Немац пореклом. Дошавши у Ростов заволи веру православну, па не само да постаде члан Православне цркве, него узе на се тешки подвиг јуродства. Ноћиваше у једној колиби од грања, што сам беше направио у неком блатишту. Велика и страшна чудеса показа овај светитељ и за живота и по смрти. Једноме трговцу, који беше избачен из лађе и дављаше се у мору, јави се Исидор идући по води и изведе га на обалу. У књаза Ростовског пресушише одједном сви судови с вином када слуге његове отераше Исидора испред врата и не дадоше му ни поискану чашу воде. Када умре, 1484. године маја 14. у својој колиби, сав Ростов замириса неким дивним мирисом. Онај трговац, кога Блажени спасе на мору, подиже му цркву на оном месту где му беше колиба.
Синдон значи крпа платна. Синдонитом назван би овај светитељ, јер своју телесну наготу скриваше само једном крпом платна. У руци носаше Јеванђеље. Живљаше Серапион као птица без крова и без бриге, прелазећи с једног места на друго. Свој синдон даде једном беднику, који дрхташе на мразу, а он оста сасвим наг. Кад га неко упита: „Серапионе, ко те обнажи?”, он показа на Јеванђеље и рече: „Ово!” Но потом и Јеванђеље даде за откуп некога дужнога човека, кога поверилац му гоњаше у тамницу за дуг. Једном у Атини четири дана не једе ништа, јер немаде, и поче викати од глади. Кад га упиташе философи атински, зашто виче, он одговори: „Тројици бејах дужан; двојицу подмирих, а трећи ме још мучи. Први зајмодавац јесте телесна похот, која ме мучаше од младости; други среброљубље, а трећи трбух. Она двојица ме оставише, још ме овај трећи мучи”. Дадоше му философи златник да купи хлеба. Он оде хлебару, узе један хлеб само, остави цео златник, и оде. У старости представио се мирно Господу, у V веку.
У време царовања Декијева овај Исидор беше узет са острва Хиоса силом у војску. Он се одмалена држаше вере Христове и живот свој провођаше у посту, молитви и добрим делима. Па кад се у војсци проказа као хришћанин, узе га војвода на одговор и саветоваше му да се одрекне Христа и принесе жртве идолима. Одговори светитељ: „Ако ми и убијеш тело, над душом мојом немаш власти. Ја имам истинитог и живог Бога Исуса Христа, који и сад у мени живи и по смрти мојој биће са мном; и ја сам у Њему, и остаћу Њему, и нећу престати да исповедам Његово свето име докле је дух у телу моме”. Нареди војвода, те најпре бише Исидора воловским жилама, а потом одсекоше му језик. Но и без језика Исидор Духом Божјим говораше и исповедаше име Христово. Међутим, војводу постиже казна Божја, и он на једанпут занеми. Нем војвода даде најзад знак да посеку Исидора. А Исидор се обрадова тој пресуди па хвалећи Бога, изађе на губилиште где му глава би одсечена 251. године. Његов друг Амоније погребе тело његово, но зато и сам пострада и прими венац мученички.
Човек често изгуби баш оно што највише покушава да задржи. Држи, стеже, не пушта – а све му пролази кроз прсте. Што више стеже, то мање остаје у рукама, док не постане јасно да није ствар у снази, него у начину. Старац Пајсије открива зашто се ништа не задржава на силу – и како се задржи тек онда када човек престане да држи сам.
Навуходоносор, цар вавилонски, слуга мој, вели Господ. (Јерем. 25, 9) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Гнев је жеља да се догоди зло ономе који нас је расрди и може у трену да сатре и уништи нашу душу…
Постоји тренутак када све изгледа као да има времена, а у ствари већ је касно да се нешто каже. Један позив који се не прими постаје тишина која траје заувек. У тој тишини остане једна једина реченица, једноставна и тешка: „Само да чујем глас.“ И тек тада постане јасно колико мало треба да се не изгуби оно што се више не враћа.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 26.05.2026. Зачало 53.
Кћи Новгородског старешине Пантелејмона; преставила се 1522 године. На 50 година од њене смрти мошти њене обретене нетљене, и положене у цркви Флора и Лавра у Новгороду; прославила се многим чудесима.
Изобличили латинствујућег цара Михаила Палеолога (1258-1282 г.) и патријарха Јована Века, који је био присталица уније са Римом; због тога бачени у море, и тако пострадали.
Родом из Цариграда; под царем Теофилом због поштовања светих икона одузето му имање; и после разноврсних страдања послат у заточење заједно са својом женом и децом; у заточењу и преминуо, у деветом веку.
