Зашто је жени забрањен улазак у олтар у Православљу? Ово питање се често поставља свештеницима. Неки брзо одговоре на ово цитирајући Прву Посланицу апостола Павла Коринћанима: „Жене ваше нека ћуте у црквама; јер им није дозвољено да говоре“ (1. Кор. 14:34), или сличним цитатима. И додају да је тако ишло од првих дана, да је Ева прва била преварена, што значи да је она више крива од Адама.
Али Христос је променио уопштено мишљење о женама. Са њима је разговарао, као и са свима осталима; прихватио њихову службу као норму (сетите се бар примера Марте и Марије - сестара Лазара Четвородневног). Пресвета Дјева Марија је до краја живота била Учитељица апостола. У хришћанским заједницама жене су се често трудиле, па чак и проповедале (у апостолско време то се звало „пророковање“).
Ако погледате поменути фрагмент Посланице Коринћанима у контексту, можете схватити да је било немира и спорова који су долазили од неколико жена у заједници. А горњи цитат не говори о потпуној забрани за све жене, већ о посебном упутству да ућуте посебно за оне који се свађају и изазивају забуну у заједници: нека ваше жене ћуте. На пример, ако не можете мирно да служите заједници, не служите уопште и ћутите.
На другим местима у апостолским посланицама учитељске (пророчке) жене се често помињу као апсолутно нормална, свакодневна појава за Цркву. У Римљанима, 16. глава, апостол љубазно говори о ђакониси Тиви. Да подсетим да су ђакони били нешто попут организатора скупова раног периода Цркве.
Дела Апостолска (2.глава) говоре о четири девице које пророкују; а у истој првој посланици Коринћанима у 11. глави апостол Павле даје упутства женама да се моле и пророкују покривене главе. Али он не даје забрану.
А у посланици Галатима апостол каже: „Нема више Јевреја, ни незнабожаца; нема ни роба ни слободног; нема ни мушког ни женског: јер сте сви једно у Христу Исусу.” (Гал 3:28). У хришћанству не би требало да постоји родна подела. Нажалост, не разумеју сви ово.
Једини разлог зашто жене нису постале апостоли био је због старих популарних ставова о другоразредном статусу жена. Ни Римљани, ни Јевреји, ни многи други нису их једноставно слушали, па су оне училе само међу хришћанима. Иако је Марија Магдалина, ризикујући свој живот, са вестима о васкрслом Христу отишла до самог цара Рима...
Дакле, на питање зашто жена не сме да иде пред олтар? Одговор је једноставан: нико уопште не сме да уђе у олтар. Ово је Свето Место где Господ редовно чини чудо претварања хлеба и вина у Своје Тело и Крв. Нико нема право само да оде тамо. Чак и патријарх.
Изузетак је послушање, односно у олтар улазе само они који у то време тамо спремају службу, служе, чисте или поправљају. Извршили су дужност- отишли су, без права уласка док се није појавила следеће послушање. Не зато што се тамо причешћује свештенство (у томе нема ништа посебно), већ зато што конкретно за неког осим њих, конкретно у том тренутку, ту нема шта да се ради. Чак и када се наш цар причестио (то је урадио у олтару, заједно са служећима), отишао је тамо само за време причешћа - и одмах отишао. Дакле, никоме није дозвољено да „само стоји и моли се“ или „посети“ олтар, јер је то место свето. Само ради послушања, припреме за службу или поправке/чишћења.
Ако неко од мирјана (било ког пола) несвесно уђе у олтар, онда треба да учтиво и са љубављу, да се не уплашите и не осрамотите, изведете ову особу у храм. Улаз на ово свето место је отворен само ради послушања.
И ни у ком случају не би требало дозволити крварење у олтару. Крв тамо може бити само Христова. Ако се ту пролије и кап људске крви, онда се у овом храму не може вршити Бескрвна Жртва (служба) док се изнова не освешта.
Због тога је прихваћено као обавеза за све: ако свештеник има рану која крвари, чак и ако је добро завијена, не може ући у олтар док крварење не престане. На крају крајева, одежде и прибор на којима је људска крв су неприкладни за употребу док се не оперу или очисте. У вишесвештеничкој парохији, ако је служећи свештеник повређен, он мора хитно бити замењен другим. И рањеник напушта олтар док не престане крварење.
Ја лично сам имао такав тренутак да сам се пре вечерње службе посекао ножем код куће (наравно случајно). А ја сам једини тамо, нема ко да ме замени. И када сам стигао у храм, замолио сам момке да ми донесу одежде и кадионицу. Вечерње сам служио са акатистом без уласка у олтар, затим сам код куће залечио посекотину.
Али шта је са женама? Једноставно је: у њих сваког месеца буде природни губитак крви, што се аутоматски претвара у „неприкладност“. Жене врше послушност у хору, читају Часове, обављају административне функције и тако даље, али не улазе у олтар.
Међутим, познато је да у манастирима и у неким мањим парохијама, због недостатка кадрова, старије жене које више немају природни губитак крви смеју да послуже у олтару. Током Другог светског рата, то је углавном била норма, пошто су скоро сви мушкарци одведени на фронт, а баке су певале, читале и прислуживале. Од апостолских времена, као што је већ речено, постојао је чин ђакониса, иако се сада ретко где среће.
јереј Алексије Таах
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Сл. Аћимовић
Извор: monastery.ru