Живот који нам је дарован није, и не може бити, нешто лоше. Створио га је Бог – и у томе је прва и најдубља истина. Упркос свим страдањима, падовима и губицима, човек вере не престаје да види лепоту овог живота: у смеху деце, у топлини породице, у сунцу што се разлива по води. Није, дакле, тачно да су све земаљске радости зло од којег нас хришћанство учи да бежимо. Радост је могућа – и дозвољена.

Али ипак, све што је овде – пролазно је. Свети Јован Дамаскин то изражава речима које нам одзвањају у души: „Која радост у животу није помешана са тугом? Каква слава непоколебљиво стоји на земљи? Све је безначајније од сенке; све је варљивије од снова: један тренутак – и смрт све односи.“

Ове речи нису позив на очајање, већ на будност. Оне нас подсећају да ниједна радост овде није потпуна, јер смо створени за нешто више – за радост која не пролази. Земаљски живот није казна, није затвор. Али када га човек види само као низ забрана – „не убиј“, „не кради“, „не сведочи лажно“… – он почиње да се осећа као заробљеник. Заборављамо да је Христос дошао да нам дарује слободу у радости – не у себичности, него у љубави.

Замислимо војника који броји последње дане до повратка кући. Може бити толико нестрпљив да почиње да очајава, а може и живети у радосном ишчекивању сусрета с вољенима. Тако и ми можемо живот на земљи живети у страху – или у захвалности и нади. Ако човек уме да се радује, онда може цео живот проживети у радости – и тада смрт није крај, већ почетак нечег много дубљег.

Смрт као прелаз, не као пораз

Али како се радовати у часу кад неко умре?

За хришћанина, смрт није ништа друго него улазак у живот који је обећан. Апостол Павле сведочи: „За мене је живот Христос, а смрт добитак“ (Фил. 1:21). Смрт није крај, него корак ка пуној заједници с Богом. Ипак, ако је овај живот добар, зар није природно да жалимо кад га изгубимо?

Јесте. Како не волети овај свет? Како не волети мирис ваздуха после кише, пливате у реци, смејати се с пријатељима, волети некога? Али све те радости морају нас водити ка Богу. А ми их често претварамо у идоле – волимо их више него Онога који нам их је дао.

Највећа заблуда је веровати да нам све припада – да су наша деца „наша“, наш дом наш, наш труд само наш. А кад се човек нађе на самртној постељи, срце му се стеже не због страха од смрти, него због онога што мора да остави. Али ништа није наше. Све је било дар – и све враћамо.

Зато хришћанска мудрост гласи: живи пуно, воли искрено, радуј се дубоко – али не угађај земаљском као да је вечно. Јер права љубав не завршава смрћу, већ се прелива у вечност. Волети ближње значи надати се да ћемо бити с њима и после овог живота – у заједници с Христом.

Али шта ако вечност није онаква какву смо замишљали? Није довољно само пожелети да постоји „нешто после“. Рај није обећање без услова, нити место у ком ће све што волимо бити сачувано по инерцији. Ако човек овде није тражио Бога, ако Га није заволео, шта ће му значити Његово присуство тамо? Живот после смрти није само промена места, него последица односа: да ли смо живели с Христом? Душа без тела је као птица без гнезда. Смрт је прекид онога што је створено да буде целина. Али ако је душа научила да воли Бога, онда зна – крај није крај. Он је само праг, иза кога се наслућује радост. Но чак ни душа праведника не ужива пуноћу радости док не дође дан свеопштег васкрсења – када ће и тело учествовати у тој слави.

И ту се природно рађа следеће питање: зашто неко живи дуго, а неко умре млад? Није нам дато да знамо. Једни моле Бога за продужетак живота како би се покајали, други само да би продужили навике. Али дани који нам се дају нису случајни – свако их добија по мери свога пута, као прилику да изабере оно што не пролази.

Одговор који се не тражи у књигама

И на крају, шта рећи човеку који је изгубио најмилијег? Тешко је наћи речи. Свештеник може пружити утеху, али само Бог може дати мир. Прави одговор не долази од људи, већ од личног сусрета с Богом. Можда баш ту, у сузама и болу, први пут истински проговоримо с Њим. А када Га човек упозна као живо биће, као Личност – већина питања се сама повуче. Вера није филозофија, него живот. И зато нам је дато тело, и Црква, и Свете Тајне – да кроз њих живимо у заједници с Богом.

Из тог односа рађа се и прави однос према покојницима. Ми често остављамо цвеће на гробовима, палимо свеће, али то није оно што највише треба онима који су отишли. Више од симбола и спољашњих знакова, потребна им је наша жива веза с Богом. Јер само кроз Њега можемо бити истински повезани – и у животу, и у смрти.

Протојереј Александар Елатомцев
За Фондацију Пријатељ Божији са руског превео и припремио: Петар Волков
Извор: фома.ру