Живео је у време царева Маврикија и Фоке, и у време патријараха светих Јована Постника и Кириака. Запажен од светог Јована због великог благочешћа и ревности, он буде од тога светитеља узведен у чин сакеларија (намесника) Патријаршије, а по смрти Кириака, буде изабран за патријарха. У његово време деси се један необичан догађај: кад се једном ишло у литији с крстовима, крстови се почну колебати сами од себе и ударати један о други. Зачуди се томе сав народ; и кад патријарх за то сазна као за истинит догађај, позове Теодора Сикеота, чувенога испосника и прозорљивца молећи га да објасни шта се тим предсказује. Теодор се помоли Богу и открије патријарху да то означава велике беде које ће наступити и за цркву и за грчко царство због унутрашњих верских и политичких раздора. Хришћани ће сами тући и истребљивати једни друге. Све се то ускоро и испуни. Тома мољаше Теодора да се овај помоли Богу за њега, да га Бог узме пре него те беде наступе. „Заповедаш ли, да дођем до тебе, или да се видимо онамо пред Богом?” тако отписа Теодор патријарху, наговештавајући тиме да ће и патријарх и он скоро умрети. И тог истог дана разболе се и сконча патријарх, а ускоро за њим и свети Теодор. Сконча свети Тома и пресели се ка Господу 610. години.
Родом из Антиохије и ученик апостола Петра. Добро управљао стадом Христовим. Имао је и дар чудотворства помоћу молитве. Тако је неку горку воду, која се није могла пити - а у том месту друге воде у лето није било - молитвом претворио у слатку, пијаћу воду. Упокојио се мирно.
Не зна се ни место његовог рођења нити место његовог епископствовања. Зна се само да је испунио закон Христов, подвизавајући се много у посту и молитви, и да је, у време Копронимово, велике беде и муке претрпео од иконобораца: и глад, и тамницу, и поругу сваке врсте. Најзад је предао душу своју Богу, коме је верно послужио у овом животу. Живео и страдао у VII веку.
Страх Божији почетак је мудрости, зато, по речима пророчким: "Служите Господу са страхом и радујте Му се са трепетом"…
Ови ће се побити с Јагњетом и Јагње ће их побиједити, јер је господар над господарима и цар над царевима. (Откр. 17. 14) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Христос је речју грешнике претворио у праведнике, а ми их речима чинимо још већим грешницима. Христос је спасао људе, а ми их уништавамо. То је разлика. Али и ми можемо бити попут Христа.
У свакој својој невољи почни да изговараш речи: слава Богу! Угледаћеш знамење и чудо: ове речи прогоне жалост и доносе срцу утеху коју не могу дати ни разум ни мудрост овога света. Избављен и исцељен живом вером, осетићеш предукус бескрајног блаженства и рајске радости!
РОДОМ из Корељског краја; младост провео у Валаамском манастиру; по навршеном пунолетству примио монаштво у Тихвинском Успенском манастиру, Новгородска епархија. Године 1600. настанио се као отшелник на обали Синичјег језера. Слава његових подвига убрзо привуче к њему љубитеље пустињежића, и он основа на обали језера општежићни манастир. Преподобни скончао мученички; убијен од Пољака 1612. године приликом пљачкања манастира. Године 1653. свете мошти његове пренете у Благовештенску цркву, њиме подигнуту.
Овај славни мученик Христов Мирон беше из Мега Кастрарита; син побожних и благородних родитеља. Измалена он беше благе нарави, миран, чедан, велики љубитељ девствености и целомудрија. Једном речју, он беше млад по узрасту, али стар по мудрости. Притом Мирон беше врло леп и мио младић. Он изучи кројачки занат; и као радник беше одличан и веома уредан...
Видети о њима под данашњим даном: Спомен св. мученице Фотине, Самарјанке. Видети такође и под 26. фебруаром.
Видети о њима под данашњим даном: Спомен св. мученице Фотине, Самарјанке. Видети такође и под 26. фебруаром.
РОЂЕНЕ сестре свете мученице Фотине Самарјанке.
Богоносни отац наш Никита Исповедник живео је у време иконоборачке јереси, Беше епископ града Аполонијаде у Витинији (Мала Азија). Беше свети Никита не само побожан и православан, него и љубљаше људе и чињаше велике милостиње, и уз то још он веома добро знађаше Свето Писмо и беше мудар и речит. Будући примораван од иконобораца у време цара Лава Исавријанца (813-820. г.) да се одрекне поштовања светих икона Господа Христа и Пресвете Богоматере и светих Ангела и Светитеља, и не приставши на то, буде мучен и на крају протеран у изгнанство. У изгнанству се од мучења разболе и предаде свету душу своју Господу.
Ове свете жене - Александра, Клавдија, Ефрасија, Матрона, Јулијанија, Ефтимија и Теодора, пострадаше 290. године, за време великог гоњења које настаде на хришћане под царем Максимијаном.
То је она жена Самарјанка која је имала ту ретку срећу да разговара са самим Гоподом Христом на Јаковљевом бунару кад Сихема (Јн 4, 1-42). Поверовавши у Господа, она је после пошла да проповеда Његово Јеванђеље, са своја два сина, Виктором и Јосијом, и са пет сестара које се зваху: Анатолија, Фота, Фотида, Параскева и Кириакија. Дошли су били у Картагену у Африци. Но буду осуђени и у Рим доведени, у време цара Нерона, и у тамницу бачени. Божјим Промислом, кћи Неронова Домнина дође у додир са светом Фотином, и од ове буде обраћена у веру Христову. После тамновања сви пострадаше ради Христа. Фотина, која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, буде бачена у бунар, где сконча, и оде у бесмртно царство Христово.