У време персијског цара Сапора, у четвртом веку, живљаше у близини места Адза неки богат свештеник Павле. Са њим беху и пет монахиња девица, које беху украшене сјајем врлина. Он је служио, оне су читале и певале. Но добромрзац ђаво, не могући да гледа напредовање ових монахиња у Господу, које су се сваким даном све више и више пружале ка савршенству, шта свезли измисли? Он преко неког Персијанца Нирсе дотури царевом архимагу овакво обавештење: постоји један богат свештеник хришћански, и ако хоћеш да присвојиш његово богатство, ти га, господару, изведи преда се на суд са пет девица које има; и пошто се оне неће одрећи своје вере, ти ћеш се докопати целокупног богатства њиховог.
Судија Израиљског народа. Родом из племена Манаоијина; био судија после Деворе пророчице. Избавио Израиљце од напада Мадијана и затим управљао Израиљцима четрдесет година. Преставио се 1307 године пре Христа. Од Бога удостојен чудесног догађаја са руном и росом, чиме се прасликовало Христово натприродно рођење од Свете Дјеве Богородице.
Велики подвижник међу Грцима у Калабрији, оснивач неколиких манастира, чудотворац и бранитељ чистоте вере православне. Предузимао дуга путовања само да спасе некога човека какве тешке казне. Имао је, дакле, жарку љубав према својим ближњим. Упокојио се 1005. године. Оставио многе ученике, достојне себе, међу којима се нарочито истакао свети Вартоломеј († 1044.), писац неколиких канона.
Син рибара Заведеја и Саломије, кћери Јосифа, обручника свете Богородице. Позван Господом Исусом Јован одмах остави свога оца и мреже рибарске, и пође са својим братом Јаковом за Христом. И од тада се више није одвајао од Господа свога до краја. Са Петром и Јаковом присуствовао је васкрсењу кћери Јаирове и Преображењу Господа. На Тајној Вечери ставио је био главу на прси Исусове. Када су сви други били оставили распетога Господа, Јован је са светом Богомајком остао под Крстом. По наређењу Господа он је после био као син светој Деви Марији и брижно је служио и чувао до успенија њеног. По успенију Пресвете Богородице отишао је Јован са учеником својим Прохором на проповед Јеванђеља у Малу Азију. Највише се бавио и радио у Ефесу. Својом надахнутом проповеђу и чудотворством он обрати многе у Хришћанство и пољуља незнабоштво из темеља. Незнабошци, озлојеђени, везаше га и послаше у Рим цару Дометијану. Пред царем беше мучен и бијен; но како не нашкоди ни најљући отров, који му дадоше да испије, нити кључало масло, у које га вргоше, цар се уплаши, и сматрајући га бесмртним, посла га у изгнанство на острво Патмос. На том острву свети Јован преведе многе у Хришћанство речима и чудесима, и утврди добро цркву Божју. Ту написа Јеванђеље своје и Откровење. У време цара Нерве, који даде слободу свима сужњима, Јован се упути поново у Ефес, где проживе неко време утврђујући ту своје раније започето дело. Беше му преко сто година када се представи Господу. Када му ученици после отворише гроб, не нађоше тела његовог, али сваке године 8. маја исходио је из његовог гроба неки ситан прах, мирисан и лековит. После дугог, многотрудног и многоплодног живота на земљи пресели се овај љубљени ученик Христов и стуб Цркве у радост Господа свога, у мирну и бесмртну радост.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 09.10.2026. Зачало 24.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 09.10.2026. Зачало 13.
Све што има отац моје је (Јов. 16, 15). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Када човек посегне за светим, последице могу бити застрашујуће. Четири приче Владике Николаја откривају шта се догађа када се светиња претвори у предмет обести, мржње или пркоса. Икона, храм, путир и Свето Писмо нашли су се пред људским презиром – али шта се догодило онима који су подигли руку на свето?
Облаци долазе, пролазе, ковитлају се и нестају, а Црква Христова остаје постојана, са истим погледом ка Небу. Тако је владика Николај писао о Цркви – као о нечему што се не помера са сваким ветром који дуне, нити пристаје на то да се оно што је вековима било свето прогласи назадним и непотребним. Његове речи о нападима на монаштво и светиње, и о покушајима да се оно што је намењено души претвори у нешто друго, данас звуче као опомена нашег времена.
Црква свесно прима на себе сав терет гнева као што је Христос узео на себе грехе света...
Светитељ Христов Теофил живљаше побожно и богоугодно у време јереси иконоборачке (8-9. век), мудро управљајући црквом Ефеском и смело изобличавајући безумне иконоборце, који Христову икону ругаху и одбациваху Зато се удостоји исповедништва и венца бесмртности. Упокоји се мирно у Господу своме. Службу му написао преподобни Теофан Начертани. У неким Синаксарима се не спомиње, али га спомиње Синодик Православља (који се чита у Недељу Православља).
Спомиње се у Јерусалимском Канонарију (а у осталим Синаксарима га не спомињу).
Свети мученици ови, супрузи Павле и Татија и четворо деце њихове, беху из Дамаска. Оптужени као хришћани, они бише гвозденим ланцима везани о мучилишно дрво и страховито бијени и мучени. Затим им неверници поломише удове, те тако свети мученици предадоше душе своје у руке Божје, и примише од Господа венце мученишва.
О свима њима видети под данашњим даном: Спомен св. преподобномученика Пафнутија.
У време цара грчког Теодосија Млађег (408-450. г.) догоди се у Цариграду на овај дан велики и страшан земљотрес, који потраја неколико месеци. Било је то у време цариградског патријарха светог Прокла (434-447. г.). О томе овако пише историчар Теофан: У време свјатјејшег патријарха Прокла настадоше велики земљотреси у Цариграду, који потрајаше четири месеца. Грађани Византинци (тј. Цариграђани) од тога се уплашише и побегоше изван града на поље звано "Седмо Поље". Тамо они остадоше дуже времена, свакодневно чинећи литаније и молећи се Богу заједно са својим епископом (тј. патријархом) и са царем Теодосијем...
Преподобни Пафнутије, отац преподобне Ефросиније, подвизавао се после престављења своје кћери у истом манастиру, и скончао у миру.