише тиха. Неки јој замерају блискост са државом, други што није довољно „прогресивна“. Неки јој пребацују раскош, други аскезу. Иако су разлози различити, тон је често исти – оштар, неповерљив, презрив.
Многи данас гледају на Цркву као на институцију – као да је то неки управни одбор или фирма, па мере њен „успех“ и „падање на испиту“ по критеријумима менаџмента, односа с јавношћу или друштвеног утицаја. Али Црква није корпорација. Није идеолошки покрет. Није сервис за испуњавање очекивања публике. Црква је живо тело Христово. Она је нешто најинтимније и најсветије што имамо у овом пролазном свету. То није патетика – то је истина.
Црква није савршена, јер је чине људи. Ми. Грешни, поломљени, често збуњени и маловерни. Али у исто време – жедни вечности. У времену када све тече и све се мења, Црква стоји као стена. Она не прати трендове, већ стоји у Истини. А Истина није популарна. Она се не допада увек. Она уме да боли. Јер Истина није ствар мишљења. Истина је Личност. Христос. И зато је Црква увек трн у оку свету који хоће све – само не крст.
У култури у којој је највећа врлина бити "аутентичан", људи тешко подносе када им неко каже: „Постоји пут. Постоји истина. Постоји живот који не почиње од тебе, нити се завршава с тобом.“ И ту настаје судар. Црква није ту да се свиди, него да спасе. А то је понекад непријатно. Јер спасење подразумева покајање. А покајање боли. Нарочито его.
Кад погледамо кроз векове, видимо да све ово није ново. Црква је од првог дана нападана. На њу су клевете сипали цареви, јеретици, просвећени интелектуалци и револуционари. Она је горела у ватрама, рушена мачевима, изрицана подсмехом. Али је остала. Зашто? Јер није саграђена на човеку, него на Христу. И јер они који су је носили, нису то радили ради себе, већ ради Њега.
Како је говорио свети Јустин Ћелијски: „Црква не живи од овога света, него живи Христом. Зато и није од овога света.“
Још јаче то звучи кроз речи самог Господа:
„Ако мене гонише и вас ће гонити“ (Јн. 15, 20).
Или када Петар у страху посрће, а Христос му каже:
„На овоме камену сазидаћу Цркву своју и врата пакла неће је надвладати“ (Мт. 16, 18).
Црква је, дакле, ту – не да буде прихваћена, већ да подсећа. Не да буде популарна, већ да буде верна. Не да ласка, већ да лечи.
Свети Марко Ефески је рекао: „Нема ништа вредније од истине. Истина је сама по себи довољна. Она не треба одобрење већине.“
И зато се не треба плашити кад се Црква напада. То је само потврда да она није изгубила свој мирис, да још увек соли земљу. Јер да је бесмислена и мртва, нико је не би дирао. Али живо дрво се тресе.
Ја верујем да, у тишини својих келија, у олтарима, у болницама, у исповестима, у сузама непознатих људи – Црква и даље куца. И даље лечи. И даље води.
И кад нападну Патријарха, ја у томе видим нешто дубље – не само критику човека, него борбу са самим темељем. И зато, не у инат, не у слепој одбрани, већ из љубави и вере, подижем свој мали глас. Јер ако заћутамо сви, камење ће проговорити.
Црква није савршена. Али је жива. И света – јер је Христос свет. И наша – јер смо ми у њој.
За Фондацију Пријатељ Божији: Н. Даниловић