Свети мученик и исповедник Сергије родио се у Цариграду. Због поклоњења и молитвеног поштовања светих икона он би ухваћен од иконобораца и приведен безбожном цару Теофилу. Цар га стаде разлозима и претњама приморавати да се одрекне поклоњења светим иконама, али светитељ не пристаде. Побуђен одвратним и лажним речима мучитељевим, светитељ му рече: Сваки прави хришћанин треба да се клања чесним иконама и да их молитвено штује, пошто молитвено поштовање светих икона прелази на прволик.
Пострадао за Господа мачем посечен.
Блажени Павсикакије живљаше у доба цара Маврикија. Родно место његово беше град Апамеја на Црноме Мору. Родитељи његови беху благородни, чувени и одгајени у хришћанској вери. Још као млад, Павсикакије се предаде строгом посту, молитви и свима осталим суровим подвизима. Стога касније постаде монах. Отада се храњаше са по мало хлеба и воде, а бављаше се и лекарством, те истовремено лечаше и тела и душе. Он изгоњаше демоне из бесомучника, исцељиваше хроме, усправљаше грбаве, и чињаше друга слична чудеса.
Оснивачи знаменитог Иверског (Грузинског) манастира у Светој Гори. Свети Јован подвизавао се најпре у Атанасијевој лаври, потом основао свој манастир, Ивер. Упокојио се 998. године. Јефтимије и Георгије превели су Свето Писмо на грузијски језик. Јевтимије се упокојио 1028., а Георгије 1066. године. Гаврил се удостојио прихватити икону чудотворне Божје Матере, која је морем дошла у манастир.
Словен. Осамнаестогодишњи војник у војсци цара Максимилијана. Одрече да по царевој наредби ода почаст идолима римским, због чега би дат капетану Тиверијану, да га или усаветује, да се одрекне Христа, или пак да га мучи и погуби. Пошто сви савети беху узалудни, узе га Тиверијан собом и поведе преко Македоније у Цариград, куда и сам мораде по дужности ићи. У сваком месту млади Александар беше љуто мучен; но у сваком месту излажаху преда њ хришћани молећи га за благослов и храбрећи га у подвигу. За њим следоваше мајка његова Пименија. У току овога путовања Александру се више пута јављао ангел Божји блажећи муке његове и храбрећи га. На једном месту, званом Карасура, мученик створи чудо молитвом; наиме, када жеђ досади и њему и војницима, који га праћаху, он изведе извор хладне воде у месту суху. На обали реке Ергине нареди Тиверијан, да џелат посече Александра и тело му баци у воду. Када џелат замахну над главом мучениковом, виде светле ангеле Божје унаоколо, и уплаши се, и клону му рука. Упита га Александар, зашто му клону рука, а он рече, да види неке светле младиће около њега. Жељан смрти и сједињења с Господом Александар се помоли Богу, да одступе ангели, те да се џелат не плаши. И тако џелат сврши свој посао 298. године. Пименија извади тело свога сина и чесно га погребе. Беху многа исцељења на гробу мучениковом. По смрти јави се мученик својој мајци и навести јој њен скори прелазак у други свет.
Кћи некога гувернера Рима. Осиротевши по смрти очевој, настани се Гликерија у Трајанопољу у Тракији. У време нечестивог цара Антонина би Гликерија изведена да принесе жртву идолу Дијевом. Она нацрта крст на своме челу; па кад је намесник царски упита, где је њена лампада (јер сви ношаху лампаде у рукама), Гликерија показа крст на челу и рече: „Ово је моја лампада”. По њеној молитви гром удари у идола и разби га у комаде. Разгњеви се намесник и нареди те је бише и у тамницу вргоше. И запечати намесник тамнична врата, решен да умори девицу глађу. Но ангел Божји јављаше се Гликерији и даваше јој небесну храну. После извесног времена, када намесник мишљаше да је мученица морала скончати од глади, отвори тамницу и зачуди се, кад је виде здраву, светлу и веселу. Тамничар Лаодикије, видевши то чудо, и сам исповеди Христа Господа, и одмах би посечен. По том Гликерија би бачена у пећ огњену, но оста неповређена од огња. Стојећи усред огња, она хваљаше Господа спомињући чудо на три отрока у пећи вавилонској. Најзад би бачена пред лавове, и помоливши се Богу, ова света дева предаде душу своју Господу, за кога је јуначки претрпела многе муке. Чесно пострада 177. године. Из њених моштију потекло је целебно миро, којим се лечаху болесници од најтежих болести.
Говорих ти о срећи твојој, а ти рече: нећу да слушам (Јерем. 22, 21) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Срце не треба хранити злобом или мржњом према ближњем који је у непријатељству са нама, но ваља настојати да га љубимо…