У брзини савременог живота, често занемарујемо оне мале, свакодневне радње које, прожете свешћу о Богу, могу постати извор благослова и духовног напретка. Једна од таквих радњи јесте и припрема и конзумирање хране. Иако нам се можда чини обичном биолошком потребом, Свети Оци и подвижници Цркве вековима нас уче да и ови тренуци могу бити освећени и имати дубок утицај на наш духовни и физички живот.
У Православној Цркви, пракса благосиљања хране пре јела дубоко је укорењена у Светом Предању и има своје утемељење у самом животу Господа нашег Исуса Христа. Сетимо се како је Христос благосиљао хлеб пре умножења којима је нахранио хиљаде људи, или како је на Тајној вечери узео хлеб и вино, заблагодарио и дао их својим ученицима. Овај чин благосиљања и благодарења пре оброка постао је суштински део хришћанске праксе, израз нашег признања Богу као Сведржитељу и Даваоцу свих добара. Молитвом пре јела, ми не само да изражавамо захвалност за дарове које примамо, већ и призивамо Божији благослов на саму храну, освећујући је и чинећи је корисном за наше тело и душу.
Свети Серафим Вирицки је са очинском бригом указивао на значај често занемареног чина. Његове речи нас опомињу на могуће последице запостављања ове духовне дисциплине: "Колико често се разболимо зато што се не молимо за време оброка и не призивамо Божји благослов на храну. Раније се све радило са молитвом на уснама: при орању се молило, при сетви се молило, при жетви се молило. Сада не знамо какви су људи припремали оно што једемо. На крају крајева, храна се често припрема уз богохулне речи, псовке и увреде. Због тога је неопходно попрскати оброк светом (богојављенском) водом - она освећује све, и можете јести оно што је припремљено без стида. Све што једемо је жртва Божје љубави према нама, људима; Кроз храну, сва природа и анђеоски свет служе човеку. Зато се пре оброка мора посебно усрдно молити."
Ове речи отварају пред нама неколико важних перспектива. Прво, он повезује одсуство молитве и благослова са физичким обољењима. Ово није пуко сујеверје, већ дубоко схватање да је човек целовито биће – јединство душе и тела. Духовна непажња, одсуство благодатне везе са Богом, може се манифестовати и на телесном плану. Када не освећујемо храну молитвом, ми је лишавамо Божијег благослова који је чини истински животворном.
Чињеница је да често не знамо ко је и у каквом духовном стању припремао храну коју конзумирамо. У времену масовне производње хране, где су ланци снабдевања сложени и често анонимни, ова забринутост добија на тежини. Према православном схватању, мисли, осећања и речи човека имају одређену енергију и могу утицати на материју. Храна припремљена у атмосфери стреса, злобе или богохуљења може носити негативан "набој". Зато старац Серафим предлаже практично решење – освећење хране богојављенском водом. Богојављенска вода, освећена на празник Богојављења, када се прославља Крштење Христово у Јордану и објављивање Свете Тројице, поседује посебну благодатну силу. Она освећује, чисти и прогони зле силе, чинећи храну "без стида" прихватљивом за конзумирање, без обзира на околности њене припреме.
Најзад, ту постоји и дубоко богословско схватање хране: "Све што једемо је жртва Божје љубави према нама, људима; Кроз храну, сва природа и анђеоски свет служе човеку." Храна није само скуп органских материја, већ конкретна манифестација Божије промисли и љубави према човеку. Кроз плодове земље, воду, ваздух, сунчеву светлост – све елементе творевине – Бог нам обезбеђује опстанак. Овај процес није пасиван; у њему, према речима светитеља, учествује и анђеоски свет, служећи Божијем плану за човека. Када гледамо на храну на овај начин, као на свету жртву Божије љубави, наш однос према њој се мења из корена. Она постаје повод за дубоку захвалност и поштовање, а не само средство за задовољење глади.
Осим молитве пре јела и освећења хране светом водом, потребна је и молитва током припреме хране. Када се јело припрема са љубављу, пажњом, чистим мислима, а пре свега молитвом, та позитивна енергија се уграђује у њу. Домаћа храна припремљена у атмосфери мира и благочешћа не само да је често укуснија, већ има и посебну благодатну димензију која храни не само тело, већ и душу оних који је једу. Пример манастирских кухиња, где се храна припрема уз непрестану Исусову молитву, живо сведочи о овој истини.
Нема неважних аспеката у хришћанском животу. Чак и нешто толико основно као што је јело може и треба да буде прожето свешћу о Богу. Молитва пре оброка није празна форма, већ суштински чин благодарења, освећења и призивања Божијег благослова. Освећење хране, посебно богојављенском водом, представља додатну заштиту и средство освећења у свету где не можемо увек бити сигурни у чистоту, не само физичку већ и духовну, онога што конзумирамо.
Прихватајући храну као дар Божије љубави и приступајући јој са поштовањем, молитвом и захвалношћу, ми освећујемо не само оброк, већ и значајан део наше свакодневице, претварајући обичан чин јела у прилику за духовно узрастање и приближавање Богу. Нека нас речи Светог Серафима Вирицког подстакну да поново откријемо светост у наизглед обичним тренуцима и да сваки наш оброк почнемо и завршимо искреном молитвом и благодарењем.
За Фондацију Пријатељ Божији: Н. Даниловић